На Часне вериге Светог апостола Петра (О Кијуку, три године после пресељења)

Пре три године, упокојио се Предраг Р. Драгић Кијук.  За оне којима је његово дело било инспирација, он је жив.

Ко може знати кад „растанак“ чује

Какву даљину реч нам носи та?

Осип Мандељштам

Ево, већ три године смо без Кијука, а као да је јуче било кад је отишао. Он, мудрац наш, саговорник и подстрекач свега доброг у нама. На Часне вериге 2012. отишао је, и заувек остао. Прошла, 2014, била је „његова“ година: друго издање Catene mundi плануло је, без остатка, а сад се, ево, спрема и треће. Осетили смо његово присуство док смо представљали Catenu на Коларцу. Појавило се и друго издање књиге Кијук: мудра птица љубави, у Cateninoj библиотеци „Путовође“. И све је живо…

„Све што је икад имало/ Живот до уре удесне/ О, није мртво нимало/ Бар неке ноћи чудесне“, певао је Стеван Раичковић. Док ово пишем, ноћ је, десет до један, а Кијук као да је ту (јер, ноћобдија није спавао; звао сам га, ретко, али ипак, и у оваква доба, и бивао је будан, радећи на свом или туђем тексту, мислећи своју, или ближњег, мисао). И причали смо, „православски просто“, како је записивао на посветама својих књига.

Ту је он, и сада. Чујем његов топли, али одлучни, глас, и видим његов благи, помало иронични, каткад загонетни, али увек искрени, осмех, који ме храбри да останем на путу који води у живот, путу Светога Саве, чији је Кијук био бакљоноша у нашој мрчави.

О Њему

Када се Кијук упокојио, Удружење књижевника Србије и породица примили су многе изразе саучешћа, у којима се, поред бола због губитка једног драгоценог „витеза вере“ (Серен Кјеркегор), могло видети и оно што су људи доживели као главне Кијукове заслуге за нашу културу.

Саучешће је стигло са свих страна где Срби живе. Огласила се Влада Републике Српске Крајине у прогонству, чији је Кијук био саветник и савезник, сведочећи страшну истину о србоциду у данашњој, на НДХ започетој, Хрватској. Од Српске књижевне задруге, преко Народне библиотеке Краљево и Центра за културу Градац, до Фондације „Лаза Костић“ стизали су телеграми оних који, институционално, сведоче о трајности наше културе. Међу саучесницима у болу били су, између осталих, проф. др Вера Бојић, др Славенко Терзић, проф. др Тиодор Росић, проф. др Мирко Скакић. Огласили су се и књижевници – Слободан Ракитић, Алек Вукадиновић, Радослав Братић,Нена и Светозар Влајковић, Гојко Ђого, Божин Јаневски, Милан Младеновић од Лужице. Својевремено директор „Ибарских новости“, Радован Типсаревић, човек који је свесрдно радио на Cateni mundi, послао је изразе свог саучешћа.

Наш познати италијаниста Драган Мраовић уочио је да смо „изгубили важног интелектуалца који је искрено и с умећем бранио српске националне интересе“; песник Игор Ремс га је назвао „великаном српске слободне мисли, једним од највећих бораца за Истину и Правду Српског Народа“; Божидар Митровић, председник Регионалне друштвене организације Уједињење Срба, са седиштем у Москви, нагласио је да је „српски народ изгубио свог великог сина“, а епископ Георгије Канадски са Србима из Торонта сматра да смо остали без „истинског духовника и великог мислиоца“. Академик Србољуб Живановић, велики сведок истине о Јасеновцу, са којим је Кијук сарађивао на опште добро, такође се прикључио изразима дубоке жалости, као и историчар геноцида, Бојана Исаковић. Председник Удружења српских писаца из Швајцарске, Братислав Живуловић, је, у име своје организације и у своје лично име, потврдио да је то губитак за „целокупну, модерну српску књижевност“, а песник Верољуб Вукашиновић је саучествовао у болу у име Народне библиотеке Јефимија и писаца Трстеника. Јелица Роћеновић га је назвала „човеком јединствене доброте, јединствене високе свести“, сматрајући да је наша књижевност „изгубила своју најумнију главу“. По њој, „свет се мењао, али се Пеђа није окретао према ветру“; човек великог духа, он је, каже госпођа Роћеновић, био и племић, при чему ће његова „вера и морал за њу остати мера времена“. Биљана Д. Обрадовић и Џон Гери из Њу Орлеанса су рекли да Кијук „никада неће бити заборављен“, а Милан Челик из Свесловенског комитета Канаде сматра да морамо покушати да „следимо његовим путем“. Љубиша Симић из франкфуртског Удружења писаца „Седмица“ истакао је Кијуков „дубок траг“ у домаћој литератури, а познати борац за националну ствар, Петар Милатовић Острошки из Беча, видео је Кијука као „човека на светлој стази свечовечанства“, „коме је Светосавље највеће духовно здравље и најчвршће морално узглавље“, коме ће будућа поколења „увек бити захвална за оно што је витешки учинио за српски народ у овом невитешкомвремену“.У том духу писала је и Радмила Нинић из Немачке. И Анђелко Анушић је послао своје саучешће УКС-у, као и Иван Ршумовић, у име Књижевне заједнице Златиборског округа. Кијук је био и ликовни критичар: ценећи његов допринос осветљавању наше ликовне уметности, своје саучешће су исказали и сликари Петар Младеновић (из Чикага) и Томислав Божовић.

