Поводом 100 година Народне одбране

„Са јавне говорнице Народне одбране није се никад чуо снисходљив глас улизице који би поласкао силнику, него само мушки глас истине. Народна одбрана је један национални храм. У олтару тог храма се иконе не мењају према политичком курсу. Ту се служи увек и непрекидно само једна служба, служба народу и држави“.

 Илија Трифуновић – Бирчанин, 1940.

 

СРПСТВО И ОТАЏБИНА ПРЕ СВЕГА

Данас, у доба историјског умора и националне разочараности српског народа, многима ће деловати невероватно да је у не тако предалекој прошлости било могуће за један дан подићи на ноге целу Србију. У нашем времену, када нам технолошка достигнућа дају бескрајне могућности брзог ширења информација, тешко је замислити једну такву акцију. Можда је та врста савремене националне равнодушности, неодговорности и неорганизованости најбољи разлог да се подсетимо времена, догађаја и људи који су стварали најбоље странице наше историје.

Национално пожртвовање у одбрани Српства

Ове године се навршава столеће од оснивања Народне одбране, организације коју је историчар Милорад Екмечић назвао „националном институцијом, која по свеобухватности, интензитету утицаја на обичног човека и територијалној распрострањености раније није постојала у јужнословенском свету“ (Милорад Екмечић, Стварање Југославије 1790-1918, Просвета, Београд, 1989, стр. 494-497).

Историја једне овакве организације, која се нашла и међу тачкама аустроугарског ултиматума Србији из 1914. године, до сада је готово неистражена у српској историјској науци. Овде је интересантно напоменути да је за разлику од српских историчара темељито истраживање направила још аустроугарска полиција након избијања рата 1914, са намером да „Народну одбрану“ свету представи као терористичку организацију, а њене поверенике изведе на суд.

Разумљиво је да пола века после Другог светског рата ништа од националних тема у Србији није могло бити предмет историјских проучавања, али остаје нејасно зашто и последњих 20 година нема озбиљнијих радова на ову тему. Ако изузмемо кратак Екмечићев осврт на Народну одбрану, онда на ову тему у литератури проналазимо још само једно поглавље у књизи савременог српског историчара проф. др Љубодрага Димића: „Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941“ (Стубови културе, Београд, 1999, стр. 465-506).

То је све, колико је нама познато, што је савремена српска историографија посветила овој теми. Полазећи од ова два рада, а имајући увид у лист „Народна одбрана“, који је 1908. године излазио као орган одбора ове огранизације у Шапцу, настојали смо да додатно осветлимо богату историју једне од најважнијих српских организација свих времена, „која је извршила духовну мобилизацију целог народа за крупне догађаје који ће се одиграти од 1912. до 1918. године“ (Илија Трифуновић – Бирчанин).

На основу историјских извора констатовано је да је Народна одбрана настала на иницијативу књижевника Бранислава Нушића, ђенерала Божидара Јанковића и једног круга београдских интелектуалаца сабраних око Стојана Новаковића, као акт немирења и реакције на Анексију Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске из септембра/октобра 1908. године.

По мишљењу Екмечића, у покретању и деловању Народне одбране могу се уочити одређени страни утицаји и узори, које он проналази у сличним италијанским, немачким и румунским народним савезима и културним лигама. Ова тврдња за сада мора бити стављена под знак питања, јер даљих истраживања у овом правцу није било, а историјски подаци говоре да је Народна одбрана спонтани плод специфичних околности у вези са (не)решавањем Српског питања на Балкану почетком 20. века.

Анексија Босне и Херцеговине била је директан повод за својеврсни устанак српског народа. Дан после објављивања Анексије по новинама, 6. октобра 1908. године, на позив листа „Политика“, почеле су свенародне демонстрације широм Србије, а најпре у Београду, где је тога дана на улице изашла једна четвртина становништа главног града. За месец дана организација се проширила по Србији и формирала преко 200 својих одбора и још толико пододбора. Не зна се тачно колико је „Народна одбрана“ окупила чланова у све своје подружне организације, а претпоставке се крећу између 150.000 и 300.000. На челу Одбране нашао се ђенерал Божидар Јанковић, коју годину касније чувени командант Треће српске армије која је 1912. ослободила Косово. Организација Народне одбране је подељена на окружна, среска и месна повереништва, на чијем челу се налазио Средишни одбор.

У свом предавању у препуној сали Српског културног клуба у Београду, 25. марта 1940. године, тадашњи председник Народне одбране Илија Ж. Трифуновић – Бирчанин, оставио је драгоцен и јединствен поглед на стварање ове организације (Српски глас, Београд, бр. 20, 28. март 1940).

Овај прослављени четнички војвода из борби против Турака од 1906. до 1918. и потоњи лидер Главне управе четничких удружења, који је свој живот завршио 1943. године под барјаком ђенерала Драже Михаиловића, у овом надахнутом предавању сведочи о времену „највећег поноса и славе“, када смо доживели највеће поразе и победе, највећа стремљења и разочарења, своју Голготу и свој Васкрс:

„А кад срца Срба затрепере због тешке неправде, онда се код њих не зна за препреке и немогућности, инаџијску тврдоглавост и лични просперитет. Срби тада, као по неком правилу, напуштају све оно што их чини себичнима, постану племенитији и почињу да мисле вишу мисао.

Такви су били кроз целу своју историју, па су, сасвим природно, и за време анексионих дана морали бити такви. Као муњом ошинути, они су, на прву вест о Анексији, заборавили своје унутрашње размирице и партијску подвојеност, па су се ујединили и збратимљени снажно прихватили општенародног посла. И успех, разуме се, није изостао. Напротив, он је превазишао чак и најсмелија предвиђања оптимистички расположених идеалиста и националних револуционара.

Тај вихор националног одушевљења нашао је израза у великој народној организацији – Народној одбрани. Пред неодољивим притиском народне воље, преко ноћи, у неколико вароши једновремено, створена је Народна одбрана. Средишњи одбор њен конституисао се потпуно на седници од 8. октобра 1908. године, којом приликом је усвојен и програм рада организације.

Према том програму она је имала задатак: да подиже, храбри и јача националну свест; да врши уписивање и скупљање добровољаца; да образује добровољачке јединице и да их припреми за оружану акцију; да скупља добровољне прилоге, новчане и друге потребе за остварење своје задаће; да организује, опрема и вежба нарочите усташке (комитске) чете, намењене посебном и самосталном ратовању; да, најзад, развије акцију у свима осталим правцима одбране српског народа.

Заиста превелики задатак за једну нову организацију. Ипак, са својих 223 одбора и скоро истим толиким бројем повереништава, створених за непун месец дана, Народна одбрана га је у потпуности извршила“.

У годинама пред Први светски рат

Може се рећи да у историји Народне одбране до Првог светског рата постоје две фазе: прва, која траје у време Анексионе кризе, до априла 1909. године, и друга, после одлагања ратне опције и притисака великих европских сила на Србију да призна Анексију, када организација почиње да шири своје деловање од првобитне намене ка свесрпским интеграцијама.

Након превазилажења основне функције – скупљања добровољаца и сваке врсте материјалне помоћи у случају избијања рата против Аустроугарске, Народна одбрана се преорјентише на институцију за подизање националне свести, на првом месту свести народа у Србији о целини српске нације и њеним историјским циљевима. Она се тако брзо претвара у широки народни покрет за свеукупну националну интеграцију српског народа.

