Драгиша Васић или: Бунтовник у име Отаџбине

Драгиша Васић, бунтовник са разлогом, још увек није довољно присутан у нашој култури.

Рођен 2. септембра 1885. године у Горњем Милановцу, где завршава основну школу и ниже разреде гимназије, коју ће наставити у Чачку и Београду, Драгиша Васић, као ђак осмог разреда гимназије, биће сведок Мајског преврата 1903, у коме је учествовао његов рођак Т. Мијушковић, пешадијски потпоручник на служби у Васићевом родном граду. У Београду је млади Милановчанин дипломирао на Правном факултету да би 1912. године у месту рођења отворио адвокатску канцеларију. Као резервни пешадијски официр, учествује у Балканским ратовима да би 1914, у доба кратког мирнодопског предаха, објавио прву причу у Политици. Онда почиње крвави светски рат, и Васић је поново у првим борбеним редовима.

Вративши се у Горњи Милановац и настављајући адвокатску праксу, пише прво обимније дело Карактер и менталитет једног поколења (1919), химну својим саборцима из ратова кроз које је управо прошао.Та књига се наставља на његове прве приче о часном лику српских јунака, какве су Пацко или Пуковска застава. У Карактеру и менталитету он каже:

„Ето такав је хероизам Срба: сав младићски, сав бујан, сав наиван; он подсећа на хероизам љубавнички, онај ватрени хероизам који не зна за границе. Он представља највишу тачку до које се несебичност људска могла да успне, највећу висину до које је људско пожртвовање могло да узлети. Тужан је хероизам Срба: пун бола, пун невиности. Он, заиста, личи на хероизам младости, чија оданост не зна за границе. Он представља најдубљу реку крви, коју је људски идеализам могао да пролије и најдужи пут патњи, који је људска истрајност могла да издржи. У тој дубини и на том путу није се више могао распознати човек. Доцније, много доцније, гледан из даљине, тај човек биће несхватљив будућим нараштајима. Сав је крвав хероизам Срба; њихов хероизам то је хероизам хришћански. Један народ поступио је тачно као што је нешто пре две хиљаде година поступио један човек. Као што је човек једно биће, народ је једно биће. Оба су се бића племенито жртвовала, али оба нису разумели у времену када су се жртвовала.”

Књига Драгише Васића била је одговор на студије Гистава ле Бона о суровостима балкансоког човека, пре свега Србина. Ево шта је, по Васићу, Ле Бон писао о Балканцима: „О народе ове цивилизација се само очешала; она их није изменила. Њихови су наследни карактери непроменљиви, јер су стабилизирани и управљани религијским веровањима и расним мржњама. Ове расе разликују се религијом, језиком, аспирацијама и мржњама које су нарочито дубоке. Жестока мржња коју су мали балкански народи испољили противу Турака, последица је вековног угњетавања и она се манифестовала у бесној и дивљој освети угњетених према угњетачу. Ова наслеђена страст према Турцима била је жестока, али је она била још силнија између њих самих. Једном ослобођени од Турака, они се масакрирају без поштеде, тражећи да се увећају пљачкајући и уништавајући своје суседе… Ропство турско беше, можда, политички режим најбоље прилагођен њиховом менталитету.”

Народ слободе

Такође, Ле Бон је говорио да су Балканци спремни на сталне узајамне обрачуне ако нису „задржавани гвозденом руком трећега”. Васић се, као учесник великих ратова, потрудио да ове тезе оповргне, и то управо из перспективе очевица, али човека који жели да напише не толико историографско, колико историософско дело. Шта је смисао српске борбе и страдања, и да ли га уопште има? Зашто су људи гинули и зашто су усмрћивали? Куда нас води наша историјска судбина? Има ли наде да ћемо бити схваћени од стране других?