Бранислав Ђорђевић и Драгана Васиљевић из Вирџиније знали су да је Кијук био „светионик свима нама у овом бурном беспућу новог доба које прети да разруши све у шта смо заједно са нашим прецима вековима веровали“. По песнику Ристи Василевском, који је, како каже, био „почашћен што су осећали обострану, пре свега творачку блискост и што је о његовом песничком делу тако луцидно у више наврата говорио и писао“, покојник је био „један од наших највећих интелектуалаца и мислилаца уцелињеног света“ који је, „Божјом вољом и, можда, још више вољом оних који све овде сматрају својом боговином изненада и пре времена потражио боље уточиште – преселио душу и све своје духовно умеће у други свет“. Ђорђе и Лујза Јовановић су истакли да „ерудиција, поштење и јачина уверења нису честа појава у једном људском бићу, а он је то поседовао“. Оливера Доклестић, делатница на пољу културе из Херцег Новог, устврдила је да смо изгубили „великог ерудиту, сјајног књижевника, коме је свијет отворио врата“. Била је ту, да искаже свој бол због општег губитка, и Сузана Лазаревић, из друштва „Српска национална свест“.

По др Војиславу Коштуници, који је саучешће упутио Удружењу књижевника Србије, „покојни Предраг Драгић био је један од најистакнутијих есејиста, историчара и тумача књижевности своје генерације, а остаће запамћен и као заслужан национални радник. Леп траг оставио је и својом делатношћу у оквиру Удружења књижевника, поред осталог и као потпредседник Одбора за одбрану слобода и права, а својим доприносом је задужио и националне установе попут Српске књижевне задруге“. Из Хага се, док се бори за истину и правду о свом народу, јавио и др Војислав Шешељ, чијој је одбрани Кијук годинама несебично помагао.

Богољуб Стојићевић, из црквене општине у Трсту, при славном храму Светог Спиридона, такође је, у име својих земљака и у своје име, изразио молитвено саучешће. Огласио се и Добривоје Томић, наш Телемах, човек чију је књигу „Црвено сунце у зениту“, о потрази за правдом (комунисти су му убили оца, невиног човека, а њега изгнали у Немачку) Кијук објавио у библиотеци „Српска дијаспора“.

Изванредну емисију циклуса „Питања и одговори“ новопредстављеном Кијуку посветила је храбра новинарка Оливера Милетовић, која је годинама, на ТВ „Палма Плус“, пратила његову мисао и борбу. Из Белорусије је саучешће упутио познати књижевник и преводилац, Иван Чарота, велики пријатељ Кијуковог народа, а Елка Нјаголова, председница Словенске академије, у име свих њених чланова из 15 земаља, истакла је да се они „клањају пред његовим књижевним делом, и траговима које је иза себе оставио“.

Отац Гаврило из манастира Лепавина у писму породици је написао да се он и братија моле „Богу Милостивом, у чијим је рукама судбина сваког човека, да душу слуге Свога Предрага упокоји у месту радости и светлости и словесности, којој је служио целог свог живота“. Прота Душан Колунџић, познати наш мисионар, у свом телеграму саучешћа, обећао је да ће се свагда молити за његову душу. И прота Милун Костић из Лондона такође је молитвено учествовао у болу најближих, као и отац Војсилав Билбија из Холандије. Да и не говоримо о јављањима многих монаха и монахиња наших светиња, који су у Кијуковој борби и жртви Богу и роду видели нешто од смелости старих националних трудбеника и усталаца.