На основу програма из 1911. организација је требало да испуњава шест задатака:

  1. јачање националне свести у српском народу како би боље видео своју целину и место у свету;
  2. „витешка делатност“, како је називано неговање соколске гимнастике и вежбања;
  3. слушање предавања о циљевима покрета;
  4. рад са женама (тзв. „ситни и мали рад“);
  5. одржавање веза са српским народом преко границе, и
  6. скупљање новчане помоћи за потребе у будућим кризама.

У складу са овим смерницама подељена су и руководећа тела организације. Средишњи одбор је имао четири секције: за културни рад, за одбрану, за финансијске послове и за спољне везе. Све су ове секције постојале у окружним и среским одборима, сем последње коју су могли имати само неки одбори од изузетног значаја и на изузетном географском месту.

У периоду од оснивања до избијања Првог светског рата организација је константно радила на скупљању добровољаца. За случај потребе 1913. године припремана су и специјална одељења комита за подизање народног устанка на аустријској страни. У оквиру Народне одбране, што је тек неистражено историјско питање, у то време започела је своје деловање и конспиративна официрска организација под називом „Уједињење или смрт“, познатија као „Црна рука“.

Национално-витешка и васпитна школа

Иако је Народна одбрана често схватана као искључиво борбена организација, то није била њена једина функција. Културно-просветни рад био је подједнако заступљен у главним активностима покрета, што је потврђено разним сведочењима по којима није било већег места у Србији а да у њему није одржано предавање културно-просветног карактера, а у многима их је било и 10-20 у времену од 1908. до објаве рата Турцима 1912. Ова предавања обазриво су преношена и у Аустроугарску, нарочито у Босну и Херцеговину, тако да се као и њихов велики резултат може разумети онако огроман број добровољаца који су дошли у Србију у време ослободилачких ратова.

Општи је закључак да је Народна одбрана у себи сабирала више у то време потребних народних иницијатива: за политички одговор на Анексију, за војне припреме за ратну опцију одговора на Анексију, за економско оспособљавање за све опције и за стратешки културни рад на обједињавању Српства.

Тврдећи да је поред касарне Народна одбрана у то време била „најбоља национално-витешка и васпитна школа у нашој земљи“, Илија Трифуновић у већ поменутом предавању закључује: „Уосталом, Народној одбрани је тај високи ранг најбоље националне школе признала чак и њена највећа непријатељица Аустроугарска, посветивши јој засебну тачку у ултиматуму који посланик бечког ћесара предаде Влади Србије 1914. године“.

Како је заиста изгледала атмосфера у народу у време формирања Народне одбране у октобру 1908. године, у тренутку када је Аустроугарска анектирала Босну и Херцеговину, најбоље сведочи штампа из тог времена. Овде ћемо представити изглед и садржај гласила „Народна одбрана“, које је излазило као орган одбора Народне одбране у Шапцу крајем 1908. године, у време Анексионе кризе.

Први број листа излази већ 10. октобра 1908. године, неколико дана по првим демонстрацијама у Београду против Анексије и у јеку стварања нове организације. Лист излази недељно на укупно четири стране, власник и издавач је одбор Народне одбране у Шапцу, а одговорни уредник је тамошњи адвокат Влад. Д. Илић. Претплата је у виду добровољних прилога. У заглављу се налази слоган „Српство и Отаџбина пре свега“.

Лист доноси борбене уводнике из пера уредништва, разне предлоге и иницијативе у вези са новонасталим догађајима, извештаје са митинга и скупштина еснафских и других српских организација,  бројне јуначке песме и приче из српске историје, примере аустроугарског непријатељског деловања, писма читалаца и симпатизера, изводе из друге српске штампе, као и вести из домаћег политичког живота, али и са разних страна Европе, посебно са границе и из Босне и Херцеговине.

Доста је било чекања

У уводним текстовима сваког броја („Наша реч“, „Рат Аустрији“, „Наше уздање“, „Доле с Аустријом“, „Сад или никад рат Аустрији“, „Аустријска изазивања“, „Напред Србине“, „Само је један излаз“, „Опаснији мир од рата“, „Доста је било чекања“) позива се у „свети рат против Аустрије“, буди родољубиви дух и даје критика аустријске политике према српском народу. Већ у првом броју уредништво даје опис тадашње ситуације у вези са Анексијом и анализира намере аустроугарске империјалне политике на Балкану: „Стари отмичар словенски – Аустрија, покушала је ових дана, 24. септембра 1908. године, да нам мимо свију међународних права и уговора, отме две најлепше српске покрајине Босну и Херцеговину, два алем камена круне Србинове. (…)

Неће он Босне и Херцеговине само због тога да би повећао број несрећних жртава у својим владавинама, него да и слободну Србију једнога дана прегњечи и придружи себи, јер то је главни циљ германске политике. Кроз слободну Србију, Моравском долином води једини подесан пут за Солун, крајњу мету германштине. (…)

Сви то Срби, без разлике, ма где они били, осећају и отуда данас оволико огорчење на стару словенску отмичарку. Чаша стрпљења српског препуњена је. (…)

Борба коју ће српски народ повести, биће најсветија страница његове новије историје“ (Народна одбрана, година I, број 1, Шабац, 10. октобар 1908, стр. 1).

Слична мисао протеже се и кроз уводнике следећих бројева: „Разбојнички извршеном отимачином од стране Аустро-угарске наших двеју најлепших земаља, поносне Босне и дичне Херцеговине, погажен је не само Берлински уговор европских сила потписница – већ је у 20. веку, веку вајне просвете и културе, читав један народ осуђен без саслушања и пресуде на вечиту робију или, боље рећи, на политичку смрт!“ (број 3, ванредни, 19. октобар 1908, стр. 1).

Српске и словенске интеграције

Најпрече националне дужности у таквом историјском моменту су познате: „Отаџбина је у опасности, – бранити је треба, а бранити је морамо сви до једнога. Општи интереси Отаџбине и Српства морају нам бити увек на првом месту, јер само у општем добру, лежи и добро појединца. (…)

На посао, на одбрану! У одбрани народа, сви грађани треба да узму учешћа. Сваки према своме стању, положају и приликама. И лепа реч је често добра помоћ. Посаветовати залуталог, охрабрити клонулог, одушевити хладног и немарног, будити, једном речју, успаване духове и стварати нове борце – значи такође бранити Отаџбину.

Материјална је помоћ за сад једна од најважнијих. Новац је алат и оружје у борби и одбрани. Помагати борце раднике на општој ствари, снабдевати их потребама, значи такође се борити.

Лични рад, лично прегалаштво и заузимљивост најважније је и најпотребније. Сви до једног морамо се дати на посао и спрему“ (Исто).

Због свеукупног односа Аустроугарске према Српском питању на Балкану, али и обавеза према свом народу у окупираним српским земљама, „Народна одбрана“ је спремна и на ратну опцију у циљу одбране српских националних интереса: „Али има и један јачи разлог са којег Србија и Црна Гора морају заложити сву снагу, жртвовати све што имају, метнути на коцку и опстанак свој да се Аустрија истера из Босне и Херцеговине.

Као што су старија браћа и сестре позвани да се жртвују за млађу и нејаку браћу и сестрице, исто су тако Србија и Црна Гора дужне да раде на ослобођењу заробљених Срба и на уједињењу Српства. Наш би нараштај историја осудила, потомци би нас клели, странци би нас презирали, кад бисмо упустили ове две лепе земље српске, кад бисмо оставили Аустрију у њима.

Има прилика кад и највећи противници рата, кад и они који се грозе проливања људске крви, морају дићи свој глас и позвати сваког ко поштено мисли, ко хоће да живи својим животом часна човека, да се лати оружја. За Србију је сад куцнуо тај час. Другог излаза нема. Сваки Србин треба да буде уверен: да би за нас била највећа несрећа ако бисмо пристали ма под каквим погодбама да Аустрија задржи Босну и Херцеговину (број 9, 30. новембар 1908, стр. 1).

„Народна одбрана“ види овај тренутак као историјску прилику за буђење и уједињење читавог Српства на Балкану: „Дужност је свега Српства, свију Срба где год их има, да енергично више него икад до сад раде да се Српство уједини. Моменат је сад најзгоднији, јер је мрска Аустрија сама за то дала повода газећи Берлински уговор отмицом наше Ерцег-Босне.

И Срби у српској Ерцег-Босни и Срби у српским земљама Срему, Банату, Бачкој, Старој Србији, Маћедонији и Срби који живе у Далмацији, Славонији и у целом осталом свету, треба сад да имају једну једину дужност, да раде свим силама да се Српство спасе ропства туђину и да се уједини“ (број 1, стр. 2).

У овој заједничкој борби за слободу и независност српског народа, сви крајеви Српства треба да дају свој допринос, с вером у Бога и Српство: „Да би Срби били достојни својих предака, да би у предстојећој борби изашли као победиоци, дужност је и вас, браћо, Срби ван Краљевине, да духом не клонете, да будете спремни и храбри примати нашу пружену руку, за мач се латити и ви и ступити сви заједнички у рат, у свети рат за ослобођење целог Српства са тврдом вером или да победимо или да славно изгинемо. Не, ми не можемо изгинути, ми ако смо сви колико год нас има свуда и на сваком месту сложни, ми морамо победити, јер је правда на нашој страни, јер је са нама Бог. Бог праведног чува! (број 3, стр. 2)

„Народна одбрана“ са радошћу доноси вести које потврђују њену оријентацију ка овој заједничкој борби за српску ствар, апострофирајући посебно јединство две у том тренутку независне српске државе: „Увређено достојанство српскога народа, свест о неправди која му је учињена и опасностима које прете његовој будућности, учинила је да се по изгледу завађено, раздробљено и клонуло српско племе појави и заблиста у свој снази и величини својој.

До јуче партијски завађен и поцепан српски народ у слободним српским земљама, Србији и Црној Гори, данас је сложан и једнодушан. Дубока провалија, коју су непријатељи ископали између Србије и Црне Горе, засута је. Слободни Срби стоје данас загрљени, чврсто решени да своја права, свој опстанак и своју будућност бране до последње капи крви. Ова слога и једнодушност дају им самопоуздање, веру у сопствену снагу и моћ, и уливају чврсту наду да ће њихова праведна ствар морати победити“ (Народна одбрана, број 5, 31. октобар 1908, стр. 1).

У овом устанку против аустоугарског империјализма „Народна одбрана“ види шансу и за друге словенске народе који робују под Аустроугарском да се ослободе, истичући идеју о савезу словенских народа: „Стога и опет велимо да је ово јединствени и драгоцен моменат, не само за нашу српску ствар и уједињење, већ и за словенску ствар уопште, пошто би и остале словенске народности добиле нашом акцијом врло згодну прилику да се отцепе од Аустрије и оснују своје засебне државе, па са осталим словенским народима на Балканском полуострву оснују федеративне државе по примеру савеза америчких држава“ (Народна одбрана, број 6, 7. новембар 1908, стр. 1).

Ова идеја има своје морално, политичко и историјско утемељење: „Српски народ није освајачки народ. Мирољубив, српски је народ желео увек да се у миру културно развија. Али кад му је ко напао огњиште, кад је угрожен мирни развитак и напредак његов, српски се народ лаћао оружја и јуначки се борио за одржање своје, за своју слободу. На далеко је одјекнула слава имена српског и победа оружја српског. Где год су Срби учествовали у ратовима, било за свој рачун и из својих побуда, било као савезници, свуда су остављали јасне трагове свога јунаштва.

Малени смо и снага нам је мала, али је дух јак и силна је жеља наша да живимо животом слободна и напредна народа. Не тражимо туђе, нећемо оно што није наше, али хоћемо најбрижљивије да чувамо и најснажније да бранимо све оно што је неоспорно наше.

То треба да знају сви и они који су далеко од нас и они који су поред нас.

У две самосталне државе српске, у Србији и Црној Гори, живи само једна трећина српског народа, а две трећине Срба су и данас под туђом влашћу, под три разна господара. Природно је да се ми из Србије и Црне Горе интересујемо најживље за своју браћу, као што је сасвим разумљиво тежња неослобођених Срба да се ослободе туђег господарства.

Германски и романски народи живе уједињени у независним државама својим. Само су словенски народи и данас великим делом под туђом влашћу“ (Народна одбрана, број 8, 21. новембар 1908, стр. 1).

На национални посао!

Међутим, по мишљењу уредништва листа „Народне одбране“, српски народ делује као успаван и неодговоран према властитој судбини: „Народ у Србији је и сувише постао немаран према својој неослобођеној браћи под Аустријом и другим државама. Постали смо некако и сувише распојаси, као да смо цело Српство ујединили, па смо велики и силни! Некако смо постали дремљиви, троми, успавани према нашим националним задацима. У маси нашег народа некако се угасила она жица српског националног поноса. Заборавило се да смо раскомадани и неуједињени. Престало се веровати и у колиби и у палати да ће се раскомадано Српство ма кад ујединити и бити оно што је некада било под силним цар Душаном“ (број 1, стр. 2).

Зато га је потребно пробудити и мотивисати за национални рад, а то је први посао националне интелигенције: „Све се ово може постићи само ако интелигенција у Србији схвати своју дужност како треба. Ако она од куће до куће, од села до села, од вароши до вароши, од човека до човека, буде вршила своју српску дужност и буде проповедала народну ствар, те га тако спремала за свету борбу за ослобођење и уједињење свега Српства. На посао интелигенцијо, Српство те и Отаџбина зову! (Исто, стр. 2).

Овај позив на национално прегнуће, упућен националној интелигенцији као предводнику таласа националног буђења и деловања, најпре се односи на свештенике и учитеље: „У овим озбиљним и судбоносним данима, кад је у питању опстанак српског народа и племена, свима нам је на првом месту најпреча и најсветија, узвишена, српска – патриотска дужност. Главни пак стожери и иницијатори за све опште српске дужности, то је на првом месту народна интелигенција, то сте поглавито ви, свештеници и учитељи, ви, који сте покретачи покретача и со соли земљине. (…)

На вама је, господо свештеници и учитељи, да будете данас они живи пламенови који имају да загреју српска срца за свете и узвишене идеале српске. (…)

Онако исто као што су славни ђакон Авакум, игуман Пајсије, Хаџи Ђера и Рувим, допринели нашем давнашњем ослобођењу, а учитељи немачки уједињењу свога народа, тако исто данашњи свештеници и учитељи треба и дужни су да испуне свој свети задатак спрам народа свога (Народна одбрана, број 7, 14. новембар 1908, стр. 4).

Исти позив упућен је и српским политичарима: „Ви, што водите политику Србије, чујте нас! Не говори вам ово само редакција листа „Народне одбране“, већ сав српски народ проговара кроз наша уста“ (Народна одбрана, број 11, 16. децембар 1908, стр. 1) (…)

Од јуче се понова састала Народна скупштина на рад. У овим озбиљним и судбоносним данима, кад нам је непријатељ већ на прагу, ми се надамо да ће народни посланици, потпуно свесни своје свете и велике дужности и одговорности и пред садашњошћу и пред будућношћу, бити руковођени као и до сад само и једино интересима Српства и Отаџбине (Народна одбрана, број 10, 9. децембар 1908, стр. 4).

У временима када је сво грађанство позвано на материјалну жртву, исто се очекује и од народних представника: „У добри час! Чујемо да се многи од народних посланика носе мишљу да изађу с предлогом пред Народну Скупштину: да у овим критичним и судбоносним данима своје дневнице поклоне држави на спрему и наоружање. Не сумњамо да ће овај патриотски предлог прихватити једногласно цела Народна Скупштина и тиме свима и свакоме примером показати како ваља у свакој прилици помагати Отаџбину кад је у опасности. Стога овај патриотски предлог од срца поздрављамо са: У добри час, народни оци и родољуби! (Народна одбрана, број 9, 30. новембар 1908, стр. 4).

Економски патриотизам

„Народна одбрана“ доноси врло детаљно упутство о дужностима Срба-родољуба:

  1. За Српство и Отаџбину по примеру својих старих жртвовати све, па кад затреба и животе своје;
  2. Свуда и у свакој прилици испуњавати своје српске војне и грађанске дужности;
  3. Обуздати личне прохтеве и партијске страсти и размерице;
  4. Презирати саможивце, неваљалице и кукавице, па ма то били сродници и начелни пријатељи;
  5. Не потпомагати странце, а нарочито Швабу као свог вековног душманина;
  6. Не куповати аустријски еспап, а то и сваком свом пријатељу саветовати;
  7. Возити се и робу преносити само српским а никако швапским бродовима;
  8. Не помагати стране новчане заводе, већ само своје домаће;
  9. Не осигуравати се код страних осигуравајућих друштва, већ само код својих домаћих: „Београдске  задруге“ и „Србије“;
  10. Куповати само српске државне, а не којекакве стране, швапске лозове;
  11. Искорењивати стране обичаје, песме, игре, давање венаца при погребима, „крисбауме“, журове и др, а одржавати своје лепе народне обичаје, песме, игре, итд;
  12. У свима згодним приликама о славама, свадбама, оцима, материцама и др, сећати се и помагати хумана и патриотска удружења наша, а нарочито у данашњим приликама „Народну Одбрану“ и „Црвени Крст“ (Исто, стр. 2).

Сличне поруке понављају се и у другим бројевима овог гласила: „Ако је Србима до србовања и напредовања, а не до опадања и пропадања, нека оберучке прихвате и ове напомене наше:

  1. Са страним новчаним заводима који су се, захваљујући нашој неувиђавности угњездили у некојим нашим варошима, треба прекинути све пословне везе. Имамо доста наших домаћих новчаних завода.
  2. Код страних осигуравајућих друштава не треба да иде ниједан Србин… Страни новчани заводи и страна осигуравајућа друштва нису дошла у нашу кућу да се осевапе, него да извлаче новац из нашег народа, па да га дају својим акционарима у својој држави.

Себе и свој мал може свако обезбедити код наших домаћих осигуравајућих друштава: Београдске задруге и Друштва Србије. Оба су за препоруку.

  1. Не пазаруј код дошљака и страних поданика, па ма како да се они увијали око нас. Они ће, кад добро напуне кесе, и касе, опет отићи из наше земље и однети све стечено благо. А вама је штета за сваку пару која иде преко границе у неповрат.
  2. Не купујмо аустријску робу, јер је Аустрија највећи душман свега Српства.
  3. Возимо се и робу превозимо само српским бродовима.
  4. Купујмо само српске државне лозове, јер новац који за њих дајемо остаје у нашој земљи и употребљава се на унапређивање наше домаће привреде.
  5. Шаљимо добровољне прилоге за одржање листа „Народне одбране“, јер је такав лист веома потребан, пошто искључиво служи народу. Такав је лист прави народни учитељ и он треба стално да постоји. Камо лепе среће да га је и до сада увек било“ (Народна одбрана, број 8, 21. новембар 1908, стр. 3).

Колико је озбиљно схваћена идеја економског патриотизма показује следећа анализа: „Аустријски и маџарски фабриканти виде да српски увозници ипак радо од њих купују робу иако се српским пољопривредним производима чине у Аустрији и Маџарској најразноврсније отежице и сметње.

Дакле, излази да пољопривредна Србија опада и пропада углавном зато што српски увознички трговачки сталеж не води никаква рачуна о судбини српског многобројног пољопривредног сталежа.

Чим би аустријски и маџарски фабриканти осетили да српски трговци-увозници уместо у Беч и у Пешту иду по робу у Солун и друга светска тржишта где доспевају фабричке прерађевине целога света, одмах би они почели дан и ноћ приклањати своје министре и своје народне скупштине да се не чине у Аустрији и Мађарској никакве отежице и сметње српским пољопривредним производима. (…)

Буду ли се српски трговци-увозници оглушивали и даље о интересе српских пољопривредника, Србија ће економски посрнути и њезина финансијска моћ усахнуће. Тада Србија неће бити у стању да купи ни једне пушке, а камо ли стотину батерија топова. У Србији ће бити све гладно, а ти исти увозници зеваће по дућанима од дуга времена, јер ће њихове муштерије пролазити поред њих празних шака и џепова. (…)

Нису дакле неправдани они захтеви који се чују са свију страна: трговци-увозници треба што пре и најозбиљније да престану увозити аустријску и маџарску робу.

Исто тако, нису неоправдани ни они захтеви разних родољуба по којима нико не треба да пазарује у дућанима где се продаје роба из Аустроугарске“ (број 11, стр. 2).

Лист додатно даје бројне друге предлоге за алтернативне начине борбе са Аустроугарском, попут савета српским мајкама чије су ћерке на школовању у Бечу да их одмах врате назад, или сугестије да је у пропагандном рату нашој страни преко потребан један часопис на страном језику: „И наш одбор за Народну одбрану се бавио тим питањем, те је и учињен предлог преко средишњег Одбора за Народну Одбрану у Београду да се покрене један лист на страном ком језику, на коме би радили наши први политичари и научници“ (број 9, стр. 4).

Ширење пододбора Народне одбране

Између осталих вести, гласило „Народне одбране“ у Шапцу извештава и о активностима у ширењу организације у њиховом крају и у саопштењу локалног одбора од 1. децембра 1908. године даје прецизне инструкције шта треба радити: „Отаџбина је у опасности! На посао, браћо Подринци! Образујте свуда по селима пододборе Народне Одбране и прикупљајте прилоге на ту цељ. Нека сваки учини само колико може, ма и најмањи прилог, па је помагао и учинио доста за Отаџбину своју.

Дужности су пододбора следеће:

  1. Да раде на буђењу свести народне, да врше упис у добровољце, да купе добровољне прилоге (новчане и у стварима, кошуљама, чарапама, платну и др), као и да употребљује сва средства за одбрану народних права и јачања народне свести;
  2. Пододбори се састоје из: председника, потпредседника, деловође, благајника и 2-3-4 члана;
  3. Пододбори ће се звати по имену места где буду основани;
  4. Где се не могу основати пододбори, нека се овдашњем Одбору јави вредан родољуб за повереника;
  5. Пододбори ће стајати у непосредној вези са Одбором овдашњим у Шапцу и подносиће му сваких 15 дана извештаје о свом раду;
  6. Сва прикупљена материјална средства, новац и ствари слаће пододбори и повереници овдашњем одбору;
  7. Прилоге могу прикупљати само пододбори односно овлашћени повереници;
  8. Пододбори ће растурати и народу читати одборски орган – лист „Народну Одбрану“ и за исти по могућству скупљати и добровољну претплату“ (број 10, стр. 3).