Васић почиње од Првог балканског рата, и показује да Срби који су у тај рат полазили нису мрзели Турке, него су желели да ослободе своју потлачену браћу и свету косовску земљу. Суштина свега, по Васићу, била је у жељи да се буде достојан својих предака, див-јунака, који су се борили у устанцима с почетка XIX века. Српски сељак је „ишао јер је веровао, али није ишао што је мрзео”. Када се срео с Турцима у крајевима који су ослобођени, Србин је био великодушан, али не и охол. Он покушава да седи с Турчином у његовом дућану и да „разговара” с њим иако Турчин ништа не разуме. Карађорђев потомак му прстима показује колико има деце и колика су она. Он Турчину нуди да запали цигарету. Поражени, Турци „нису изгледали ни сурови, ни рђави, ни угњетачи, ни осветољубиви, ни подмукли”. Мирили су се источњачки трпељиво са „кисметом” (судбином), и честитали онима који су на сабљи добили оно што им је султанова војска некад на сабљи узела. Када су се Срби повлачили 1915. преко тих територија, турске жене су им кришом давале хлеб.

Иако су Бугари починили много зверстава над Србима и њиховом нејачи, ни њих нису мрзели. Васић сведочи: „Мрзети, то је, имати урођену, необуздану, непомирљиву и смртну одвратност према некоме; а у јесен 1916. приликом српске офанзиве, земљаци г. Ле Бона зграњиваху се гледајући: како њихови савезници заробљеним бугарским војницима деле свој хлеб, често недовољан и за саме њих, и како ове благо и другарски распитују о местима кроз која пролажаху и о тамошњим приликама; мрзети, то је: са изразом дивљачког беса гледати омрзнутог, а истом приликом, земљаци г. Ле Бона беху очевици, како се бугарски рањеници носе на мазгама, пажљиво вођени од болничара, док поред њих малаксало корачаху српски рањеници, нимало лакше рањени од непријатељских; мрзети, то значи: имати одвратан ужас од некога, а на Божић 1916, и доцније, о великим празницима, српски војници примаху, у својим рововима, посете“.

Драгиша Васић у Карактеру и менталитету једног поколења описује судбину српског војника Пацка, који је на ничијој земљи, између српске и бугарске линије фронта, искористивши прекид ватре због магле која је пала, изашао из рова да би сахранио бугарског поднаредника Касанова. Пацко му је и крст издељао и побо га више покојникове главе. Кад се магла разишла, неко од Бугара је угледао Пацка, пуцао у њега и убио га на месту. Он је пао преко крста на гробу свог непријатеља.

Васић је своју студију завршио тврдњом да су Срби одувек били за демократију јер су желели и себи и другима слободу. Ле Бонова анализа се показала као површна пашквила која је промашила циљ. И српски писац је то желео да покаже целом свету, подсећајући га да ми никад нисмо имали ни Наполеона ни Виљема Другог са њиховим сновима о освајању света.

Док живи у Горњем Милановцу, Васић помно прати све што се збива у савременој књижевности. У оставштини С. Б. Цвијановића налази се једно Васићево писмо где га моли да његов помоћник из књижаре часком отрчи до редакције Мисли и замоли неког и редакције да му пошаљу нову свеску часописа. „Близу је, па може лако отрчати“, закључује писмо Васић. Ту, у Горњем Милановцу, настаће и Васићев текст Покушај једне анкете, објављен на страницама већ поменуте Мисли, коју уређују Велимир Живојиновић и Сима Пандуровић. У том тексту Васић оштрим потезима слика послератне друштвене околности:

„Наш друштвени организам болује од многих болести и немоћан је од многих рана, али најтежа болест и рак рана његова то је паланка. У њој живе и развијају се, снаже се и шире се две озбиљне болести,које нико и не покушава да лечи, то су: корупција и отупелост савести (…) У паланци црв ове гадне болести то је конфидент, лиферант и ортак окупаторов, који је, за време рата, стекао много новца, постао врло богат. (…) Данас он, који је је слао на вешала своје суграђане, поново жари и пали, и опет тргује и опет лиферује и опет ортакује. (…) Конфидент и ратни богаташ то су борци, то су сасвим једна нова врста борца, то су борци противу свега што је морално. (…) Цео свет посматра: како зло пролази некажњено, издајнике и злочинце Отаџбине како се зло рехабилитује новцем, власти како одају почаст пороку, како друштвеног интереса и критеријума моралног нестаје. (…) Верујте, паланка више и не критикује, она се и зато осећа сувише уморном“.

