Политички аманет Николе Милошевића

Приказ књиге Косте Чавошког Никола Милошевић – карактер као судбина, Catena mundi, Београд, 2015.

Пре извесног времена, у препуној сали Коларчевог универзитета у Београду, присуствовали смо ономе што се, у античкој традицији, називало симпозион. Реч је о промоцији књиге Косте Чавошког Никола Милошевић – карактер као судбина. Ту духовну гозбу, тај симпозион, приредила нам је Catena mundi, која се за кратко време показала као издавач вредних, занимљивих и значајних књига.

Чавошки на трибини рекао, показујући фотографију Николе Милошевића на корицама књиге, да тај његов (Милошевићев) иронични осмех најбоље одсликава карактер Николе Милошевића. Међутим, поред те фотографије, писац овог приказа истиче и мото једне од Милошевићевих капиталних студија Шта Лукач дугује Ничеу. Ту се Никола Милошевић опомиње древне изреке, која одише фатализмом: „и најскупоценије уље и вино сипа се у море, али то море никада неће вратити“. Меланхолија која исијава из наведених речи остала је писцу овог приказа, који је имао ту срећу да неко време проведе у свакодневној комуникацији са Николом Милошевићем, као најбоља слика духа којим је напајао свет око себе.

Фотографија са корице, аутор Дадо Ђилас

Атмосфера коју је стварао својим наступима одисала је духовним богатством. Ренесансни раскошна, његова реторика је пленила луцидношћу, духовитошћу, логичком неумољивошћу. Суверено се кретао широким сферама филозофије, књижевности, религије, психологије, политике.

Није био кабинетски, катедарски тип. Чак и на митинзима, на којима по природи ствари влада закон гомиле, успевао је да управља масом. Кад му је једном маса на Тргу републике скандирала да „промени презиме“, како би се разликовао од озоглашеног Слободана Милошевића, он је, као из топа, одговорио „имам ја и име“! Волео је да помиње неког књижевног јунака из дела Михаила Лалића: „био је човјек од ријечи, поготово кад нешто припријети“. Када је писац ових редова, због свог политичког ангажмана, имао одређених проблема са тадашњим КОС-ом, Никола Милошевић га је посаветовао да о томе објави текст у једном опозиционом гласилу, речима: „Изведите их на светло дана. Знате, вампири се плаше светлости.“ Свог опонента у једној полемици, књижевника Горана Бабића, називао је скраћено КГБ, по имену злогласне Стаљинове тајне полиције. После претходних личних подсећања на Николу Милошевића, вратићемо се књизи која је предмет овог приказа.

Књига се бави само Милошевићевом политичком делатношћу. Иако невеликог обима, она „врви“ од мноштва чињеница драгоцених за познавање и разумевање стварања вишепартијског система у послекомунистичкој Србији. Читалац може сазнати како су се стварале прве опозиционе странке, спознати улогу коју су у политичким вртлозима Србије играли Слободан Милошевић, Вук Драшковић и Зоран Ђинђић, уочити шта значи начелност у политици и како чврст и доследан, постојан карактер, којим се одликовао Никола Милошевић, може бити сметња ономе што се, у малограђанској мочвари, обично назива „успехом“.

Са митинга опозиције 27. марта 1991. (с лева на десно): Марко Јанковић, Небојша Крстић, Драган Веселинов, Вук Драшковић, Борислав Пекић, Мирко Ковач, Борислав Михаиловић Михиз, Никола Милошевић, Душан Ковачевић. Фото: Драшко Гаговић

Нажалост, данас је, у живом блату наше политике, већа вероватноћа да ћете срести Марсовца него човека као што је био Никола Милошевић који је сматрао „да странке постоје да би освојиле власт или бар утицале на постојећу власт, да би учиниле нешто добро за народ и државу, а не да би себи самима прибавиле неку корист“. Колико је такво становиште одударало од политичке пијаце на којој „све има своју цену“, најбоље сведочи чињеница да је, у односу на изложени политички и животни став Николе Милошевића, Зоран Ђинђић, за рушење Слободана Милошевића, добио од Американаца сто двадесет милиона долара а од водећих европски земаља још деведесет милиона долара. Дакле, укупно двеста десет милиона долара за извођење радова на деконструкцији ових геополитичких „простора“. На овом месту неопходно је навести Русоово упозорење да „ако хоћемо да упознамо људе, морамо их видети на делу. У свету их чујемо само где говоре; у својим говорима они, истина, иступају јавно, али сакривају своје радње, У историји, пак, они излазе пред нас откривени, те их просуђујујемо по њиховим делима“.

