fbpx

Тужиоци из ГИЗ-ових чистилишта

Разговор Наташе Јовановић са Зораном Чворовићем, Катениним аутором, поводом проблематичног Закона о изменама и допунама Кривичног законика.

Да ли има основа да се оспорава уставност новог кривичног дела негирања геноцида?
– Одредба која уводи у КЗ ново кривично дело негирања геноцида, злочина против човечности и ратних злочина који су утврђени правоснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда, очигледно је супротна чл. 46 Устава РС.
Чланом 46 Устава се гарантује слобода мисли и јавног изражавања мишљења. Она се законом може ограничити само у случајевима који су побројани у Уставу, а то су заштита права и угледа других појединаца, потом чување ауторитета и непристрасности суда, заштита јавног здравља, заштита морала демократског друштва и заштита националне безбедности. Ове изузетке законодавац мора да тумачи рестриктивно, како се законом не би додатно умањивала ова уставом гарантована слобода грађана.
Законско ограничење слободе мисли и изражавања, инкриминисањем негирања геноцида и других тешких кривичних дела против човечности, свакако се не може оправдати заштитом права и угледом појединаца. Наравно, уколико потребу ограничења једне уставне слободе посматрамо из либералног оквира индивидуалне слободе који је дефинисан 1789. у Декларацији права човека и грађана, где је слобода могућност да се чини све оно што не шкоди другоме. Још мање се законско ограничење слободе мисли и изражавања, инкриминисањем негирања геноцида, може и најнатегнутијим тумачењем оправдати заштитом јавног здравља, националне безбедности Србије или ауторитета и непристрасности суда. И најзад, инкриминисањем негирања геноцида не само да се не штити јавни морал демократског друштва већ се он на најдрастичнији начин напада. Наиме, слобода мисли и изражавања није било какво људско право, већ најважније политичко право грађана, које је темељ сваког демократског и плуралистичког политичког система. Јер без гарантовања права грађанима да слободно и критички мисле, те да слободно изражавају своје мисли и ставове, немогућа је слобода дебате и слобода избора. Зато су из права на слободу мисли изведена нека друга политичка права, чије постојање чини један правни поредак и политички систем демократским, пре свега слобода говора и слобода медија.

Како бисте оценили Србијин политички систем из угла новог кривичног дела?
– Ако бисмо га оцењивали из угла новог кривичног дела, онда је у њему под претњом казне од 6 месеци до 5 година забрањена слобода говора и расправе, проглашена је кажњивом слобода критике и право на другачије и мањинско мишљење. Зато се новом одредба КЗ нарушава и још једно уставно право – слобода уметничког и научног стварања из чл. 73 Устава. Прописивањем да негирање постојања или значајно умањење геноцида и других злочина против човечности представља кривично дело, правноисторијска, позитивноправна и историјска наука, али и истраживачко новинарство у Србији су стављени под цензуру. Тачније, слобода научног и новинарског рада је овим укинута.

Да ли се кривично дело негирања геноцида односи на тумачења сребреничких догађаја из 1995. године?
– Иако до сада домаћи судови нису ни у једној својој пресуди догађаје у Сребреници из 1995. оквалификовали као геноцид, не значи да се то неће десити у будућности. С обзиром на то да је реч о деликту код кога нема застарелости и с обзиром на испирање наших судијских мозгова у оквиру пројеката обуке које води ЕУ, немачки ГИЗ или амерички АБА или наша Правосудна академија. Поред тога, Међународни кривични суд се у свој досадашњој пракси, како је то већ истакао колега Д. Мировић, позивао на пресуде Хашког трибунала против српских официра осуђених и за наводни геноцид у Сребреници. Међутим, ново кривично дело обухвата не само негирање постојања или значајно умањење геноцида већ и кривичних дела против човечности и ратних злочина.
Судови у Србији су већ доносили пресуде којима су појединци осуђени за ратне злочине што су се догодили на подручју Сребренице. Остаје да се види да ли ће Србијини тужиоци после доласка из ГИЗ-ових чистилишта подизати оптужнице за кривично дело из чл. 387 ст. 5, због значајног умањења ратног злочина, против научника и новинара који буду јавно оповргавали хашку „пресуђену ствар“ о наводних 7.000-8.000 убијених заробљених муслимана, сводећи ратни злочин на 442 доказано убијена ратна заробљеника муслимана, на чијим лешевима су истражитељи пронашли повез за очи или руке.

