Разговор с поводом: Прећутана културна историја Срба

Једна од најпродаванијих књига Catene mundi је књига нашег сарадника Владимира Димитријевића, Прећутана културна историја Срба. Преносимо још један интервју о тој књизи, рађен за часопис „Геополитика“ децембра 2012.

На овогодишњем Сајму књига, у Catene mundi, између осталих, појавила се и књига сарадника „Геополитике“, писца и публицисте Владимира Димитријевића, Прећутана културна историја Срба. У њој су сабрани огледи које је Димитријевић писао у последњих неколико година, од којих су они о Владимиру Вујићу, Драгошу Калајићу, Драгиши Недовићу и Обрену Пјевовићу прво објављени у нашем часопису. Аутор се определио да се позабави или културним делатницима који су сасвим „прецртани“ и уклоњени из „мејнстрима“ или да сагледа поједине аспекте стваралаштва познатих писаца који су до сада били, углавном намерно, неуочени. Нова књига је била повод да поразговарамо с Димитријевићем.

• Киме сте се, дакле, бавили у „Прећутаној културној историји Срба“?

– Да кренемо редом. Прво, ту је Милан Ракић, који, као србски добровољац, са четницима војводе Вука, улази у Приштину 1912. и доживи да се његова песма „На Гази Местану“ рецитује на ослобођеном Гази Местану, док он стоји у строју (о томе је изврсну књигу, „Милан Ракић на Косову“, написао Јован Пејчић). Јован Дучић, у САД, од 1941. до 1943, активира скоро замрли рад Српске народне одбране, и сведочи о заблудама југословенства (коме већина србских политичара оног доба, упркос чињеницама грађанског рата у НДХ и другде, и даље посвећује све своје илузије) и о злочинима „најхрабријег народа на свету“ (не зато што се ничег не боје, него зато што се ничег не стиде) према Србима.

Онда је ту и Владимир Вујић, преводилац Шпенглерове „Пропасти Запада“ на србски језик, философ, математичар, књижевни критичар који србску културу дефинише као период између два бекства – Растка Немањића у манастир и Доситеја Обрадовића из манастира. Док нисам ступио у електронску преписку са његовом ћерком, госпођом Иванком Ајдарић, која се упокојила пре годину дана у Бразилу, нисмо ни знали да је Вујић, који је емигрирао пред комунистичком пошашћу, умро 1951. у овој далекој јужноамеричкој земљи, заборављен у народу коме је посветио сав свој живот – а и данас ретко ко за њега зна. Ту је и Станислав Винавер, геније наше књижевне авангарде, представљен као србски родољуб, који, иако и по оцу и по мајци Јеврејин, познаје тајанствену дубину овог народа боље од многих заблуделих, и стога оглупелих, скренулих у „лева скретања“,„биолошких“ Срба. Винавер је још 1924. године препознао Крлежу као „франковца“ маскираног у комунисту да би могао да мрзи Србе! Сада „Сташи Свезнанову“ (то је био један од Винаверових псеудонима), захваљујући вредном раду г. Гојка Тешића, излазе Сабрана дела у Службеном гласнику. Имаће шта да се чита!

• Бавили сте се и делом Драгоша Калајића и Марка С. Марковића, који би се могли назвати „десним“ мислиоцима. И један и други нису омиљени међу другосрбијанским чуварима „политичке коректности“.