Поратно разочарење

Васић се супротставља идеји да је за нову, велику Југославију, потребна нека нова велика визија да од ње начини велику и ваљано изграђену државу. Он мисли да се треба вратити моралу предратне Краљевине Србије, који је Србију припремио за велика дела, предлажући „да у нове послове што нам предстоје и у живот нове велике куће унесемо здрав и јасан смисао националног и економског живота којим смо живели у малој, али срећној нашој кућици, где смо се сви осећали једнодушни и равноправни“. Шумадија је, по Васићу, „Вандеја српског национализма“, која је занела све што је знају: „Ми сви мислимо, не, ми сви верујемо: ту је излазак сунца, јер смо пронашли да су тамо прво кадри за велика праштања“, па ће оздрављење и спсење доћи од Шумадије. Шумадинац, најхрабрији солунац, највише је дао за нову државу и за њу је спреман да живи, као што је био спреман и да умире. Само је народ „жедан да види,осети и доживи истинску бригу о њему оних који га воде“.

По повратку из рата, разочаран послератном свакодневицом, политички се опредљељује лево, постајући уредник републиканског листа Прогрес и бивајући по казни послат на југословенско-арбанашку границу, што ће описати у свом делу Два месеца у југословенском Сибиру (1921). Затим прелази у Београд, где ће наставити са књижевним стваралаштвом. Његову збирку прича Утуљена кандила поздравља између осталих Слободан Јовановић, који сматра да су Васићеви ликови слике људи који се мењају под снажним притиском спољних околности. По њему, писац је „у нашу реалистичку приповетку унео ратну нервозност свога нараштаја“. Због тога је његов исказ „искидан“ и „фрагментаран“. У то време Васић се налази међу елитом југословенских послератних „књижевних лавова“: Андрића, Црњанског, Растка, Крлеже, Винавера. Због тога није могла да га мимоиђе, по Михаилу Пантићу, „лака сенка експресионизма“ (основни мотиви експресионизма, европског и нашег: „болница, воз, фронт, лудило, болест, нервоза, потсинута сексуалност, социјални активизам, слутња радикалних револуционарних промена света“).

Јунаци Васићевих прича постају нискомиметске личности, попут Ресимића добошара у истоименој приповеци, или разочарани и згађени људи, попут невиног човека кога крвнички туку као комунисти у причи У празном олтару да би га без икаквог извињења бацили на улицу, после чега он заиста и решава да постане комуниста, борац против чудовишног система. Тако настају и Црвене магле, роман сав у грчу једне епохе, роман о људима које је рат трајно обележио и који се не могу уклопити у послератни поредак, пун духовне и моралне трулежи. Витло и друге приче већ су писани са одмаком од експресионистичке нервозе, и у њима се јавља иронизација чак и иронизација мотивације једног самоубице, као у причи Исповест једног сметењака. Сама насловна прича Витло представља живот човека као непрестано витлање, које се завршава у смрти и забораву. Последња збирка Васићевих прича, Пад са грађевине, приближиће се извесним струјањима социјалне књижевности.