Много нас Србаља има (ов)амо

Све је у функцији сакупљања што већег броја добровољаца за потенцијални рат са Аустроугарском, па се тој информацији даје велики простор у листу Народне одбране: „У тој намери Савез Добровољаца у Краљевини Србији развија своју свету заставу, под којом су наши преци гинули за слободу српског народа и тиме позива родољубе да образују пододборе за уписивање добровољаца у свима крајевима српског народа и словенства и целог цивилизованог света.

Ваља хитати, јер су одсудни тренуци на прагу! Стога сваки одбор чим се образује, нек одмах извести Управу Савеза Добровољаца у Краљевини Србији и одатле очекује даља упутства, како би могли у потребном тренутку полетети у свети бој за српску Отаџбину“ (Народна одбрана, број 5, 31. октобар 1908, стр. 4).

Многобројне вести које „Народна одбрана“ преноси служе управо за подизање националне свести и војничког духа. Тако је, на пример, донета и вест о подизању локалног спомен-обележја српским борцима у комитским јединицама у неослобођеним српским крајевима у тадашњој Турској: „На јужној страни изрезано је: Слава увенчаним српским јунацима, који свој живот положише у одбрани потлаченог Српства у Старој Србији и Македонији; 1904-1907 Шапчани“ (број 3, стр. 2).

За аутентично осликавање расположења у српском народу у том времену одлично ће нам послужити једно дугачко писмо које извесни Миливоје Терзић, сељак из околине Шапца, шаље уредништву „Народне одбране“, поздрављајући почетак излажења овог листа: „Био сам претпрошлог петка на митингу, а у прошли петак када сам долазио био због пазарног дана сазнао сам да се у одбрану народа српског покреће нарочити лист под именом „Народна одбрана“.

Колико ме је обрадовао био митинг, двојином ме је зарадовала вест о покретању једног родољубивог, народног, добро уређиваног листа, јер имамо сеоске поште, те лист може да допре и у најудаљенију колебу, а писмених има нас доста.

Причао сам о покретању листа својим сељанима одмах по повратку у село. Свима им је тај глас мио био те се зато и пожурих да пошаљем покретачима и осталим трудбеницима око листа наш захвални поздрав.

Ако ико, то ми сељаци треба да смо признавни свакоме раду којим се иде на то да се сузбије обест аустријска. Швабо је себичан и подал човек; тешко народу коме он суди; посисаће му и крв као пијавица. Па, зар да не бранимо нашу браћу у Босни и Херцеговини коју он хоће да подјарми и да уништи?

Швабо је незајажљив, па ако седимо скрштених руку онда ће редом прогутати: данас Босну и Херцеговину, сутра Црну Гору, прекосутра Србију, па Стару Србију, па Маћедонију, и тако све даље и даље.

Швабина је политика да од нас сељака купује наше пољопривредне производе будзашто, а своје прерађевине да нам продаје што скупље. А таква политика начинила би од нас сељака вечито робље, те се противу такве напасти морамо за времена борити на смрт и на живот; што раније ту борбу отпочнемо тим више изгледа на успех.

Шта хоће и шта тражи Швабо у  Босни и Херцеговини? Те земље нису његове него српска дедовина, а није их ни на сабљи отео те да некакво право на њих полаже!

У двадесетом стољећу, у веку демократизма, има за све да се прво пита народ, а цео свет зна да босанскохерцеговачки народ неће швапски јарам.
И по правој чистој Христовој науци није некоме допуштено да осваја народе противу њихове воље, него да се народи сами опредељују шта ће и како ће.
Швабо управља чизмом и мамузом, а то је дивљачка, то је свирепа, то је бездушна управа.

Швабо подиже касарне место школа. У Босни и Херцеговини мање је школа но за турско време, а касарни има равно три пут више него школа.
Швабо је све народне шуме у Босни и Херцеговини одузео и упропастио, а то је износило пола Босне.

Оставимо ли да Швабо сасвим присвоји (ви варошани кажете: анектира) Босну, онда ће доћи ред и на нас. Отераће нас Швабо у бели свет. Биће нас и по Америци, само нас у Србији бити неће. Наша ће се огњишта за навек угасити, наше ће се славске воштанице на свагда утулити, ми ћемо се потуцати по туђини од немила до недрага и скапавати голи и боси под туђим плотом, а по сада красној Србији башкариће се Швабо, проклети Швабо. Од нас садашњих домаћина и од нашег потомства ни трага у Србији бити неће.

То нам предстоји ако равнодушно гледамо судбу браће наше у Босни и Херцеговини. У томе случају боље би учинили да сву нашу нејач још сада метемо под нож, јер је немамо на чему оставити.

Али, и онда када и нама самима не би та таква судба у скорој будућности предстојала, зар би смели ми, као најрођенија браћа Босанаца и Херцеговаца, да зажмуримо и да се оглушимо о судбу њихову?!

Ми сељаци села Штитара нисмо кукавице, нисмо издајице. Хватаћемо за го нож, стаћемо и голих шака пред Швабине топове, показаћемо браћи да смо им браћа; показаћемо Европи да умемо мрети.

Тиме поздрављамо ми Штитарци нови лист на освиту његовоме. А ако се правац листа с нашим гледиштем слаже, молимо да се овај наш први поздрав штампа. Ми ћемо у томе случају још имати да кажемо.

За сад завршујемо: мишице што по ваздан држе плуг умеће замахнути и јатаганом“ (број 1, стр. 4).

Слично расположење влада и у тадашњој српској дијаспори, која иако веома удаљена од Отаџбине гаји иста национална осећања: „Колико и како Срби, браћа наша у туђини, мисле и осећају данас за судбином потлачене Босне, види се и из овог родољубивог писма брата Лазара Поповића, које пише из Америке свом брату Ђоки Поповићу у Прњавор и које од речи до речи гласи: Живела Србија, живео српски краљ Петар, живео српски престолонаследник Ђорђе, за којег чујемо да ће нас избавити од нечисте руке нашег највећег крвника и ђавола Швабе. Много нас Србаља има амо, који се буне и спремају да би дошли у самовољце“ (број 9, стр. 2).

Спољнополитичке анализе и новости

Лист се бави и спољнополитичким темама и анализира могућу улогу тадашњих великих сила у решавању Анексионе кризе. За ову прилику издвојићемо више него актуелно сведочанство како је „Народна одбрана“ третирала руску и европску позицију у односу на Српско питање.

У то доба, поводом састанка Руске Скупштине – Думе, послато је из Србије преко 1000 депеша, „којима се поздравља састанак Думе и изјављује нада да ће бар Дума праведну српску ствар у заштиту узети“. Само из Београда послато је преко 200 депеша. Из Шапца је такође послато више депеша, од којих „Народна одбрана“ преноси писмо локалног одбора Одбране из Шапца: „Многа важна црквена политичка и етнографска питања, која се тичу Балканског полуострва, решавана су увек на штету Срба иако сви постојећи споменици из Средњег века несумњиво тврде да су то земље српске.

У данима неизмерног српског народног бола због отмице најлепших српских земаља Босне и Херцеговине од стране Аустрије, те вековне словенске непријатељице, хитамо да браћи својој Русима окупљеним у Думи упутимо апел са молбом да они као израз руског народа протествују најодлучније против аустријске отмице и опомену Руску владу да се она најенергичније заузме да се та отмица не оствари.