То разликовање суштаствено изражава и оно познато библијско начело, које је Никола Милошевић често помињао, „по плодовима ћеш их препознати“. Данас убирамо отровне плодове политике без начела заснованих на темељним вредностима људског постојања, части и поштења, политике у којој „онај коме је стало до морала, нека иде у цркву“. Зато је умесно запажање аутора књиге да Никола Милошевић није био склон реалполитичком расуђивању, нити је уважавао друге које су дате околности присиљавале да то чине, него је настојао да његови судови о људима и догађајима увек буду логички и морално исправни.

Никола Милошевић као пример потпуне моралне неосетљивости и безобзирности Слободана Милошевића наводи његову изјаву Стипи Месићу „да су кнински Срби његови (Месићеви) држављани са којима може да ради што год хоће, па и да их набије на колац – ако хоће“.

Читалац ће у књизи наћи мноштво важних и занимљивих података који осветљавају људе и догађаје тог дела наше историје. Тако аутор наводи, као пример потпуне моралне неосетљивости и безобзирности Слободана Милошевића његову изјаву Стипи Месићу „да су кнински Срби његови (Месићеви) држављани са којима може да ради што год хоће, па и да их набије на колац – ако хоће“. Аутор посебно истиче да Никола Милошевић није замерао Слободану Милошевићу што је водио ратове, него зато што их је изгубио. „Утолико се битно разликује од оних приглупих страних плаћеника који и данас тврде да су се сви ти ратови могли избећи. Јер, кад вас неко нападне оружаном силом, ви ћете или на одговарајући начин узвратити или ћете се предати и покорити. Tertium non datur.“

За неку будућу историју политичког живота у Србији почетком деведесетих година прошлог века важана је и карактеризација многих познатих ликова тога доба, са којима се сусретао и деловао Никола Милошевић. И овом приликом Коста Чавошки показује своје стилско мајсторство и проницљивост. Тако, говорећи о Вуку Драшковићу; описује га као „непоуздану, непостојану, па и ирационалну политичку личност, која је била изузетно довитљива и сналажљива само када је требало утажити њено незајажљиво користољубље“. Кад је Вук Драшковић Николу Милошевића изненадио својим вратоломним променама политичких уверења, зависно од њихове тренутне прође на политичком тржишту, Коста Чавошки са правом закључује да је он, Драшковић, „празна тиква која може примити у себе било какво политичко уверење, које је у датом тренутку пробитачно“. У том контексту, луцидна је иронична констатација Николе Милошевића о „прекаљеним равногорским вуковима као што су Вук Драшковић, Милан Божић и Богољуб Пејчић, равногорац на привременом раду у комунистичкој полицији“.

Зоран Ђинђић је за Николу Милошевића био заправо „само Макијавелијев ученик међу досовским политичарима“. Државу и странку којом је управљао „сматрао је неком врстом предузећа, а политику једном врстом трговине“. Ако је битна карактерна црта Зорана Ђинђића његова потпуна морална безобзирност, за Горана Свилановића Никола Милошевић наводи да је „практично био министар иностраних послова које год хоћете друге државе само не држсве коју је формално представљао“.

Заједничка карактеристика свих тих представника политичке флоре и фауне је, по Николи Милошевићу, мржња према властитом народу, коју су баштинили од српских комуниста још из времена Јосипа Броза. У књизи коју приказујемо читалац ће наићи на мноштво изузетно извајаних и мајсторски протумачених ликова политичких камелеона који су, углавном продајући „веру за вечеру“, као глумци у неком аматерском, провинцијском позоришту, убедљиво предочили народу смисао и значење појма „политички шљам“.

Зато је драгоцени наук који нам у аманет оставља ова књига далекосежни метод који је Никола Милошевић примењивао у посматрању и процењивању људи, не само у политици. То је становиште антрополошког песимизма, који се заснива на непоузданости, покварености и превртљивости људске природе. „Искуство је показало“, закључује Никола Милошевић, „особито оно најновијег времена и особито на нашем тлу – да човек није пре свега ни разумно ни делатно биће, а ни биће по слици и прилици божјој и да неки мрачни и ирационални пориви најчешће представљају најдубљу мотивациону подлогу његовог понашања“.

Коста Чавошки на крају истиче да је Никола Милошевић имао чврст и постојан карактер, који га је спречавао да иде утабаним кривудавим стазама којима су ишле све остале страначке вође и њихови доглавници и подрепаши. У том смислу се може рећи да је, бар у политици, у духу познате Хераклитове поруке, карактер Николе Милошевића био његова судбина.

И ова књига Catenе mundi одликује се квалитетном опремом, јасним и прегледним графичким слогом, што повећава задовољство читања и трајања у времену које је пред нама.

Предраг Голубовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *