Иван Иљин: Претпоставке стваралачке демократије

Грађани научени интернационализму грађани су свих осталих држава само не своје сопствене.

Онај политички ток који, очито, преовладава у савременом свету морао би бити именован као „фанатизам формалне демократије“. (…) То је фанатизам формалне демократије

која читаво државно устројство своди на форму општег и једнаког права гласа, одвраћајући се од човекове каквоте и од унутрашњег достојанства његових намера и циљева, мирећи се са слободом зликоваштва и издајништва, сводећи читаву ствар на видивост „гласачког листића“ и аритметику гласова (количина).

Али, у стварности таква демократија ни од чега не штити; ни од свеопште поткупљивости, ни од издајничких завера, ни од свеопште експлоатације слабих, добрих, незнавених и глупих од стране варалица, ни од анархије, ни од тираније, ни од тоталитаризма. Историја (1914–1945) тек што је дала нове сурове лекције, које су додате претходним (из епохе грчкоримске, из епохе Ренесансе и из револуција новијег доба). Али, зар фанатик обраћа пажњу на лекције историјског искуства? (…)

Умеће слободе

Прво: народ мора да разуме слободу, да има потребу за њом, да зна да је цени, да уме да се њоме користи и да се за њу бори. Све то скупа треба да се назове умећем слободе. Ако га нема – демократија је осуђена на пропаст. Ствар је у томе што се демократија уопште не састоји у „распојасавању“ народа, него у замени спољашње обавезе, која иде „одозго“ – унутарњим самообавезивањем, самодисциплином.

Слободни народ сам зна своја права, самог себе одржава у границама части и закона; он зна ради чега му је дата слобода: он је испуњава истинском стваралачком иницијативом – у религији, у локалној самоуправи, у приврди, у комуникацији, у науци и у уметности. Он неће поћи за нитковима, који га саблажњавају „допуштеношћу свега“, него ће их принудити да умукну. Он неће дозволити тоталитаристима да му слободу одузму, него ће је одбранити.

Народ лишен умећа слободе настрадаће од две класичне опасности: анархије и тираније. Ако он слободу прихвати као „допуштеност свега“, и ако почне да је злоупотребљава (да гази све законе, да упада у туђе станове, да отима туђу имовину и убија своје праве и умишљене непријатеље, да руши, пали и уништава), настаће анархија која ће с почетка земљу и државу повести у пропаст, да би је потом заменила тиранија – каткад сопствена, унутарња; каткад инострана, окупаторска.

Ако не схвати да му је неопходна слобода и ако не умедне да се њоме користи, он ће је предати било ком авантуристи у замену за обећање личне или класне добити. Он ће је продати оном тиранину који ће умети да распали његове страсти, да организује свој бестидни кадар, да привуче људе неостваривим плановима и да „награди“ руљу „хлебом и играма“. Тада ће демократија пропасти. Историја о томе сведочи безброј пута. Зар није јасно да је прва опасност (анархија) Русију снашла 1917. године, и да је њен остваритељ био Владимир Уљанов, а да је друга опасност (тиранија) снашла Немачку 1933. године и да је њен остваритељ био Адолф Хитлер.

Правна свест

Друга претпоставка стваралачке демократије је довољно висок ниво правне свести. У сваком од нас постоје две силе, које су углавном једна другој супротстављене: сила нагона и сила духа. Нагон – узет сам по себи и необуздан духом – јесте вук у човеку: он је грабљив, покварен и суров. Али, он је лукавији и превртљивији од шумског вука. Човек голог нагона не познаје ни веру, ни савест, ни сажаљење, ни част; он се подсмева части, исмејава доброту, не верује ни у какве принципе. За њега је добро све оно што му одговара. Он тражи власт и богатство. Он је управо онакав каквим га је, са дивљењем и усхићењем, описао Фридрих Ниче у свом антихришћанском делу Воља за моћ, којим нас призива да кренемо ка „врховној звери“, „дивљем“ и „злом“ човеку са „веселим грохотом“, са „грубом“ и „дивљом нарави“, ка безбожном уживаоцу. Бездуховном нагону супротставља се дух у човеку, начело срца, разумне воље, одговорног присуства и савести.

Дух се појављује у жеђи са свештеним, у потрази за Богом, у способности самоконтроле и у делатној љубави. Правна свест једна је од основних његових пројава: „Ја сам личност са духовним достојанством и правима, знам шта могу, морам и не смем; и исту такву слободну и одговорну личност ја поштујем у сваком другом човеку“. Човек који има здраву правну свест јесте слободни субјекат права; он има вољу за лојалност (послушност закону), он ће умети да чува и своја и туђа права, обавезе и забране; он је живи ослонац правног поретка, самоуправе, армије и државе.

Човек лишен правне свести сличан је звери и понаша се као вук. Човек који је кадар да се покорава само из страха, претвара се у вука чим страх отпадне. Човек без осећања одговорности и части неспособан је како за лично, тако и за друштвено самоуправљање, те стога није способан ни за демократију. Ако у народу нема здраве правне свести, демократско устројство ће се претворити у систем злоупотреба и злочина. Беспринципијелни људи и протуве су подмитљиви, знају то један о другом и покривају се узајамно; људи чине издају, овајде се тиме и то зову „демократијом“. Њих и земљу од пропасти може спасти само строги ауторитарни (нипошто не тоталитарни!) режим.