Уверени у доказану љубав руског народа према Српству надамо се да ће нарушавањем међународних уговора Аустрија бити достојно жигосана од Думе за свој отмичарски поступак. Исто тако надамо се и потпори од стране рускога народа, јер морамо повести свети рат за сузбијање германштине с Балкана. Пре ће крв потоком потећи но што ћемо Аустрију оставити да нам браћу и даље гњави у Босни и Херцеговини.

У то име, најтоплијим братским поздравом поздрављамо састанак и рад патриотске Думе на срећу и спас васколиког словенства“ (број 3, стр. 3).

Пре тачно 100 година, „Народна одбрана“ није имала никакве илузије какав ће бити однос Европе према Српском питању на Балкану: „Наш спор са Аустријом око Босне и Херцеговине узела је у своје руке европска дипломатија. Нас додуше нису ни питали, кад су се тог посла прихватили. Европа нам се наметнула за судију. Она сад испитује и претреса и наше захтеве и аустријско порицање права Србији и Црној Гори да се мешају у питање Босне и Херцеговине.

Дипломате европских држава процењују данас све предлоге, који падну с које било стране, а којима је тежња одржање мира. Чека се на пресуду наметнутог суда. А кад ће се пресуда изрећи, и каква ће бити, то се не зна и не може се знати. Али ако не знамо како ће гласити пресуда Европе, а ми можемо слутити да Европа, која је увек била неправедна према српском народу и увек немилостива према Србији и Црној Гори, неће ни овом приликом водити много рачуна о нама.

Није Европи стало до нас, неће она тражити да сазна право стање ствари, не тиче се ње што смо ми у срце рањени; она ће се трудити да се велики и бесни не оштете, да се ниједна од великих сила не нађе увређена. Европи је стало да очува мир, јер би почетак решења Источног питања могао изазвати јаке заплете, помрсити многе рачуне, уплести у рат једну по једну од европских држава.

Да би се то избегло, да не би дошло до великог рата у Европи, у којему је тешко предвидети последице – Европа ће жртвовати оне за којима је никад срце није болело, пристаће да се Аустрија утврди у Босни и Херцеговини узимајући од ње поштену реч да неће продирати даље ни на југ ни на исток. Признаће Европа и анексију Босне и Херцеговине и Бугарско царство. То је најлакше и најјефтиније. Србији ће се дати лепа обећања и ко зна какви још дарови, што се само микроскопом могу видети“ (број 11, стр. 1).

Закључак

Читајући ове странице српске историје са почетка 20. века наилазимо на неколико важних закључака:

  1. У српском народу у Србији постоји изражен родољубиви дух који не жели да се помири са окупацијом српских земаља са друге стране Дрине. Подршка стиже из свих крајева Српства и из свих друштвених слојева. Тренутак је за српске интеграције и решавање питања ослобођења и уједињења српског народа.
  2. У „Народну одбрану“ су позвани сви: национална интелигенција, политичари, трговци, целокупно грађанство. Свако треба да допринесе према свом позвању и могућностима.
  3. Присутан је геополитички ослонац на Русију и крајња резервисаност према европским политичким посредницима и миротворцима.
  4. Припадници Народне одбране су своје патриотске речи посведочили на делу учествовањем у Балканским и Првом светском рату, у којима је српски народ остварујући херојска дела извојевао своју слободу, што је све у великој мери било омогућено и припремљено управо родољубивим подвигом Народне одбране.

НАРОДНА ОДБРАНА ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

После Првог светског рата Народна одбрана обнавља свој рад као организација са културним програмом који прати државна кретања, што значи да поседује југословенски карактер. Циљ је био духовно и културно јединство свих Југословена. Почасни и доживотни председник је прослављени српски војвода Степа Степановић, а у њене редове улазе највиђенији људи тога времена. За Дан Народне одбране одређен је Видовдан. О међуратном периоду из историје Народне одбране обавештавамо се из прилога проф. др Љубодрага Димића у књизи: „Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941“ (Стубови културе, Београд, 1999, стр. 465-506).

Карактеристично је да Народна одбрана није наставила са радом одмах након Првог светског рата, већ тек осам година касније. Разлог се налази вероватно у томе што се након ослобођења и уједињења чинило да су сви национални послови обављени, али се постепено увиђало да то није баш тако. Све више је сазревала свест да је Народна одбрана изнова потребна, као културна испомоћ новој државној заједници: „У састав Средишњег одбора Народне одбране по завршетку Првог светског рата ушли су представници политичке, војне, интелектуалне и привредне елите из свих крајева новонастале Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Међутим, Народна одбрана је наставила односно изнова отпочела свој рад тек осам година по завршетку Рата, када се почело схватати да снаге државе нису довољне да заштите националне и културне интересе тзв. „троименог народа“ и да је стога поново неопходно потребан ослонац на приватну иницијативу“ (стр. 467). Дакле, незадовољство успехом у стварању интегралне југословенске државе захтевало је поновни друштвени ангажман Народне одбране.

У „Правилима“, донетим на Конгресу одржаном у Бања Луци 24-25. јуна 1933. године, Народна одбрана је дефинисана као организација свих „националнно свесних и морално исправних Југословена“, са задатком да „оспособи нашу нацију за пун и свестран напредак као и за одбрану од свих недаћа и непријатеља“. Целокупни рад изнова је подељен на секције: социјална, културна, привредна, витешка, финансијска, пропагандистичка. Културни програм Народне одбране, дефинисан новим „Правилима“, требало је постићи на следећи начин:

„1) радом на јачању националне свести нашег народа у духу потпуног народног и државног јединства;

2) окупљањем целокупне приватне иницијативе, која ради на моралном, просветном, здравственом, привредном, социјалном и општекултурном препорођају и унапређењу нашег народа, – сузбијајући неморал сваке врсте и сваки необуздани егоизам појединаца, а будећи солидарност, самопоуздање, расни дух и смисао за пуну социјалну правду;

3) сузбијањем сваког растурања и слабљења наше националне животне снаге, а нарочито оног који проистиче из племенске, верске, партијске или које друге завађености;

4) буђењем, одржавањем и гајењем љубави, ревности и пожртвовања за народ и државу, упућујући сваког држављанина да своје дужности врши тачно и савесно према Краљу и Отаџбини;

5) потпомагањем свих појединаца и удружења, која раде на оспособљавању нашег народа за одбрану;

6) јачањем витешког духа у нашем народу путем стрељачких, соколских и њима сличних националних друштава;

7) одржавањем културних веза – уз поштовање међународних уговора и чување пријатељских односа суседства – са свима саплеменицима ван граница наше државе, ради обезбеђења њиховог националног опстанка;

8) обавештавање стране јавности о правим приликама нашег народа и државе, разбијајући заблуде које наши непријатељи о нама злонамерно шире по свету;

9) неговање усрдних веза са оним народима који су нам пријатељски наклоњени, уз нарочито старање за развијање словенске и балканске солидарности;

10) свим другим средствима, која јој време и прилике буду наметнуле за извођење њенога задатка“ (стр. 468).

Позападњачење

Међу бројним унутрашњим проблемима са којима се суочавала тадашња Југославија, Народна одбрана посебно истиче „трули парламентаризам“ и захтева другачији приступ просветним реформама од којих много очекује: „Народна одбрана је сматрала да „болесни“ парламентаризам (честе промене влада) представља један од основних генератора хаоса који је владао у свим областима друштвеног и државног живота, па тако и у сфери просвете и културе. Власт која је потицала из политичких странака, по мишљењу људи окупљених око Народне одбране, била је у стању да доноси само полумере, али и не и да их и остварује.

