Демонтажа или: Како коначно сахранити Тита

Време у коме живимо најтачније се може назвати новим титоизмом. Титоистички модел растакања српског националног бића и даље је актуелан и делатан: од Косова и Метохије и Рашке области до северне Србије.

Стога је неизбежан предуслов преображаја српске нације и државе разградња титоистичких матрица друштвеног живота. У току је борба на живот и смрт између титоизма, који има за циљ укидање последњих остатака организоване нације и државе у Срба, и светосавља, као начина повратка себи, редефинисању сопственог идентитета и учвршћивању јединства нације и државе.

Бити или не бити српског националног питања у 21. веку читамо као наставак титоистичког укидања српског постојања на овим просторима и крај историје Срба, или као нову изградњу нације и државе српског народа. Наша генерација не може на себе узети ништа мањи циљ од овог прекида континуитета историјских пораза и дробљења српске нације и васпостављања ауторитета и приоритета самосвести једне нације и државе за коју радимо и којој тежимо.

Ко мисли да је Броз мртав, комунизам давно пао, а титоизам превазиђени непријатељ из прошлости, тај никада није разумео истинску природу титоизма као фанатичне секте испуњене мржњом према свему што је српско и православно. Чланови ове секташке духовне формације данас живе и неуморно раде у нашој политици, службама безбедности, медијима, култури, уметности, економији… Од расклапања механизма њиховог утицаја на српско друштво зависи опстанак аутентичног погледа на свет српског народа и његова свеукупна егзистенција.

Ми нисмо Титови

Посебно треба нагласити да је титоистичка историографија деформисала истину о два српска антифашистичка покрета отпора у Другом светском рату – првом европском устаничком покрету против нацистичке Немачке – Равногорском и другом – Партизанском, у којима су највећи допринос дали управо Срби, за разлику од других балканских народа који су масовно били на страни Хитлера. Са оваквом антифашистичком историјом можемо да се поносимо као народ и слободно станемо раме уз раме са другим антифашистичким народима света, на првом месту руским народом.

Немамо нити један разлог да се одричемо српског партизанског покрета који је у основи био борба за слободу против окупатора, али је од ослободилачког покрета коминтерновском и савезничком преваром преокренут у револуционарну комунистичку диктатуру усмерену против Срба и Србије.

Нема разлога ни да се не помену позитивне социјалне тековине времена после Другог светског рата, посебно у области здравства и школства, као и других народних акција и подвига, који припадају корпусу истинских хришћанских и социјалних народних  идеја. Све друго припада тоталитарној идеолошкој слици света која је укинула право на слободу вере, мисли, информисања, организовања, приватног предузетништва, а чији су резултати стотине хиљада убијених, утамничених, којима је одузета имовина, емигриралих…

Ово прецизно разликовање у времену титоизма између подухвата и резултата српске народне воље, породичне снаге и хришћанске солидарности, са једне стране, и партијског зла, терора и контроле, са друге стране, кључно је за исправну оцену тог историјског периода.

Како коначно сахранити Тита?

Разминирати и демонтирати све митове титоизма у националној свести најпречи је задатак нове српске елите. То значи:

1.    Укинути Брозову забрану повратка протераних Срба на Косово и Метохију и у Македонију из 1945. године, и тако прогласити идеју повратка на своје као државотворну идеју и национални сан 21. века.

2.    Расклопити сваку титоистичку творевину, осмишљену као политичку инсталацију ради прављења граница унутар српског народа, значи на првом месту не признавати авнојевске границе међу Србима и укинути аутономну покрајину Војводину као најзначајнију преосталу терористичку експлозивну направу постављену у темеље Србије.

3.    Расклопити братство и јединство као лажну догму данас преобликовану у евроунијатство, оставити се небулоза и коначно погледати како ствари стоје са чисто српског становишта – гласи слоган нове српске политике, сумњичаве према било каквим интеграцијама у којима се не види јасан српски национални и државни интерес, и окренуте новој геополитичкој реалности пропасти Запада и успона Истока.

4.    Уклонити НАТО-омчу око врата коју је намакао Јосип Броз Тито још 1950. године када се определио за НАТО и српски народ постепено увео у болест зависности према западњачким животним моделима – предуслов је самосталности и независности не само државе, него српског облика постојања као личности и заједнице уопште у 21. веку.

5.    Зауставити одлазак из села у град и потом у иностранство, ограничавање бракова на једно или двоје деце, убијање приватног предузетништва, задругарства и породичног посла – представља преломну тачку обнове српског домаћинског духа, повратак на своје имање, својој независности од власти, своме слободном мишљењу, својој породици, кућном васпитању, предузетничком духу, социјалној солидарности.

6.    Поразити хрватску и сваку другу антисрпску културну политику у Београду и у српским институцијама културе – освојити и усвојити смисао сопственог духовног наслеђа, националних примера и моралних оријентира, означава тренутак националног буђења који титоистичка анестезија онемогућава и одлаже већ 70 година.

7.    Најважнија тврђава титоизма коју треба ослободити је РТС и други медији са националном фреквенцијом који користе државне ресурсе, а не раде у корист државе. Вратити националној просвети и медијима слободу образовања и информисања, изаћи из зачараног круга титовизије која нам је узела памет и душу – значи доћи себи, освестити се, уразумити се, пронаћи своју душу и мислити својом главом, а не туђом.

8.    Српски језик означити као српски без обзира на политичка именовања српског језика као хрватског, црногорског, бошњачког, босанског… – представља кључну самоспознају главног тока разбијања Срба и брану даљим поделама и цепањима нације. Спречити потискивање и маргинализовање ћирилице директно значи зауставити даље потискивање и смањивање државе Срба на Балкану.

9.    Откопати све гробнице жртава комунистичког терора крајем Другог светског рата и достојно сахранити све убијене и обележити њихова стратишта –  елементарни је цивилизацијски чин од Антигоне до данас и услов помирења међу Србима,  а означава и почетак превенције геноцида, памћења и изношења истине о свеукупном српском страдању у 20. веку домаћој и страној јавности.

10.    Фараонски храм култа личности и светилиште титоистичке религије у Београду – Кућу цвећа претворити у Музеј жртава комунистичког терора, а Јосипа Броза Тита коначно достојно сахранити у Хрватској као оца нације – завршни је услов трајне детитоизације Србије и ослобођења духовног живота српског народа који је још увек у тамници југоносталгије и кроатокомунизма.

Једина српска политика у 21. веку која означава коначни крај титоизма и почетак преображаја српске нације и државе јесте интегрална политика Српства, која не признаје границе између српског народа и ради на свесрпским интеграцијама – духовним, медијским, културно-просветним, пословно-економским и државотворним, имајући јасан циљ да овај век Срби не заврше ни у Турској, ни у Европској, ни у Немачкој, ни у Ватиканској – већ у Српској, Православној или Евроазијској Унији на Балкану.

О Савиндану 2013 – поводом 14 година Двери

Мр Владимир Димитријевић и Бошко Обрадовић