Одломци из Catene mundi: Страдање православних храмова

Енциклопедија Catena mundi садржи низ потресних сведочанстава о страдању споменика српске културе. Рушење православних храмова у току Другог светског рата посебно је место у том процесу.

У НДХ је постојао посебни уред за рушење православних храмова. О њему пише др Милан П. Костић у тексту „Злодела и греси“, које се такође појављује у енциклопедији Catena mundi: „Повереник главног усташког стана у Загребу, Прашка улица бр. 2, „са нечитким потписом“, како се констатује у овереном препису овог документа, издао је у Загребу 20. марта 1942. једну „уредовну потврду“. Из ње се види да је Ђуро Гиржиновић намештен код тог уреда као грађевни палир и да је овлашћен „довршити са рушењем објеката у Новом Топољу, као и провести продају материјала према посебно му изданим упутима. Случај Ђуре Гиржиновића износи се детаљније, јер су случајеви са предузетницима карактеристични и врло интересантни, пошто илуструју читав систем „уредовања“ овог уреда.

Ђуро Гиржиновић рушио је православну цркву у Топољу: то је био онај „објекат“ који је наведен у његовој пуномоћи. Не зна се тачно начин на који је ово рушење извршено, али се Гиржиновић 1. априла 1942, јавља код општинског поглаварства у Гарчину и преузима онде 20 предмета од уређаја, утвари порушене православне цркве у Топољу. Записник о томе су потписали опћински бележник Петар Милер и сведоци Фрањо Пенко и Лука Кузмановић. Комисија загребачког музеја, у којој су били професор Зденко Војновић и професор Марцел Горенц, код опћинског поглаварства у Гарчину могла је само записнички да констатује да је те ствари већ преузео Ђуро Гиржиновић. Уједно су предочили комисији оверене преписе докумената, које је код себе имао Гиржиновић, а који су напред наведени.

Загребачки музеј није имао могућности да преузме и сачува ове предмете. Њих је повереник уреда за рушење, грађевински палир Гиржиновић или распродао или однео собом у Загреб, али онде им се губи траг.

Исти је случај са православном црквом у Илоку. Онде су подузетници Иван Ковачић и Јосип Краљ, пошто су срушили цркву, продавали грађевни материјал рушевине, а утвари и уређај цркве утоварили на железницу. О даљој судбини овог утовара не зна се ништа.

Из записника опћинског поглаварства у Трњанима, од 13. јуна 1942, сазнаје се да је иста музејска комисија, у вези дописа бискупа др Акшамовића бр. 2733/1942 од 8. липња 1942. по предмету уређаја и ствари из срушених православних цркава у Трњанима и Клоковичеку установила нешто слично. Из цркве у Трњанима један део предмета се налазио на тавану опћинског поглаварства, док је остале предмете „повереник“ из Загреба, који је довршио рушење цркве, а чије име сведоци не знају, продавао около шта је стигао, тако на пример Станку Ратковићу из Трњана једно кандило. Ствари из православне цркве у Клоковичеку такође су биле нестале и развучене, тако да је музејска комисија из обе цркве успела да преузме и пронађе тога дана као вредност само једну старинску икону на дрвету.

НАРУЧИТЕ ЕНЦИКЛОПЕДИЈУ CATENA MUNDI!

Православну цркву у Тењи је опет по наређењу истог уреда за рушење рушио пилар Јосип Салихер. Он је потом из ове срушене цркве преузео, 4. фебруара 1942, на темељу званичног записника опћинског поглаварства у Тењи око 200 предмета – „ради отпреме у Загреб“. Коме су ови предмети отпремљени не зна се, али је тачно да у загребачки музеј предмети нису никада стигли.

Тако су ето сачувани предмети из срушених православних цркава у Илоку, Тењи, Клоковичеку, Трњанима, Топољу. О њима је музеј у Загребу био обавештен дописом бискупског ординијата у Ђакову, тиме да ће тамошња општинска управа „знати за ствари“. Међутим, опћинске управе могле су музејској комисији, која је дошла да преузме ствари за музеј, само да предоче документе о пљачки коју су поједини палири, као повереници усташког уреда за рушење, после самог рушења, успели да изврше.

То је оно што се зна о уредовању овог уреда, о његовим поузданицима палирима, о начину њиховог рада, а нарочито о начину рушења и о систему пљачке покретнина из срушених цркава.

На начин одлично организоване систематске пљачке, функционисао је потпуно несметано овај уред у Загребу у току 1941. па и још 20. марта 1942. године, тј. до дана када је издата уредовна потврда Ђури Гиржиновићу. Функционисао је не само несметано, него чак издашно помаган од свих установа и власти, како сведочи случај у Илоку и осталим местима. У Гиржиновићевој пуномоћи одиста је и стајало: „Моле се све установе да му у том погледу изађу у сусрет“.

НАРУЧИТЕ ЕНЦИКЛОПЕДИЈУ CATENA MUNDI!