Балада о Милутину Чарнојевићу или Новобеоградски постмодернистички мит

Потребно је данас Данка Поповића ослободити из идеолошки обојене пројекције сваке врсте… Зато је права реакција на смрт Данка Поповића захтев да „Књига о Милутину” уђе у лектиру…

Поштовање према свом некадашњем професору и доказ да се нешто и научило требало би поднети управо на један слободномислећи и дијалошки начин. То што је др Александар Јерков високоуважени универзитетски професор српске књижевности и језика и тумач српске књижевности од великог ауторитета не значи да је свака његова оцена исправна и неупитна.

У том смислу, довољно је да се сетимо великог Скерлића и његових страховитих промашаја у погледу одређених, касније се испоставило врхунских домета у историји српске књижевности, попут српске средњовековне књижевности или Диса. Дакле, грешио је много велики Скерлић и уназад и унапред, а нашем уваженом професору Јеркову може да служи на част да га упоредимо са Скерлићевим значајем, иако и са системом његових погрешних интерпретација.

Наиме, Скерлић није грешио случајно, из неког незнања или површности, јер један такав ум то себи не би дозволио. Скерлић је грешио намерно, из идеолошких, пропагандних и дидактичких разлога. Није желео само да тумачи и оцењује, већ апсолутно вреднује и усмерава српску књижевност у оном правцу који је сматрао најбољим. А никада књижевност није могла да живи пуним плућима ако су јој задавали идеолошке оквире и позивали је на служење одређеној пропагандно-дидактичкој сврси. У његово време то је био позитивизам, доситејевски здрав разум, западна просвећеност и одушевљена вера у прогрес.

Зашто сам се уопште досетио Скерлића у вези са проф. др Јерковим? Из тог разлога што сматрам да се Професор огрешио о Данка Поповића скерлићевски сурово и неистинито, а да се разлог овом чину крије у новим идеолошким интересима и пропагандно-дидактичким намерама постмодернизма.

У наше време овај идеолошки концепт доводи у питање смисао, значај и кохерентност сваке традиционалне слике света, философије живота и система вредности, подједнако идеолошки задрто и неодступно као Скерлић у своје време, настојећи да докаже да нешто заиста не може да постоји а да има смисао којим се самопревазилази. Дакле, по овом учењу, може да постоји само оно што или има више смисаоних значења која се онда међусобно релативизују и потиру, или уопште нема смисла. Време је да се изнова изборимо за деидеологизацију књижевне критике и повратак могућности смисла постојања, свуда – па и у књижевности.

 

Смрти нема, има само цензура

То да смрти нема не верује само Црњански, већ, не рачунајући постмодернисте, и сви други верујући људи света. Не можемо се сложити да се баш нико није вратио из сенке смрти и о њој посведочио, макар позивајући се на светску литературу и Свете Књиге разних религија, ако не Свете Мошти Православне Цркве или сведоке клиничке смрти.

Ако нечија смрт с правом не треба да буде прилика за неумесне и претеране жалопојке, признања и свечаности, она свакако не сме бити ни повод за неутемељену идеолошку критику његовог дела. Посебно ако се ради о књижевнику и књижевном делу који су постали, по Критичаревим речима, „друштвени, историјски и идеолошки знак”.

Лако ћемо се сложити са Професором да је у овом часу најважније ново читање самога дела, а не учвршћивање његовог позитивног или негативног одјека, посебно пошто се од ових одјека слабије распознаје дело о коме је реч.

Али, биће да управо оно зашта се залаже Професор није урадио: није узео да поново прочита „Књигу о Милутину”, већ је наставио да се бави идеолошким предрасудама са обе стране. А то што, по Професоровим речима, ове некада изузетно популарне и најтиражније српске књиге више нема у књижарама, што би могло да сугерише да је време трајања тога штива прошло и нова читалачка покољења у њој немају шта да пронађу, могло би се заправо окренути управо у корист Данка Поповића као једног од последњих аутентичних великих српских дисидената.

Право питање и гласи зашто нема ове књиге у књижарама? Зашто је нема у ученичкој лектири? Када смо последњи пут негде прочитали интервју са Данком Поповићем, када видели ТВ емисију о њему, када чули да га је неко од оних који су деценијама седели под његовим чувеним дрветом у дворишту породичне куће у Аранђеловцу уопште питао за мишљење о актуелним друштвеним и политичким проблемима? А имало је итекако шта да се чује од овога народног мудраца до последњих дана његовог живота.

Али, сада је то потпуно јасно, неко није желео да се чује глас Данка Поповића, да се чује глас државотворне Шумадије, да се чује аутентично и добронамерно опозиционо мишљење, да нове генерације добију Учитеља који није тражио ништа за себе (па чак ни пензију заслужног грађанина и уметника), а све је дао Србији. То није пример који треба да буде познат нашој јавности и Данко Поповић је умро као забрањени мислилац. Испунио је тако своју судбину до краја, без остатка и мане.