– То их управо и препоручује као озбиљне умове. „Мртва стража политичке коректности“, како би рекао Маринко Вучинић, један је од најтежих облика самосакаћења у србском интелектуалном животу од његовог постања, а Калајић и Марковић од те врсте умне болести никад нису боловали. Узмите чика Марка, који нас је напустио у лето 2012: деда по мајци био је доктор медицине са Сорбоне, лични лекар последњег Обреновића и један од оснивача Врњачке Бање; отац Србољуб, доктор права са Сорбоне, одликован јунак са Куманова; он, доктор политичке философије са Сорбоне (summa cum laude) и син му, опет доктор медицине са Сорбоне. Као младић, сарадник Свешетеномученика Јована Рапајића у Верско – идеолошкој комисији при штабу ђенерала Драже, повукао се, под борбом, у Италију…Касније, завршио теологију на институту Светог Сергија у Паризу, па затим студирао права и политичке науке, да би докторирао на „Философији неједнакости“ Николаја Берђаје. Упознао нас је са истином о Француској револуцији (милион људи побијено у име „слободе, једнакости и братства“), са наличјем марксистичке утопије и југословенске идеје, чињеницама о србској Гологоти, ратом против Србства на крају 20. и почетку 21. века. Читали смо његове књиге о смрти и васкрсењу, еволуцији без Дарвина, Православљу и Новом светском поретку. Предлагао нам је Савез православних народа као једину брану пред најездом НАТОа…На жалост, у овој земљи Латинка Перовић је много познатија од Марка С. Марковића. Зато нам и јесте овако.

А Драгош Калајић? Шта рећи о човеку који је, седамдесетих година 2О. века у часопису „Дело“, док су наши интелктуалци булазнили о младом Марксу и самоуправљању, писао о убрзаном настајању Европске уније и говорио да процес неће успети, јер је почео од економије, а не духовности и културе? Шта рећи о човеку који је 1979. године, у књизи „Смак света“, писао о Трећем светском рату, најављујући пораз морално трулог Запада? Изворно, западноевропски ум, склон паганизму, за који је, попут Ничеа некад, веровао да значи мужевност и врлину, Калајић се свом народу и његовој православној, мученичкој вери приближио у току отаџбинских ратова 1991–1995. и 1999. године. Његове књиге су и данас приручници умног отпора безумљу глобализма.

• У књизи су и текстови о монаху Митрофану Хиландарцу, али и о вашем имењаку и презимењаку из Лозане, чија је издавачка кућа „L’Age d’Homme“ („Зрело доба“) била право чудо на француском говорном подручју.

– Отац Митрофан Хиландарац није био само монах и вишеструки протос Свете Горе, него и велики мисионар и брижник за душе младих људи. Он нас је, средином деведесетих година прошлог века, окупио на хиландарском метоху Каково, упознао нас са чика Марком Марковићем и пружио свесрдну помоћ у издавању православно – патриотске литературе. Владимир Димитријевић је био човек који се у нашу културу уткао као прави витез слободне мисли. Одрекао се славе и утицаја које је имао у Швајцарској и Француској (управо као озбиљан издавач) између осталог и зато да би сведочио истину о страдању свог народа под ударом НАТО сатанизма. Отац Митрофан и Владимир Димитријевић били су људи који су знали да је књига једно од најјачих оружја у духовном рату који, како би рекао песник Миодраг Павловић, брише сећање. И зато су радили на књигама. За разлику од Доситеја, који се одвојио од православних идеала своје младости, па избацио паролу „Књиге, књиге, браћо, а не звона и прапорце!“ они су могли да кажу:„Књиге, књиге, браћо, АЛИ И звона и прапорце!„Родољубље без духовности не иде, а хришћански антиглобализам, који у тоталирано уједињеном свету сазире власт антихриста, јесте најдубљи.

• Долазимо и до србских антиглобалиста који су нас прерано напустили – реч је о Небојши М. Крстићу, оснивачу Отачаственог покрета Образ и сектологу Александру Сенићу.

