Блог
Рекли су о књизи „Дух самопорицања”
јан
Када погледа које је све имао позитиван однос према књизи Мила Ломпара Дух самопорицања, читалац схвата да је у питању јединствена књига у српској култури, која је око себе окупила изванредне стручњаке различитих опредељења али јединствене жеђи за истином.
Камен међаш у српској култури
Дух самопорицања је камен међаш у српској култури и културној политици током последњих скоро седамдесет година. Мило Ломпар је први који је од затечених фрагмената изградио једно целовито, кохерентно, добро образложено и изнад свега убедљиво српско становиште.
Академик др Коста Чавошки
Књига за духовно отрежњење
Дух самопорицања је књига за културно, морално и духовно отрежњење и излазак из националне хибернације, самопорицања и мазохизма, у којима се српски народ деценијама налази. Она представља синтезу свега што Срби и сами виде и знају, али из неких ирационалних разлога о томе ћуте. Српски народ, ако жели да опстане у светском зверињаку, нема право ни на песимизам ни на ћутање. Без духовне самосвести и националне културне политике, остаће не народ већ становништво без идентитета. То су кључне поруке ове драгоцене књиге.
Слободан Ракитић
Врати се себи, док још имаш коме
Да би српска култура обновила димензију аутономије у односу на све оно што јој је наметано у оквиру процеса који су се одвијали и данас се одвијају „усенци туђинске власти“, неопходан је напор еманципације, развијања потребе да се уместо на туђе стане на српско становиште и делује за општи а не неки посебни интерес. За тај напор Мило Ломпар је пронашао и адекватну лозинку: „Врати се себи, док још имаш коме“.
др Радивоје Микић
Начело наде код Срба још није угашено
У књизи Дух самопорицања сам препознао нешто што бих могао назвати опомињућим гестом, али и нешто што бих могао назвати радосним гестом. „Опомињући гест“ бих могао систематизовати овако:
1) Да је духовна криза опаснија од нашег државног хаоса, односно да је неопходно наћи пре свега кључ унутрашњег оздрављења;
2) Да смо много више изгубили напуштајући свој пут, него што смо добили мењајући га за други;
3) Да је једна велика опомена за савременог српског интелектуалца, за савремени интелектуални нараштај, опомена да се не буде у служби данашње државе, односно власти, већ пре свега у служби отаџбине;
4) Оно што заиста опомиње и обеспокојава није, рекао бих, омеђено границама савременог српског срозавања, тако да остаје питање где је ту крај.
Оно што бих назвао радосним гестом је да и поред столетног суноврата, нашег, из књиге се чита да начело наде још није угашено код Срба. У старозаветној, код Исаије, ко верује тај не узмиче, односно у заветној и анђеоској, ко тражи наћи ће.
Селимир Радуловић
Поуке „разговора о соли“
Нагласио бих једну тему која ме је окупирала, а дотакнута је и у неким ранијим иступима Мила Ломпара, као и у завршном, програмском делу књиге Дух самопорицања, којим се засвођује та велика анализа. То је виђење о недовољном или непостојећем српском искуству пасивног отпора. Када је реч о модерном српском друштву, сасвим је известан такав изостанак. Ломпар негде помиње примере усамљених, инокосних трудбеника српске културе, из нпр. XVIII века, расејаних по свету, који за општу ствар улажу и своја добра и своје здравље да би нам оставили трагове које, ево, имамо и оријентишемо се према њима.
Драган Хамовић
Бег од учешћа у горкој историјској лакрдији
Дакле, политички садомазохизам довео је до реакције на две тачке: на тачки националног самопоштовања и достојанства, што је и глупак могао да очекује, с обзиром на степен дискриминације на делу и тираније до нивоа уличног оговарања свега што је српско, до те мере да придев српски више не фигурише у јавној употреби; и на тачки реакције, што протагонисти реченог садомазохизма нису очекивали, представља протест из професионалне и академске части. Иако је већи део академске заједнице у том погледу срамно подбацио, овај вид протеста је изузетно значајан. Тим пре што не можемо рећи да нам је та традиција нарочито јака, с обзиром на то да те категорије у време социјализма нису постојале. Дакле, ради се о отпору из професионалне и академске части, у циљу заштите професије, струке и академског достојанства од учешћа у још једној горкој историјској лакрдији.
Милан Брдар
Последња одбрана пред потпуном националном капитулацијом
Читав један век чекамо да се на српском културном небу појави баш оваква књига. Она је прекретница. Она је последња одбрана пред потпуном националном капитулацијом. Она подвлачи црту и зауставља наше катастрофално нестајање. Ова књига мора да буде уџбеник за српску младеж, која ће се учити на грешкама из прошлости, која никада неће поновити те грешке и која ће знати да визионарски одбрани српско становиште. О том забрањеном српском становништу проф. Ломпар нас подсећа на мудре речи Милоша Црњанског из 1934 године, који је тражио да се скине окупацијска атмосфера са српства и који је сматрао да је „ступио дванаести час и полазна тачка да се у јавној свести укорени потреба једног чистог српског гледишта на ствари са осећајног и надземаљског расправљања ствари, на реална гледишта и становишта у складу са интересима српства“.
Бранко Драгаш
Ненасилно становиште
Тада готово усамљен у својој тежњи да удахне живот српском становишту, у неким круговима због тога нападан и прокажен, проф. Ломпар је српско становиште образложио као ненасилно и отворено, као слободарско и ни у којем случају скучено, у себе затворено и изолационистичко.
Данило Баста
Полемичка књига
Једна од најбољих полемичких књига у српској литератури…
Слободан Дивјак