Поред низа лепих и човечних гестова који су тих дана доносили утеху породици Кијуковој, вреди да се помене и то да је наш угледни византолог и канонолог, др Миодраг Петровић, понудио Драгићима, у случају да га нису обезбедили, слободно гробно место за сахрану покојника на београдском Новом гробљу.

Дајући своје саопштење о Кијуковој смрти са пригодном биографско-библиографском белешком, Удружење књижевника Србије истакло је да је 29. јануара 2012, од последица можданог удара, у београдској болници „Свети Сава“ преминуо, између осталог, „вишегодишњи кандидат УКС за националну пензију, коју није дочекао“.

Наравно; дочекали су је други, често много мање значајни, али Кијук, ето, од моћника овог света бејаше прецртан са списка заслужних. Што га, наравно, никад није поколебало или спречило да служи Богу и роду.Тако је то у Србији која ће, упркос свему, бити вечна док су јој деца верна.

Реметник

Колико је нама у знању, творац неологизма „реметник“ (човек који својим интелектуалним и моралним ставом ремети планове моћних, разбија лажне схеме мишљења, освешћује ближње, скида жабокречину са дубоких вода ума) свакако је Предраг Р. Драгић Кијук. Он је увек био такав, још од своје младости, када је у, Студентском културном центру у Београду правио трибине које су узнемиравале устајалост сенилно варварског Титовог Београда.

Тако у часопису „Младост“ 2. децембра 1972, у тексту „Младић који је довео Гародија“, читамо да је пред препуном салом СКЦ-а говорио Роже Гароди, познати француски философ, на тему „Шта је револуционарно у новој епохи“. Новинар бележи: „Највеће заслуга да Роже Гароди дође у Југославију и одржи предавање без динара хонорара свакако припада Предрагу Драгићу Кијуку, младом магистру југословенске књижевности, уреднику трибине за друштвене активности у Студентском центру. Њему је такође успело да доведе и чланове редакције познатог листа „Нова левица“ из Лондона, Ернеста Мондела, економисту из Брисела, веома контроверзну личност у марксистичком покрету, као и Ливија Мајтанија, италијанског публицисту; сви су они одреда говорили бесплатно (хонорар се за такве личности креће од 2000 долара па навише) на трибини Студентског културног центра.“ Борећи се за публику, каже новинар, Драгић није кренуо путем сензационализма: „Он је у начелу против сензационалности, јер она угрожава субјективност духа, циља на површност а не на унутрашњост проблема. И зато он у својим књижевним циклусима, који су били на програму ове јесени, прави предавања о заборављеним али капиталним вредностима као што су естетички списи Фрање Петрића, Бранка Лазаревића и других наших класичних писаца.“ А 12. марта 1972. „Политика“, у тексту „Марко Краљевић сумњив на трибини“, после најаве да је Серж Дубровски обећао да ће доћи у Београд и у СКЦ довести свог великог пријатеља, Ролана Барта, новинар истиче да Кијук више не сме ни да каже ко би могао да дође на трибину СКЦ (помињу се Маркузе, Колаковски), пошто „многи политички људи града и републике /…/имају обичај да опасно прокоментаришу послове Студентског културног центра“. Политичари час хвале, час куде, а кад се, поводом научне трибине о Марку Краљевићу на паноу испред СКЦ-а нашла реченица Вука Караџића „Никакога чоека нема који није чуо за Марка Краљевића“, „десетак чиновника разних друштвено-политичких установа су строго и прекорно запитали: Шта вам то значи?“