– Небојша Крстић је био човек чије је име знамење. Није се бојао борећи се крст часни и слободу златну. Био је Нишлија цара Константина и војводе Синђелића, служећи Христу Богу као политичар с крстом. Бавио се и теологијом и философијом, али није могао да гледа како његов народ убијају и черече, па је кренуо тешким путем политичке борбе. После разговора са једним оперативцем Хавијера Солане, који му је нудио „сарадњу“ 2001. и коју је Небојша с гнушањем одбио, доживео је „саобраћајну несрећу“ у близини Нишке Бање, уочи славе Хиландара, Ваведења Пресвете Богородице. Убили су га, а о томе нико, ни данас, не сме да прича. Његов рад, као писца и публицисте, објавио је Момир Лазић у две књиге, а ове године је, у знак сећања на Небојшу, часопис „Збиља“, који Лазић храбро уређује већ две деценије, утемељио награду Крстићевог имена. Награда ће се додељивати за родољубиву публицистику, а мене, што је изузетна част, позвао да будем један од чланова жирија.

Саша Сенић је био генијалан млад човек, и то мислим буквално: интелигенција којом га је Бог обдарио превазилазила је све што сам до сада видео. Муњевито је реаговао, био жива енциклопедија, а, уз све то, невиђено духовит – често је до суза засмејавао водитеље емисија у којима је учествовао (нарочити „пик“ је имао на „политкоректне“ медиокритете). Студирао је немачки језик и књижевност у Београду, са просеком око десетке. Али, ни он није могао да равнодушно гледа полом Србије, па се, при Мисионарској школи храма Светог Александра Невског у Београду, укључио у сектолошки рад, трудећи се око превентиве од тоталитарних и деструктивних верских секти. Писао је, држао предавња, наступао на радију и телевизији. Рад му је био толико озбиљан да га је у своје редове примила европска организација за борбу против секташког тоталитаризма, FECRIS. На жалост, умро је од срца у 29. години живота, и ове године је била десетогодишњица његовог упокојења. Иза себе је оставио неколико изврсних студија, које сам сабрао и објавио у књизи „У рату за душу“ 2005. године. Издавање књиге је, у двеста примерака, финансирала његова мајка. Као и увек кад су прави, а не другосрбијански, Срби у питању, није било новца „великих издавача“.

• Један од лепших огледа у књизи посвећен је Драгиши Недовићу и Обрену Пјевовићу, песницима и композиторима народне музике.

– Како су говорили Платон и Конфучије, од стања музике у држави зависи стање те државе. Ако је Драгиша Недовић, напаћени и сиромашни славуј из Крагујевца, иза себе оставио „Стани, стани Ибар водо“,„Лепе ли су, нано, Гружанке девојке“,„Обраше се виногради“, „Јесен прође, ја се не ожених“, „Ајд д идемо, Радо“, „Текла рекла Лепеница“, „Јутрос ми је ружа процветала“,, „У лијепом старом граду Вишеграду“, „Прођох Босном кроз градове“,итд, онда је то човек који заслужује да му се, ако никакав други, подигне споменик од речи: он је Србе, у доба титоистичке американизације, спасавао за матерњу мелодију. И Обрен Пјевовић, аутор песама попут „Моравског предвечерја“,„Мрчајевци, моје родно село“, неуморни чувар шумадијског поја, који је, због оданости себи и своме, долазио и у сукобе са идеолошким керберима србијанског титоизма, заслужује исто.

• Пошто сте сарађивали са покојним Кијуком, који се и сам бавио сродним темама, шта бисте нам могли рећи о његовом раду у тој области?

– Највећу захвалност, наравно, дугујем србском полихистору, Предрагу Р. Драгићу Кијуку, који ме је стално подстицао на даљи рад, јер се и сам, читавог живота, бавио темом прецртаних и прећутаних наших писаца. (Зато сам му, између осталог, и посветио највише страница у „Прећутаној историји“). У Удружењу књижевника Србије он је покренуо библиотеку „Српска дијаспора“, и тамо објављивао дела Дојне Галић-Бар, Милутина Деврње, Ненада Петровића, Добривоја Томића, Саве Јанковића, и других сјајних, али непознатих, бегунаца од Титотопије. Пред крај живота, приредио је тротомник „До пакла и натраг“ Мира Микетића, Србина из Црне Горе који је преживео голготу војске Павла Ђуришића као деветогодишњи дечак. Кијук је био човек који се, младићки, одушевљавао сваком новооткривеном вредношћу.       Када сам, са благословом покојног старешине манастира Хиландара, оца Мојсија, при Хиландарској задужбини у Београду, покренуо библиотеку „Српска мисао“, с циљем да оживимо значајна имена и дела наше културе, пажљиво је пратио мој рад и давао корисне сугестије.