Стога је Народна одбрана истицала да се при изради државног просветног програма, тј. при формулисању државне просветне политике морају питати сви друштвени редови, све професије, просветна, хумана и национална удружења, јавни радници, очеви, мајке. Тек на основу тако широко извршених консултација свих слојева и свих крајева, сматрано је при Народној одбрани, могле су се сазнати стварне потребе и пронаћи солидна основа за зидање наше просветне зграде која не може да буде никаква имитација, већ по превасходству наше расно национално дело“ (стр. 473).

Узроке неуспеха изградње интегралног југословенства Народна одбрана види управо у одсуству јединственог просветног плана и програма на нивоу читаве државе.

Посебну пажњу Народна одбрана поклања питању васпитања омладине и њеног даљег усмерења, од чега ће по мишљењу ове патриотске организације зависити и судбина читаве државе. Констатоване су и многе негативне појаве у савременој омладини, а посебно „кварење сеоске омладине“, тј. њена жеља да се путем школовања у граду дограби државних функција: „Трагајући за узроцима који су пресудно утицали на омладину да обезбеђење своје будућности види у дуготрајном школовању, Народна одбрана је посебно указивала на чињеницу да сеоска омладина, у своме бекству од села, преко студирања грчевито настоји да досегне до државне службе“ (стр. 477).

У овом отуђењу нових генерација огледа се и све већи утицај наглог и некритичког позападњачења: „И да нисмо поверовали у повику, коју нам деценијама Запад набацује у лице, о тзв. нашем балканизму, о нашој тобожњој некултурности, ми бисмо брзо и лако увидели да је много штошта наше боље од њиховог. Тај стид самог себе лишава нас самопоуздања и критичког просуђивања оног што нам Запад у својој самообмани убризгава у циљу да и нас ослаби. При Народној одбрани се схватило да од онога шта и како омладина мисли зависи национална и државна будућност, па је стога све чињено да она не подлегне оболелом укусу свога времена и преточи се у пометено поколење које подржава друге народе“ (стр. 480-481).

Тај „дух туђинштине“, како су га препознавали многи национални мислиоци између два светска рата, оцењен је и од стране Народне одбране као опасан процес по национални идентитет: „Трчање за Европом по сваку цену означавано је болешћу целе једне генерације формиране на европским универзитетима која је учинила да целокупни духовни живот постане само одблесак онога што је рађено у свету. Европествујушчи су означавани кривим за формирање читавих генерација духовних снобова који су важност појава у нашој културној средини вредновали искључиво по заслузи претакања страних изама к нама. Принцип некритичког европеизирања Народна одбрана је означавала кобним за развој нашег културног живота“ (стр. 484).

Исти критички однос испољен је и према другим савременим културним појавама попут кварења језика или штампања великог броја страних књига, док је на другој страни, примера ради, дата подршка искорењивању неписмености, обнови светосавља и неговању домаћег репертоара у позориштима.

Антикомунизам

У тридесетим година 20. века, како се приближава Други светски рат приметна су наглашенија антинемачка, антииталијанска и антимађарска расположења у Народној одбрани. Важно је нагласити да је Народна одбрана „цео свој посао са поносом називала именом савремени и стваралачки национализам, веома јасно се дистанцирајући од шовинизма“ (стр. 497).

Такође, са све већим продором комунистичког утицаја расте и антикомунизам Народне одбране. Ту се заправо ради о судару два система вредности и погледа на свет: „Насупрот тезама о народу као заједници економских интереса, Народна одбара је покушавала да афирмише тезу о народу као заједници осећања, историје, културе, језика. Доказивано је да су култура и духовни живот важнији од економије и материјалног живота.

Тврђено је да је култура увек израз националног духа и да насупрот космополитизму јела, одела, технике, индустрије тј. материјалне културе, духовна кулутра увек носи национална обележја. Интернационализам је означаван продуктом великоварошке цивилизације која је изгубила контакт са народом, земљом, традицијом, религијом, стварношћу. Највише вредности тих душевних номада који су пледирали за интернационализам, по мишљењу кругова око Народне одбране, били су хлеб, економија, удобност, благостање – што је све понижавало човека“ (стр. 494).

Сада постаје потпуно јасно зашто су се припадници Народне одбране у току Другог светског рата у великом броју нашли на антикомунистичкој страни и у редовима ђенерала Драже Михаиловића. Ово се посебно односи на последњег председника Народне одбране у Отаџбини, чувеног четничког војводу Илију Трифуновића Бирчанина, који је све до своје смрти 1943. године био један од најповерљивијих људи ђенерала Михаиловића. Са његовом смрћу престаје историја Народне одбране у Отаџбини.

Али то није крај ове драгоцене идеје и историјског искуства српског народа. Наиме, још пред Први светски рат у Америци настаје Српска народна одбрана на иницијативу Михаила Пупина, који ће бити и први председник ове организације. Године 1942. организација обнавља рад на предлог Јована Дучића, потом се шири и на Канаду, Аустралију и Европу, и траје до данас. Тако је преношењем у српску емиграцију ова велика идеја сачувана и живи и у наше време, као најстарија српска организација на свету. У тренутку када пуни 100 година, време је да се врати у Отаџбину.

Историјске околности српског народа крајем прве деценије 21. века веома су сличне оним из 1908. године, у којима је формирана Народна одбрана. Њена мисија није завршена све док постоји српски народ. Посебно данас, њено ново организовање у Отаџбини је актуелније него икад.

НАРОДНА ОДБРАНА ДАНАС

 

Српско питање на Балкану – да ли је решено и како данас стоји? У каквом се духовном стању налази српски народ? Има ли у њему још духа побуне против неправде и спремности на самоорганизовање у циљу одбране националних интереса?

Колико тешких питања у једном времену које није наклоњено идеализму било које врсте, па тако ни националном. У наше доба, када је политика личног интереса, од обичног човека до државника, једина врста политике и животно начело, готово је немогуће нешто урадити на буђењу националне свести и пожртвовања. Историјски уморни од Српског питања, погрешно учени пола века у школама да треба да се стидимо припадности својој нацији, етикетирани да смо кривци за све злочине учињене у грађанском рату у бившој Југославији деведесетих година прошлог века, материјално осиромашени и оптерећени егзистенцијалним бригама, духовно несолидни и морално упропаштени, као да немамо снаге да се подигнемо из националне апатије и самозаборава.

Тај млаки и слаби савремени српски човек, како га је назвао Игор Ивановић, титоиста не по идеолошком убеђењу већ по погледу на свет и животним навикама, није онај коме ће срце затреперити када га Отаџбина позове. Коме су Отаџбина, родољубље и своја држава данас уопште вредности због којих вреди живети, али и умрети, ако треба? Ми тако нисмо васпитани. Наше бајке и народне песме из детињства нису причале на ту тему, о томе нас нису учили у школи, на нашим медијима нема таквих садржаја. Нове генерације нису припремане да буду родољубиве и да постану бедем Отачаства. Како је онда у овом народу и омладини, данас и овде, могућа Народна одбрана?

 

Историјске лекције и путокази

Шта бисмо могли научити из историје стварања Народне одбране  у Београду и широм Србије и Српских земаља пре тачно 100 година? Какве су сличности тадашњих историјских околности са нашим временом? У каквом је стању био народни дух тада, а какав је данас? И коначно, кључно питање: да ли је такав пример могуће оживети?

