Редак подухват у нашој литератури

Прочитајте рецензију нове књиге Мише Ђурковића, Илузија Европске уније из пера Слободана Самарџића.

Рукопис под насловом Илузија Европске уније представља редак подухват у нашој научној и публицистичкој литератури да се стварност европске интеграције, која се спроводи у кључу Европске заједнице/Уније, сагледа истовремено аналитички и критички. Анализирајући један број важних тема као живих и отворених питања европске интеграције, аутор је сачинио тематску целину не претендујући да буде исцрпан у избору предмета анализе. У фокусу његовог интересовања стоје питања порекла, утицаја и кризе Европске уније. Њега, другим речима, занима Унија као одређени проблемски склоп, као питање моћи, надмоћи и немоћи ове творевине у историјској дијахронији Европе од Другог светског рата и у савременој синхронији унутрашње кризе њеног поретка.

Рукопис се састоји од увода, три тематске целине и списка коришћене литературе. Иако немају своје наслове (које би можда требало додати) три целине се јасно тематски разликују: у првој се говори о међународном окружењу настанка и развоја ЕЗ/ЕУ, у другој о унутрашњим питањима интеграције и у трећој о утицају Уније на Србију. Та три дела чине проблемску целину од посебног интересовања за домаћег читаоца. Ауторево тумачење основних истраживачких питања је доследно његовим основним тезама, заокружено у становишту и богато у опису и анализи. Надасве, рукопис је динамичан и полемичан и изазива читаочеву пажњу и реакцију.

У уводу, поред уобичајених уводних напомена, аутор отвара тему о вредностима у ЕУ. Као што је речено, тема је тек отворена, али како се у каснијем тексту види, изузетно значајна за ауторов генерални поглед на Унију. Новије инсистирање на вредностима, на политичкој фрази да је реч о „вредносној заједници“ итд, отвара сумњу код аутора у озбиљност и искреност оваквог прегнућа. Јер, вредности се усвајају, или не усвајају, а не увозе као, рецимо, роба или капитал. А када је реч о конкретном каталогу вредности, аутор критички истиче да, у случајевима нове периферије Уније, постоји специфична селекција наметања модела понашања који су у суштој супротности са традиционалним вредностима тих друштава.

Ова уводна интонација пратиће тихи и прећутни вредносни (сада у добром смислу речи) угао Ђурковићеве анализе. И када говори о геополитичком оквиру проширења ЕУ он говори о ширењу њене моћи на исток Европе и то за рачун безбедносне и војне стратегије САД и НАТО, што односи дефинитивну превагу у односу на негдашњу интеграциону сврховитост. Надаље, европски блиски сусрет са исламом унутар држава чланица ЕУ, претворио се у опаку политику „погрешне заставе“ коју креирају и поспешују опет САД. Најзад, метаморфоза односа ЕУ – Русија у последњој деценији и по, од свестране сарадње до отвореног непријатељства, опет је дело спољне политике САД на челу са огромним апаратом свакодневног убеђивања грађана Уније у непријатељски лик Русије. Овај први део убедљиво указује на опаку бољку целокупног паневропског пројекта ЕУ, а то је њена несамосталност у одређивању стратешких праваца свог развоја у модерном мултиполарном свету који настаје. Са таквом оценом аутор прелази на анализу унутрашње сцене ЕУ.

У овом тематском блоку аутор расправља о неколико системских питања Уније, која су се губљењем унутрашњег компаса развоја преокренула у системске проблеме. Прво је питање демократије, које је од средине осамдесетих година прошлог века постало важан практичан и теоријски проблем. Ђурковићево тематизовање овог питања као да се састоји из три дела: у првом се говори о теоријским аргументима за и против на основу теоријске расправе углавном вођене деведесетих година; у другом аутор поставља питање конституционализације ЕУ и упућује на њен неуспех поводом одбијања „Устава Европе“ (2005); најзад у трећем делу отвара се питање федерализације и њеног антипода – кризе, која као да ставља печат историјске недовршености, али и краја, обликовања Уније у демократском кључу. Овај део завршава прилогом о имиграционој политици ЕУ, где се веома убедљиво показује како једна политика ЕУ, грађена тридесет година, доживава слом и како је замењују сурогатске ad hoc политике држава чланица.

Трећи део рукописа, као што је речено, посвећен је односима ЕУ и Србије. Они се смештају у простор између нормативизма и геополитике, или, да цитирам старог доброг Свету Стојановића – између идеала и стварности. Ђурковић не може да пређе преко кључне чињенице процеса европских интеграција Србије да док Србија испуњава услове, рекао бих и писане и неписане, Унија активно учествује у дезинтегацији њеног државног простора. Тиме он остаје као редак аналитичар и научник који не допушта да техникалије процеса придруживања и приступања замагле пречи смисао самог процеса: ако је декларисани циљ чланство, онда је претходни смисао целовитост и достојанство државе. То за аутора вреди још више и јаче после јасног става актуелног председника Европске комисије да до краја његовог мандата ни једна држава кандидат неће постати пуноправна чланица ЕУ. Последњи прилог овог дела рукописа о увођењу сурагатског материнства у Србији као да сугерише скривену агенду ове политике: најпре прихватите све лепоте (вредности) западне „цивилизације смрти“ (ауторов израз) па ћемо размислити и о пријему.

У закључку можемо рећи да Ђурковићев рукопис у најбољој традицији староевропске културе дијалога поставља питање стања и перспективе Европске уније. Његова критичка анализа на основу доброг споја анализе и критике у стању је да отвори социјално и политички лековиту расправу о овој тему данас и овде. Кад један државни пројекат постане безалтернативан, то је стање и тренутак за академско звоно на узбуну. Тим пре што су сви рационални аргументи на страни узбуњивача. Ђурковић их је положио пред собом, а сада је време да се они изложе и пред домаћом публиком. Стога свесрдно препоручујем овај рукопис за објављивање.

Др Слободан Самарџић, редовни професор на Факултету политичких наука

НАРУЧИ КЊИГУ!