А да је било другачије, владајућа српска културна политика прештампала би изнова сва дела Данка Поповића, уврстила га у лектиру, направила о њему документарни филм као о српском великану новијег доба, и онда нека нове генерације процене да ли је време трајања тога штива прошло или у њему имају шта да пронађу? То у овом часу они немају могућност да ураде.

 

Шумадијска тужбалица

Немамо овде времена, а требало би, позабавити се и другим делима Данка Поповића, као што је дирљива „Кућа Лукића”, шумадијска прозна тужбалица о празним српским селима и пуном расејању, написана још 1980, далеко пре великог финала опште српске дезинтеграције деведесетих година прошлог века.

Да се овога пута задржимо само на томе да би заиста изнова требало прочитати „Књигу о Милутину”. Није у питању, како се обично сматрало и сматра, нити антиратна левичарска поема, нити нови национални еп у прози. Ради се о модерном сказу у коме је испричан један буран и максимално проживљен лични живот и многа колективна страдања и смрти, и који није у идеолошкој већ у исповедној функцији друштвеног самопреиспитивања. Оно право и обавеза који су нам још увек умногоме ускраћени.

У питању је уствари „Дневник о Милутину”, другој страни Чарнојевићеве личности, која није отишла у сеобе и која је остала у Србији да живи и претрајава све друштвене и историјске невоље. Ова страна српског националног лика или је била запостављена и заборављена претходних векова, или није имала право грађанства последњих деценија прошлог века.

Шта је друго Данко Поповић него велики књижевник који је овој теми дао легитимитет у историји српске књижевности? И то што је он постао велики књижевник из Шумадије и на шумадијске теме, значи ли ишта друго изузев да је Шумадији издао држављанство српске књижевности, на потпуно идентичан начин на који су Јанко Веселиновић, Марко Миљанов, Симо Матавуљ, Петар Кочић, Бора Станковић, Милош Црњански, Исидора Секулић, Григорије Божовић или Иво Андрић уградили друге српске земље и крајине у географију српске књижевности. Можда је то и био највећи грех и јерес Данка Поповића у времену у коме се појавио као писац. И ту се негде суштински заиграла та чудна игра између његовог порекла, књижевног дела и идеолошке цензуре.

Јер Шумадија је у последњих пола века била главни простор непоклекнутог Српства. Пошто су велики политички експерименти производње нових језика, књижевности, култура, нација, цркава и држава на вековним територијама српског народа већ били поприлично поодмакли, једино Шумадија је остала непокорена. Када се узме у обзир да су из Шумадије потекли сви највећи српски устанци и вођи, од Карађорђа, преко Милоша, до Драже, а да то са собом генетски носи известан опозициони бунт и државотворну националну свест, онда је потпуно јасно зашто је Шумадију требало пацификовати, одстранити из друштвене пажње, маргинализовати, као и зашто села на Равној Гори донедавно нису имала ни пут, ни струју, ни телефон.

И у таквом једном пројекту и часу одједанпут се појављује писац који хоће да стварносним књижевним језиком говори о прошлости, садашњости и будућности Шумадије/Србије, нецензурисаним и аутентичним гласом шумадијских сељака, који се нису штедели да критикују никога ко је за критику до Бога: од некадашњих српских краљева (са којима су били рођаци и комшије) до Црвеног Краља који је био недодирљив. Разумљиво је онда и зашто је Данко Поповић постао најтиражнији писац, на кога су Шумадија и читаво Српство толико чекали, и зашто је толико сметао и морао умрети прећутан у нашем времену када идеја Шумадије исто тако нуди опасне лекције и примере.

Нема потребе посезати за својеврсним критичарским расизмом и оцењивати да је „Књига о Милутину” у своје време привукла читаоце који иначе не маре много за књижевност, и мерити однос између популарности и вредности овога књижевног дела. Његова популарност свакако јесте део специфичног политичко-историјског тренутка у коме се дело појавило, али то ништа не утиче на његову вредност, чак може да служи на част ауторовој храбрости и аутентичности. А његова књижевна вредност надилази тај и сваки други историјски тренутак, на исти начин на који „Дневник о Чарнојевићу” надилази контекст Првог светског рата. С тим што је познато дело Црњанског део светског књижевног правца и манира тога времена који су и на њега утицали, а дело Данка Поповића је самоникло.