• Можете ли нам рећи нешто више о овој библиотеци? Излази ли још увек?

– Због недостатка новца, објављено је само једно коло „Српске мисли“, али са значајним књигама: ту је изашао роман из 1924. године, дело приповедача у мантији, Тадије Костића, „На туђем послу“, о свештенику у политичком животу Краљевине Србије и његовим великим разочарењима; зборник огледа и сећања Милутина Деврње, „Земља преварена“ (радио сам га са Жељком З. Јелићем, изузетним трагаоцем за србском духовном Атлантидом, који је приредио, између осталог, изабрана дела једног од наших највећих теолога 2О. века, проте Димитрија Најдановића, човека који је, 194О. године, докторирао код чувеног Николаја Хартмана, и, наравно, 1944. морао да бежи од „ослободилаца“). Објавили смо, са предговором његове кћери Светлане, и огледе Владимира Велмар – Јанковића о књижевности и националном духу, као и његов недовршени роман „Играчи на жици“, о србској антикомунистичкој емиграцији у Италији 1945, који је објављивао у наставцима у часопису „Слободна Југославија“.(Уређивао га је новопрестављени Марко С. Марковић, па ми је открио да је роман Велмаров, и да га је штампао под псеудонимом „В. Марчански“.) Ту је и књига огледа Владимира Вујића, „Спутана и ослобођена мисао“, о којој је студију писао угледни наш интелектуалац, Александар Миљковић, такође недавно отишавши.

• Планови за будућност?

– Ако Бог да да буде будућности (Трећи светски рат, о коме је Калајић писао 1979, ближи нам је, чини се, него икад), рад ће се наставити. Моје тренутно интересовање везано је за „херојско доба“ Мисионарске школе при храму Светог Александра Невског у Београду, деведесетих година прошлог века, кад смо, под духовним руководством блаженопочившег проте Љубе Петровића, настојали да оживимо србску хришћанску културу. Тих година, одржали смо скуп посвећен двестагодишњици убиства Луја Шеснаестог ( 1793–1993. ), можда једини „од Атлантика до Урала“, знајући да је то био почетак краја хришћанске Европе. Обележили смо и 75-годишњицу мученичке кончине царске породице Романова (скуп је, са угледним гостима, трајао три дана), као и годишњицу пада Цариграда 1453. Имали смо и скуп „Папизам и истина о србском народу“ (ту је сјајно говорио наш највећи православни философ, др Жарко Видовић), али и сабрање посвећено хришћанским утемељењима стваралаштва Момчила Настасијевића. При храму су, поред одличног храмовног билтена, који је уређивао Небојша Крстић, излазили и „часопис за државотворну обнову Србства“, „Образ“, као и „Београдски дијалог“, посвећен борби против тоталитарних и деструктивних секти, укључен у европску мрежу „Дијалог центра“. Вредни и значајни умови су се окупљали у Мисионарској школи: поред поменутих Крстића и Сенића, од покојника бих истакао и нашег светски познатог сликара, Драгана Мојовића, који није био само уметник кичице, него и речи: писао је сјајне огледе. Ето, ако Бог да, моја следећа књига би могла бити о томе – о Мисионарској школи. А посла је, кад је прећутана историја наше културе у питању, много и премного, па се надам да ће бити више прегалаца у тој области него до сада… Јер, како рече Његош, „прегаоцу Бог даје махове“…

Објављено у децембарској „Геополитици“ 2012.