Кијук је новинару рекао: „Тако сам, организујући расправу о историји српске ћирилице, био проглашен српским националистом. Кад сам уприличио разговор поводом 100-годишњице рођења Стјепана Радића био сам назван хрватским шовинистом. Кад сам позвао из Рима Ливија Матајна да говори о кинеској културној револуцији био сам ултралевичар. И тако ми готово сваки потез донесе неки непријатан прирепак.“ Новинар га назива „једним од најнападанијих службеника“ Београдског универзитета; нападају га, вели, чак и студенти, јер није организовао представљање распродате књиге Луја Алтисера, него трибину о Фрањи Петрићу, о коме је, пред двоје људи, говорила Загрепчанка Љерка Шифлер – Премец: „Не сматрам се дужним да скрећем пажњу на књигу која је већ нашла читаоце и која је, из моде или из потребе, одмах распродата. Али, сматрам да се у Студентском културном центру мора говорити о Фрањи Петрићу Петрициусу, највећем естетичару ренесансе, нашем човеку коме су Немци штампали сабрана дела, кога су штампали Французи и други народи, а кога смо ми, неприлично и срамотно, сасвим заборавили“, одговорио је нападани. Кијук истиче: „Све теме узимане су теорије и научности ради, а не због помодности, ујдурме, шока или трагања за посетиоцима по сваку цену. Ја се опредељујем за оне вредности које по сваку цену треба бранити од људског заборава.“ Зато је у та, вунена времена, на трибину СКЦ-а позивао и ректора Богословије „Свети Сава“, проту Душана Кашића, али и Ксенију Атанасијевић, и многе, многе друге значајне људе које је идеолошки терор уклонио са обзорја оновремене културе.

Самосвојник

Био је, дакле, онакав каквим га је осетио његов професор, Рашко Димитријевић, који је свом студенту 18. марта 1969. године, а поводом Кијуковог огледа о Достојевском, у писму рекао: „Ишао си, наравно, линијом свог схватања људи и света, остао си томе веран до краја, и твој Достојевски је, иако си тврђења заснивао на чињеницама и цитатима, ипак творевина твог узнемиреног душевног и интелектуалног напора да га прикажеш онаквим какав се он у теби остварио.“ Зато је могао да постигне оно о чему је, поводом Кијукових раних есеја о нашим средњовековним писцима, сведочила његова професорка, др Радмила Маринковић, 1974. године: „Драгић иде директно према човеку и општим људским проблемима и на посебан начин оживљава, осавремењује писце удаљених векова.“ И песникиња Љубица Милетић је, баш из тих разлога, уочила да је Кијук постао писац који креће путем теистичког хуманизма, чиме је, разликујући заблуду (рационалистички поглед на свет) од хармоније (метафизичког погледа на свет) постао „аутентични и сугестивни мислилац“.

Зато је Кијук био и остао самосвојеник: борио се против заборава, а за трајне вредности, неодвојиве од усправног стајања пред Богом и људима.

Православни космополита

Кијук је, у најбољем смислу те речи, био космополита, грађанин света. О делу овог истакнутог полихистора нису похвално писали само домаћи аутори (од Зорана Гавриловића до Јовице Аћина), него и странци: Celia Hawkesworth, John Gery, Richard Burns, Иван Чарота, David A. Hill… Када је православни композитор, Британац сер Џон Тавенер за компоновање својих дела користио Кијукову антологију средњовековног песништва у Срба, објављену 1987. године на енглеском језику, он је изванредно осетио о каквом је благу реч. У интервјуу „Политици“ 21. марта 2001, а поводом извођења свог великог дела „Покров храма“ (певала је славна Патришија Розарио, чији ће наступ у Београду касније организовати Фондација „Лаза Костић“), Тавенер је истакао да је Кијукову антологију добио од руског свештеника Михаила Фортуната, и да га је она запленила јер у себи има „божански ерос“, а једини смисао нашег постојања је „повратак божанском“. Пошто га је Православној Цркви привукао, како он сам каже, Христос, „виђен православним очима, најдубљим и најдубокумнијим очима“, Тавенер је, сасвим „кијуковски“, видео да узрок рата Запада против Србије није био дводимензионално политички, него се заснивао на „неуспеху латинског Запада да разуме православни Исток“, па би једини лек за Блера и Буша у њиховом непоимању онога против чега се боре био да разумеју православну етику. Тако су се двојица православних космополита, Тавенер и Кијук, разумели кад су у питању суштине.

Сарадња са Дешнером

Кијук је, са својим Фондом истине, учинио многе подвиге, али један од највећих подвига његовог универзалног хуманизма био је објављивање двотомника „Политика римских папа у 20. веку“ познатог немачког историчара Карлхајнца Дешнера, који је свом издавачу у Београду написао писмо захвалности:

„Поштовани господине Драгићу,

Ова година не сме проћи а да вам се нисам, од свег срца, захвалио на издању Папске историје. Право је чудо што се ова књига ипак појавила, петнаест година (ако се добро сећам) од настанка превода Милана Петровића. А то чудо се без Вас, поштовани господине Драгићу, никад не би догодило!Била је то, без сваке сумње, најлепша честитка за мој 80. рођендан – када се, пред око 160 званица, изненада појавила моја ћерка и, сијајући од среће, пружила ми први том књиге којем је, као додатно чудо, следио и други, а оба подједнако лепа колико и солидно урађена. То је, без сумње, прави издавачки подвиг! Молим Вас да се у моје име захвалите свима онима који су помогли Вашу иницијативу да се ово дело оствари.