А то да ли „Књига о Милутину” може да има и читалачку публику ван Србије опет зависи од културне политике, односно у нашем случају цензуре којој су изложени да буду више превођени и пласирани по свету и Милош Црњански и Данко Поповић. Милутин Чарнојевић, та пуноћа српског националног и књижевног идентитета, још увек нема право да постане познат свету. Ту се крије велика тајна зашто и Црњански и  Данко Поповић не смеју бити „превише истакнути српски писци”.

 

Критичарске идеолошке предрасуде

Апсолутно не стоји шумадијског сељака Милутина, који је тек добио право гласа у књижевности и не претендује ништа друго сем да се и његова прича чује, доводити у контекст „спасоносног сељаштва” или „пропале ускогрудости и затуцаности”. Он нема намеру нити да постане свезнајући интелектуалац, нити паметњаковић-државник, нити потенцијални терориста због разочарења у идеале. Али осећа дужност да исприча своју и колективну истину. Он не може да прећути српска страдања, политичке погрешке и наивности, лажна ослобођења и идеолошке тортуре, или било коју врсту ненародне власти у 20. веку. Заборавило се у међувремену да Милутин није залутао у другу половину 20. века, већ да он своју исповест започиње са робије. И ова тамница јесте сјајно одабрано књижевно место живљења српског националног идентитета кроз готово цео прошли век.

Потпуно је, притом, социјално некоректно у Милутину тражити неку тзв. сељачку здраву памет која пркоси велеградској елити и тежи да буде темељ државе. Иронија која каже „да се слушала сељачка мисао Шумадије, свима би било и боље и паметније” увредљива је из више разлога: прво, та памет и шумадијски колективни ум, какви год да су, не само да се нису слушали у Србији већ су у крви и сваковрсној репресији гушени и до данас понижени и остављени пропасти, а, друго, код Милутина нема те варошке потребе за идеологизацијом и доминацијом. Он је само сведок времена и покушај наравоученија, за оне који имају очи да виде и уши да чују. То је његов (и наш) историјски интерес, а друге идеолошке интересе он нема нити је икада имао, сем да буде свој на своме.

Слободни српски сељак и слободни српски грађанин не искључују један другог, а комунизам и глобализација искључују их обојицу. Њима је заједничка побожност, патриотизам, господство, гостопримство и слободарство. Завадити их може само неаутентично сељаштво и још више неаутентично грађанство, а заправо се и једноме и другоме ради о глави у Србији већ више од шест деценија.

Посебна подметачина у вези са овом књигом јесте да она промовише шумадијски локалпатриотизам. Где и када је речено да се Шумадија може развући да препокрије васколико Српство и да се све што је српско може сабити у меру Шумадије? Да ли је то Милутин игде рекао? Да ли то било који озбиљан Србин из Шумадије мисли? Да ли је то наша интенција када сведочимо о значају књижевног дела Данка Поповића? Ова мисао није ништа друго него увредљива оптужба за географску и интелектуалну скученост, опасна инсинуација која води у нове поделе и расколе и не може доћи од некога ко је заинтересован за интегрално Српство и српске националне интересе данас и свагда.

Милутину се приговара и да представља мит о домаћину, који нема нити историјску уверљивост нити глобалну универзалност. Приговара му се некаква идеолошка пројекција, књижевна неубедљивост и одсуство уметничких резултата, а Данку Поповићу се претпостављају Киш, Пекић и Павић као много ближи ако не и равни ремек-делима светске литературе.

Данко Поповић није претендовао да буде раван овим значајним именима српске књижевности, а његов Милутин није тражио светску славу. Обојица су желели једино да испричају једну обичну српску причу на коју су толико гадљиви сви они који су српском народу на најразличитије начине оспоравали могућност постојања и као народа и као државе. Зато је дошло до поистовећења између Милутинове и наше борбе за слободу и национално достојанство.

 

Слобода за Данка Поповића

Потребно је данас Данка Поповића ослободити из идеолошки обојене пројекције сваке врсте, па тако и ове постмодернистичке и новобеоградске. Посебно Шумадија (а са њом и у њој и Београд, који се изгледа стиди своје географске ако не и друге припадности Шумадији), а и читаво Српство нема десет Данка Поповића, нити озбиљну националну културну стратегију. Зато не смемо дозволити постмодернистичку спрдњу и игру са великанима српске књижевне мисли, и то не из поштовања према покојнику већ из елементарног самопоштовања. Зато је права реакција на смрт Данка Поповића захтев да „Књига о Милутину” уђе у лектиру и тиме буде препуштена суду будућих генерација, а не идеолошком суду нашег времена.

Аутор је дипломирани професор српске књижевности и језика, један од оснивача часописа „Двери српске” и актуелни секретар Управног одбора Српског сабора Двери.

——————————————–

Накнадни одговор на чланак проф. др Александра Јеркова „Шумадијски мит” (НИН, 27. август 2009, стр. 50-51)