1. Спољнополитичке околности су веома сличне. На јесен 1908. године, рушећи међународне уговоре, Аустроугарска врши Анексију Босне и Херцеговине. Као велика сила тога доба, код које се већ примећују знаци опадања и пропасти, Аустроугарска настоји да окупира и под своју власт пригрли нове територије на Балкану. То је разлог због кога Срби излазе на улице и формирају организацију за прикупљање добровољаца и добровољних прилога за случај рата против Аустроугарске, чију Анексију Босне и Херцеговине виде као корак ка окупацији Србије.

Године 2008. неколико највећих европских и светских сила, окупљених у војном НАТО пакту, кршећи међународно право, окупирају Косово и Метохију. Ова анексија колевке српске духовности и државности никако не може бити мањи ударац од оне пре 100 година. И овога пута је српски народ, а посебно омладина, изашао на улице и показао своје немирење са оваквим понашањем светских силника, чија је империјална жеђ неограничена, али чија је снага изгледа такође на силазној линији, као некада Аустроугарске. Међутим, овога пута није настала организација која би за месец дана подигла Србију на ноге и почела припреме за одбрану српских националних интереса у региону. Поставља се питање – зашто?

2. Демонстрације српског народа против Анексије Босне и Херцеговине, најпре у Београду, а потом и широм Србије, биле су спонтан израз народног револта.

И 100 година касније народ је спонтано изашао на улице српских градова у знак противљења отимачини Косова и Метохије, али у овом случају Београд је био последњи град у низу у коме су демонстрације организоване. Чекало се да их држава организује и није било никога да их поведе. Кључно питање за разумевање данашњих прилика у Србији јесте управо у томе зашто је Београд био последњи?

3. У октобру 1908. године било је довољно да једна дневна новина објави позив на демонстрације и да у Београду на улицу изађе четвртина његовог тадашњег становништва. Тај позив упутио је Бранислав Нушић, познати српски књижевник и каснији предводник демонстрација.

Када је српска омладина дан уочи проглашења тзв. независности Косова у Београду организовала протест против тог већ увелико најављиваног чина, ниједан српски медиј није смео да објави позив на демонстрације. По чину проглашења, изузев кратких изјава сажаљења, српски интелектуалци и многобројне јавне личности у Београду нису изнедриле никога да позове и поведе народ на демонстрације. Да ли то значи да више нема интелектуалног и моралног ауторитета међу Србима за којим би они пошли, или су једноставно сви путеви спонтаног народног самоорганизовања препречени?

4. Народна одбрана 1908. године делује у два правца: један је уписивање добровољаца и прикупљање материјалних прилога за припрему војног одговора на Анексију, а други је културно-просветни рад на подизању српске националне свести и повезивању српског народа.

Данас је врло тешко замислити да неко прикупља добровољце и војну опрему за ратну опцију решавања сукоба, иако она никако не сме бити искључена. То свакако говори о степену нашег пораза и пропасти. Али, то је можда и боље када се има у виду каква сва лажна представљања и преваре су могуће у нашем времену када је толико пута искомпромитован патриотизам, а под његовом маском се и даље крију лажни родољупци. Нема, међутим, сумње да би и данас прави позив у правом тренутку сабрао многе потиснуте и притајене снаге српског народа и да би се нашло добровољаца и помоћи одбрани српског народа. Прави проблем налази се у томе ко је тај ауторитет иза кога бисмо могли стати?

На другој страни стоји огромна неискоришћена могућност за духовни и културно-просветни рад и српске интеграције без обзира на административне границе. Шта нас спречава у овој, најважнијој борби и припреми терена за будуће ослобођење и уједињење српског народа? Да ли су све српске народне снаге пресахле и да ли се можемо самоорганизовати не чекајући државу које нема?

Све су ово сличности и разлике између нашег времена и тренутка настанка Народне одбране. Ма колико ситуација изгледала поразно по нашу генерацију, посебно у поређењу са некадашњим српским покољењима, није све изгубљено. Напротив! Тешке године које су иза нас донеле су духовно буђење, самоучко национално образовање, као и спонтано и модерно организовање неких нових младих људи, које нико није предвидео и чији је долазак на све начине спречаван. Они се данас налазе на улазу у зрелу животну и професионалну фазу и можемо очекивати да из њихових редова крене идеја стварања Народне одбране за 21. век. Изузев њих, нема никога другог спремног и дораслог да на себе презме овај историјски посао.

Народни Напад

Ништа није готово – тек почиње, крилатица је Младе Србије која је рођена на спонтаним протестима против тзв. независности Косова. Српски ген још увек постоји у нашој омладини и потребно је само пробудити га и добро организовати. На тај посао позвана је нова Народна одбрана, прилагођена новим формама. Она такође треба да буде спонтано организована, без инспиратора споља и изнутра, без централистичке и лидерске структуре, као Српска мрежа различитих православних и националних организација широм Србије, Српских земаља и Расејања.

Она треба да буде кадра стићи где год је Српство угрожено, покренути све што је заспало и уморно, пронаћи алтернативне медије и начине да се чује да српски народ подиже свој глас и налази модел за самоорганизовање у борби за опстанак. То подразумева стратешки и свакодневни рад на духовној, моралној, биолошкој и културно-просветној обнови српског народа и велику визију српских интеграција уз помоћ савремених технолошких и глобалних процеса. То подразумева литургијску свест да учествујемо у заједничком добром делу, духовну спрему и искуство, велико стрпљење и самопожртвовање, раскид са наслеђеним духом неслоге и сујете, непрекидни рад и труд.

У овом свом призвању Млада Србија би требало да следи савете једног од председника Народне одбране из времена уочи Другог светског рата: „Напад је најбоља одбрана, рекао је у своје време један велики војсковођа. Знајући то, Народна одбрана је спремна да се за трен ока претвори у Народни напад и крене тамо где Отаџбина позове“. Не може онда бити случајно да је Српски сабор Двери за поклич свога друштвеног деловања још пре годину и по дана узео слоган „Време је за контранапад“.

И да завршимо речима које је на предавању омладинцима Српског културног клуба, одржаном у мају 1940. године, изговорио Илија Трифуновић Бирчанин, тадашњи председник Народне одбране: „У Европи су наступила тешка времена. У њој се давно већ води крваво коло. Ратни пожар се све више шири. Смртоносна оловна киша се последњих дана појачава.

Мутни облаци прете да замраче и наше небо. У таквим приликама није згорега подсетити се на примере којих сам се дотакао. Ти примери ће, без сваке сумње, очиличити нашу вољу да победимо не само све људе злих намера него и магловиту данашњицу која, сагледана у битности, за многе изгледа и тешка и непобедива, стога што из основа руши духовне и материјалне тековине које је човечанство кроз векове трудољубиво остваривало.

Има у природном реду ствари једна која говори да је све подложно промени. Богатства се стварају и нестају, појединац се богати и сиромаши, палате се зидају и руше, генерације се смењују једна за другом, нестаје читавих градова, народа и раса, које су преко земље, блеском муње, прошле ко зна како и зашто. Али се светли примери неустрашивости и пожртвовања, прегалаштва и свести о себи и својој родној груди, примери родољубивости и несебичности, уписују у златну књигу историје на пергаменту који ће вечно трајати.

Ја верујем вером тврђом од камена да ћете ви, млади моји пријатељи, по угледу на ваше славне претходнике – омладинце преткумановске Србије, чији се силни дах још осећа по свима нашим горама, умети себи да обезбедите достојно место на том пергаменту“ (Српски глас, Београд, бр. 26, 9. мај 1940).