Европа или Свети Сава

Зборник радова Тајна Светосавља враћа нас почетку свих почетака и пресудном, животворном садржају Светосавља: Богочовеку Исусу Христу. 

 

„Светосавље је ентелехија, врховни принцип, животворни принцип и сила наше душе, наше историје, нашег народа, нашег човека; оно је душа наше душе, срце нашег срца, живот нашег живота.”

Свети Јустин Нови Ћелијски[1]

Све је у савременом Српству инверзно. Све насушно и изворно у Срба је затомљено, кривотворено или је замењено мистификацијама и опсенама. Привиди  увек успостављају беспоредак.

Великаши српски дижу буну на српску државност, а високоучени првосвештеници српски посветовљавају континуитет српскога Завета. Српска школа, српски универзитет и српски медији вавилонски су. Бившим Србима и Српкињама господаре демони конвертитства и чедоморства! Ништа заиста светосавско није данас живо у нама[2]!

Један зборник о Тајни Светосавља који је христообразно приредио Бошко Обрадовић, могао би описати  тоталитет српскога грехопада.

Зборник радова Тајна Светосавља враћа нас почетку свих почетака и пресудном, животворном садржају Светосавља: Богочовеку Исусу Христу. Један од најправеднијих и најподобнијих гласова заједнице Тајне Светосавља, Свети Јустин Нови Ћелијски, управо и именује свеколико Светосавље као душеузрастајући живот Богочовеком, пошто се само Његовим Васкрсењем можемо од адског зла смрти избавити: тајна Светосавља Тајна је Личности Спаситеља!  Штавише, без чињенице васкрсења Христовог нема ни Цркве његове, ни Светог Саве Равноапостолног, ни благе вести Светосавља, нити живота уопште. Отуда произилази, да је само отац свога оца који је побегао за Христом, могао бити и oтац роду српскоме:

Прво дело Светог Саве и најглавније шта је? Он нам је дао Јединог Истинитог Бога, Господа Христа. То је највеће дело које је могао учинити за српски род: дати роду Српскоме Истинитог Бога, када око њега урличу и халачу безбројни лажни богови. То је не само дело, него је сведело. Из њега извиру, из њега потичу и сва славна дела наше историје и нашега народа.[3]

Треба признати да је српски дуг према благој вести Светосавља и према Светоме Сави (који како сведоче богонадахнуте речи Равноапостолнога Светога Николаја Жичког, није ходио по свету како би прослављао себе или српски народ, већ како би славио Христа[4]) за Србе увек превелик и превисок!

Зборник Тајна Светосавља нас опомиње да оволики дуг према Светом Сави подразумева како одбрану угрожене Православне Цркве Христове, тако и обнову српске државе на светосавском угаоном камену, управо обогочовеченим оружјем Светосавља: крстом и послушањем, трудољубљем и жртвовањем, заједничарењем и стражењем, мирењем и трпљењем, вером и делом. Очевидно је да ововремени Срби, неодносни Христу, нису ни духовно, ни радно способни да остваре назначени циљ. Стога, не одбацујмо веру у Царство будуће из богочовечанских речи: Јер свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има одузеће се од њега[5]!

У тамници тзв. европске Србије, изворна Србија не само да не сме, него и не може бити држава, пошто се тзв. европска (узета) Србија одрекла и Светог Саве, и централне црквенонародне задужбине Светосавља: христопечатног Лазаревог Косова и Метохије!

И у Тајни Светосавља читамо: да би Савина Србија била прогнана из свих Србијиних институција, прво је Свети Сава морао бити распет, а потом и прогнан из српских душа. Уместо Свете Србије – прво од свесветских интелектуалаца и реформатора, потом и од идеолога напретка, либерала, професора и чланова партије – инсталирана је културолошка и цивилизацијска Србија, доситејизованог Саве Немањића упоредивог са Фрањом Асишким[6]!!!  Тако се узета Србија времености бори против вечносне Србије христоликости! Коначно, Европина Србија само је окултна човекобожна лаж, препознатљива по туђинској пропаганди и бестидности медија, по метафизици присвајања и одсуству заједнице, по сведозвољености самоугађања и магији страсти, по фетишизму ленствовања и бесловесности предметољубља, по терору успеха и духовности моде. Укратко: она је душегубност[7] и самоуништење.

 

Уска су врата на капији Еванђељске Србије. До њих се не долази без подвижничких дела љубави Христа ради: без уздржања и страдања, без поста и опроста, без молитве и покајања, без брака и монаштва, без плода и причешћа, без саосећања и поистовећења…

Исцелитељске сузе светитеља српских опомињу: нема истинског ослобођења Србије нити обједињења Српства, мимо пресаздајућег повратка заблуделих синова и кћери српских своме Оцу, Светом Сави, и мимо повратка духа Светосавља у сваку душу српску и у све народне, државне и просветне установе српске.

Јер, тешко ономе и онима који разоравају Свету Србију... Јер је тешка рука Светог Саве... [8]

Павле Ботић


[1] Свети Јустин Нови Ћелијски: „Светосавска философија просвете”, Тајна Светосавља, Зборник радова, Београд, Catena Mundi, 2013, стр. 216.

[2] В. Бошко Обрадовић: „Србија-Задужбина Светог Саве”, Тајна Светосавља, стр. 7.

[3] Свети Јустин Нови Ћелијски: „1. Беседа на Светог Саву 1965”, Празничне беседе, том 1, цит. према WWW.Svetosavlje.org;  подв. П. Б.

[4] Свети Владика Николај Жички: „Национализам Светога Саве”,Тајна Светосавља, стр. 86.

[5] Матеј; 25, 29.

[6] О неизлечивом кривотворењу и деперсонализовању Светосавља Бошко Обрадовић сведочи: „ … ми данас познајемо ’фалсификованог’ Светог Саву, ’умртвљеног’ и ’неутрализованог’ да не би случајно допро до живих српских душа. Секуларизовани зборници и монографије о Светом Сави којима обилује српски 20. век, понудили су нам многобројне информације о историјском, ’смртном’ ’Сави Немањићу’, задржавајући његову личност у Средњем веку и историји…” (Бошко Обрадовић: „Србија-Задужбина Светог Саве”, Тајна Светосавља, стр. 6-7)

[7]Експериментална психологија, Psychologie ohne Seele!…  То је европска хуманистичка наука о души. Наука о души која не признаје постојање душе!” (Свети Јустин Нови Ћелијски: „Светосавска философија живота”, Тајна Светосавља, стр. 213-214; подв. П. Б.)

[8] Свети Јустин Нови Ћелијски: „1. Беседа на Светог Саву 1965.”