Да ли истина станује у судским пресудама или у научним истраживањима?
– Судске пресуде садрже обориву претпоставку тачности. Обориву, јер се и „истина“ из правоснажних судских пресуда може преиспитивати неким од ванредних правних лекова. То што је употреба ванредних правних средстава ограничена роковима има везе са начелом правне сигурности, а не са апсолутизацијом „истине“ садржане у пресуди. Процесна „истина“ је ограничена временом, формом поступка, способностима процесних учесника и квалитетом и избором доказних средстава. Насупрот томе, научна истина није огранична временом и формом, нити је везана за један круг истраживача, њихове сазнајне и техничке могућности. Српски законодавац је новим кривичним делом научну истину претпоставио судској. Процесна истина се уводи у ранг кривичноправно заштићене догме (јер је научници и новинари не могу доводити у сумњу), у ситуацији када је истовремено из српског кривичног судског поступка Закоником од 2011. прогнана материјална истина. Јер суд који је пасивни посматрач двобоја тужиоца и браниоца окривљеног више нема обавезу, а ни процесних могућности, да утврђује материјалну истину.

Какве последице могу произаћи из чињенице да је ово кривично дело везано за пресуде Међународног кривичног суда који је стао на страну Кијевског режима у сукобима у Украјини?
– Законодавац је ново кривично дело негирања геноцида и других ратних злочина везао за пресуде Међународног кривичног суда, који је у кривичноправној квалификацији догађаја у Донбасу и кримског самоопредељења најјасније показао свој пристрасни политички карактер. Главни тужилац овог суда је у свом годишњем реферату ситуацију у вези са Кримом оценио као нелегални акт, а грађански рат у Донбасу као међународни оружани сукоб. Ове квалификације нису плод никакве истраге, већ је до њих тужилац Међународног кривичног суда дошао на почетку истраге, одмах после добијања захтева за покретање истраге од стране Кијева. И пре прикупљених доказа тужилац Међународног кривичног суда је стао на страну кијевског режима. То је био довољан разлог да Русија обавести Генералног секретара УН да неће ратификовати Статут МКС. У исто време српска власт кривичноправно штити ауторитет пресуда ове политичке творевине, што ће створити несагледиве штетне последице не само на државном и националном већ и спољнополитичком плану. Тако у будућности може да се догоди да МКС осуди неког од војних, па чак и политичких руководилаца (по хашком принципу „удруженог злочиначког подухвата“) из Донбаса или са Крима, а да потом Србијин суд због негирања или умањења ратног злочина и злочина против човечности осуди неког, примера ради, новинара „Спутника“. Да ли су они који су у Народној скупштини гласали за ново кривично дело свесни оваквих последица или је реч о још једној нашој политичкој игри са правом и правном државом, која ће скупо коштати данашње нараштаје народа који је 1349. године имао царску кодификацију.

Како ће се одразити на историјску свест српског народа овакво судско октроисање „истине“ о геноциду?
– Инкриминисање кривичног дела негирања или умањење геноцида и других злочина против човечности је донето у оквиру политике регионалне сарадње и помирења, а она је према ССП кључна за оцену Србијине ЕУропске подобности. Регионалну политику Србија спроводи у институционалним оквирима Процеса сарадње у Југоисточној Европи, на чијем челу је један од будимпештанских и петооктобарских комесара – Горан Свилановић. У процесу регионалне сарадње полази се од аксиома које је својим пресудама поставио Хашки трибунал, као и од политичке географије чије је границе исцртала НАТО агресија на РСК, РС и СРЈ, те петооктобарски преврат и последични подгорички сепаратизам. Да би се овакво стање цементирало у правном поретку Србије и свести Срба, како би Србија остала немоћна и нема у условима светског геополитичког прелома, неопходно је да се хашка октроисана „истина“ прво кривичноправно заштити, а да се онда заштићена као „света крава“ убаци у јединствене регионалне уџбенике историје.
Тако је на окупираном Балкану плутократска глобална елита, на чијем логору жице пуцају на све стране, покренула контролисани службени процес стварања октроисане историјске свести „одозго“, уместо аутономног процеса стварања веродостојне историјске свести „одоздо“. Вековима уназад историјска свест код Срба, па и она о хрватском геноциду над Србима у НДХ, била је творевина изворног предања. Сада овакву историјску свест треба да замени нормативна историјска свест, формирана на пресудама глобалних квазисудских установа. Ова нова историјска свест о геноциду нема вертикалу сећања, она је скоројевићка, туђинска и нормативна догма, наметнута српском народу у оквиру процеса придруживања ЕУ, који није ништа друго него процес губитка суверености и идентитета.
Ударајући на слободу мисли, српски ЕУропејци су још једном показали да су највећи непријатељи, не српског народа већ, као и њихове неолибералне иностране газде, људских права и правне државе.

Извор: pecat.co.rs