Желећи Вам дуг, здрав и успешан живот поздравља Вас

Ваш одани

Карлхајнц Дешнер“

То и јесте суштина космополитизма: понирући у дубине свог народног предања, бити свечовечански одговоран. Као припадник народа који је своју духовну слободу платио, између осталог, и Јасеновцем, Кијук је то умео да буде.

Мудра птица љубави

Наслов  књиге о Кијуку, коју је приредио потписник ових редова, преузет је из Хиландарске повеље Светог Стефана Првовенчаног, који описује свог оца, Симеона Мироточивог, занетог прелепим дрветом разгранате крошње на коме певају многе „мудре птице љубави“, и међу њима његов „детић Сава“. Ево речи Светог Стефана: „А овај /Симеон/ се у мисли узносаше и жељаше, као да он стоји на узвишеном месту, у пролетње време веселога то јест сунчанога дана. Виде издалека равну ливаду, красну по изгледу, лепу створењем. А посред ње стојаше дивно дрво, кружно гранама, густо лишћем, преукрашено плодовима, које даје добар мирис. А посред дрвета беше се настанила птица слаткогласна, кротка у седењу, тиха у песмама, весела у игри, јасна у шаптању, која је једна од мудрих птица љубави, и слатки његов детић /Сава/.”

Ово дрво разгранате крошње свакако је Света Гора, а мудре птице љубави су монаси. Иако није био монах, човек Кијук био је једна од таквих птица, сасвим на трагу нашег првоучитеља, Саве Немањића, који нас је просветлио светлошћу Христовом и научио да будемо Богочовекови, а никада сведени само на човека, смртног и пролазног, како су себе на патуљасти псевдохуманизам свели они којима је „Христов викар“ од 1054. важнији него Христос. Светог Саву следио је Свети кнез Лазар, а његов пут, пут светости и честитости миломе Богу приступачне, многи и многи, међу којима и Предраг Р. Драгић Кијук, који је, са Дучићем, могао слободно рећи: „Пре свачији сужњи но ичије слуге.“ Мудрост и љубав, које су у његовом срцу свиле гнездо, и данас нас наводе да кренемо тамо где се чује пој Кијукове слободе у Христу.

Жив је, жив

Наравно да је жив.

О томе говори и песме Предрага Богдановића Ција, настала непосредно после Пеђиног пресељења у вечност. И она ми сада, сат времена после поноћи, помаже да се у то уверим.

Предраг Богдановић ЦИ: Сврати у Хиландар…

Сврати у Хиландар, понекад

Предраги, Драгићу Кијуку

Завеса на храму је покидана:

лекари не морају више

да ти броје дамаре

да ослушкују како све слабије дишеш

да проверавају имаш ли довољно течности

у венама, да ли ти отказују бубрези,

прескаче срце,

Сврати у Хиландар, понекад

Знам да ти се у глави смирио

онај разорни притисак,

од којег уместо суза из очију капље крв

Сврати у Хиландар, понекад

Твоја књига у излогу

Српске књижевне задруге

дуго ме задржава ноћу,

излиставам примерак код куће

(поклон породице)

Сврати у Хиландар, понекад

Сигурно си већ прочитао

превод Библије Светог Јеронима

заточен у затуреним просторијама

Петрове столице,

за којим си толико трагао

Сврати у Хиландар, понекад

Наш сусрет није никада заказан,

о њему брине Хронос,

о њему брину небеске бунарџије

што изводе воду за оба света

о њему брину недовршени рукописи,

књиге без аутора

Сврати у Хиландар,

понекад

Сврати у Хиландар,

ја ћу бити међу радницима,

који обнављају зидове

додаваћу храстове греде и опеку

ти се одмори у лицу Светоназорних задужбинара,

продужи дуговечност Савиној лози,

Сврати у Хиландар, понекад

Без журбе заспи над књигама у библиотеци

над старим рукописима

сада када је све време твоје

Сврати у Хиландар, понекад

Владимир Димитријевић