Самосталност привређивања

Трећа претпоставка је самостал ност привређивања грађанина. Под тим не подразумевам богатство, нити предузимаштво, ни власништво над земљом, него личну способност и друштвену могућност да своју породицу храниш поштеним, макар и најамним радом.

Слободан грађанин себе у животу мора да осећа као самосталног трудбеника, који није избачен из живота своје земље него је нагонски укључен у реалне животне токове. Само онај који се осећа кадрим да буде хранитељ самог себе и да доноси корист свом народу има основу за независно расуђивање у политици ради непоткупивог исказивања своје воље и гласања. Он под ногама има извесну стваралачку укорењеност, а у души истински начин мишљења, који га приводи исправном поимању државног домаћинства и исправном осећању државних потреба и нужди. Без овога се демократија претвара у непрекидно гложење неукорењених супарника: о држави и њеном устројству, о Отаџбини и њеном спасењу не мисли нико, зато што су сви заузети личном зарадом.

Човек, лично неспособан за поштен рад, јесте професионалац мрачних умећа, опасна протува, мајстор варалаштва, поткупљиви нитков. Он живи ван правног поретка и правне свести и зато је политички идиот. (…)

Образовање и обавештеност

Постоји минимални ниво образовања и обавештености, без кога било какво гласање постаје своја сопствена карикатура. Овде није неопходна само елементарна писменост, која човеку дозвољава да уместо „отиска прста“, умоченог у мастило, словима напише име и презиме. Овде је неопходно схватање самог изборног процеса и предложених програма, умно оцењивање кандидата, разумевање државног и привредног устројства земље и њених нужди, исправно сагледавање политичких међународних и војних опасности, и, наравно, доступност извора тачних информација. Баба Авдотја је 1917. године причала о свом учешћу у бирању „Уставотворне скупштине“: „Ја тамо у месну канцеларију дошла, народа колко оћеш; питају: Ти, баба; дошла на изборе? – Ја, ја, на изборе… Која си? Одакле си? – Авдотја Митрјошкина из Погорелаца, они записали на артију, ставили ми крст на длан и рекли: Иди, баба, кући, гласала си; ја дошла кући…” Тако су социјалисти револуционари правили своју „већину“ и „уставотворне скупштине“… (…)

Постоји ниво необразованости, малообразованости и необавештености при коме не гласа народ, него руља коју обмањују; из тога се не рађа демократија, него охлократија (власт непросвећене руље).

Политичко искуство

Али и ово је мало: неопходно је политичко искуство, (…) Какве је грађане, какве демократе тиме припремала комунистичка власт? Не грађане, него робове тоталитарне државе; не политичаре, него на смрт уплашене каријаристе; не делатнике, него чанколизе и достављаче – њих је стварао совјетски режим, људе потпуно лишене државотворног хоризонта и поштеног – да, управо по штеног – искуства и самосталног, да, управо самосталног схватања. Човек који је робијао тридесет година, изморен у оковима, који се одучио од стајања и ходања – какав би то био учесник спортског надметања?

А демократија је управо политичко спортско надметање… Тог човека под руку треба водити, а не товарити на њега мехове са десетинама килограма одговорности… Каква је наивност, каква неодговорност, какво историјско слепило потребно да би се могло уображавати да навике тоталитарног наредбодавца и тоталитарног роба могу створити „демократију“ која би на нешто личила! Како ниско савремени „демократи родом из Русије“ цене овај режим у који се куну!

Лични карактер, оданост Отаџбини и грађанска храброст

Међутим, права, стваралачка демократија подразумева у човеку још читав низ својстава и способности без којих она постаје варљиво лицемерје и распродаја националног наслеђа. Оном који учествује у демократском устројству неопходни су лични карактер и оданост отаџбини, црте које у њему обезбеђују одређеност погледа, непоткупивост, одговорност и грађан ску храброст. Ако тога нема, он је пустош, картонска цигла у зиду, труло брвно, зарђала алка у ланцу, унапред обезбеђени издајник. Демократски режим у коме такви људи преовладавају не пада само ако нема ко да га гурне.

Бескарактерни људи су неспособни за било какав добар подухват; они само личе на људе, они су лажне величине. Грађани научени интернационализму грађани су свих осталих држава само не своје сопствене. Гласачи, који немају дефинисане погледе и који не умеју да их бране, слични су дечијим балонима, из којих туђи ваздух излази шумно док се они сами издувају и падају. А шта рећи о поткупивима? Јер само ће странци имати пара; а сиромаху је и поткупивост тешко замерати.

Човек лишен осећаја одговорности не сме бити пуштен да се бави ни једним јавним послом: све ће упропастити, а затим ће утећи и сакрити се у руљи, иза њене многоглаве неумољивости. А грађанска храброст је сушти услов живота – за сваког демократу, у свакој демократији. (…)

Тврдимо следеће: земља, лишена претпоставки које су неопходне за здраву стваралачку демократију, не сме да тај режим уводи док се за њега не створе основни предуслови. До тога часа увођење демократског уређења може бити само погибељно за ту земљу.