Све ово га је зближило и са Мирославом Крлежом, коме је био кум на венчањеу са Лепосавом (Белом) Кангргом. Крлежа га је хвалио као уредника републиканског Прогреса, писца Два месеца у југословенском Сибиру и браниоца комунистичког атентатора Спасоја Стејића. Године 1923. њих двојица су посетили Алексу Шантића у Мостару. Касније се Крлежа ограђивао од Васића, заменика Дражиног, али ипак је на свој начин био обузет судбином кума („То су Срби – слатко ћаскање, ћерететање, приповиједање са сјеном сна, одавање старим лепим данима, на темељу потпуне преданости националној прошлости и патосу“, говорио је, сећајући се њихових разговора). У разговорима са Енесом Ченгићем истицао је да су му „неки поуздани људи на основи низа аргумената рекли да је он био цијело вријеме руски човјек у Дражиној команди“. Године 1961. пролазио је, са Јосипом Видмаром, кроз Гоњи Милановац и у њему се кратко задржао. Питао је: „А је ли на животу кућа Драгише Васића?“, изразивши жељу да је посети. На то су му локалне партијске главешине рекле: „Друже Крлежа, можда није згодно. Ви знате које био Драгиша Васић?“ На то је Крлежа одбрусио: „Да, да, он је био мој пријатељ. Одведите ме тамо“. Чак је и са Крцуном причао о Васићу. Седам Васићевих писама Дражи Михаиловићу, које је Добрици Ћосићу дао Александар Ранковић, Ћосић је предао Крлежи; овај му их никад није вратио, и писма су нестала.

Чувар традиције

Васић је и у Београду мислио о свом завичају. У Крлежиним Фрагментима из дневника из године 1943 остало је записано: „Другујући са Драгишом (1925–1928), много ми је причао о своме горњемилановачком детињству“. Бринуо је Васић и о својим земљацима; тако је познатом етнологу Тихомиру Ђорђевићу једном приликом писао, молећи га да обрати пажњу на извесну Милановчанку Живку Стојковић, која је већ неколико пута пала код њега на испиту: „У Горњем Милановцу, одакле сам и родом, живи и породица бившег занатлије пок. Михајла Стојковића. Овај Михајло Стојковић, који је умро као честит и необично скроман човек, оставио је жену са неколико кћери без игде ичега. Ја не знам већих мученика ни честитије од ове породице у Милановцу (…) Опростите ми, поштовани и драги господине Ђорђевићу, ово писмо и ову молбу, ако је могуће учините нешто за ову сиротицу“.

Завичајност је код Васића била драгоцени естетички, али и етички оријентир. Мр Сања Степановић о томе каже: „Веома много полаже на очување традиције, на очување облика понашања који идентификују и презентују народ. (…) Сматра да очување вере зависи од инстинктивног памћења обичајних образаца и од емоционалног односа према Богу“. Пред почетак Другог светског рата у Београду настаје Српски културни клуб, у коме, по мишљењу Предрага Протића, преовладава уверење „да је време да се Срби позабаве собом и да српским уступцима мора доћи крај“. Васић, већ академик, близак Слободану Јовановићу, прилази Клубу и постаје уредник његовог часописа Српски глас. Када избије Други светски рат, Васић одлази међу борце за слободу и придружује се Драгољубу Михаиловићу, постајући „Чича број два“, све док га не истисне Стеван Мољевић.

Мило Ломпар уочава: „За Васића је питање о жртви увек било повезано са питањем о одговорности. (…) Готово јединствен пример тако истакнутог припадника Српског културног клуба Драгиша Васић у Другом светском рату није у Лондону, него у планинама“. Не одвајајући се од Светог Писма, пишући Историју Равне Горе, вероватно затурену у архивима УДБЕ, и носећи мученички крст свог народа и Дражине војске, Васић се повлачио са четницима Павла Ђуришића ка Словенији. Постоје две верзије о његовој смрти 1945: по једној, убиле су га усташе у Јасеновцу, као и војводу Павла; по другој, убили су га партизани, негде код Бањалуке. Немци су му из одмазде 1941. палили кућу у Горњем Милановцу и држали му жену и ћерку као таоце. Комунисти су му после рата конфисковали имовину као „народном непријатељу“. У култури је био прецртан. Било како било, после рата био је прецртан: тек почетком шездесетих година 20. века појавиле су се у послератном издању Српске књижевности у сто књига његове три приче, а тек крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 20. века његове књиге (на увид јавности предали су их Маринко Арсић Ивков и Гојко Тешић). Године 2005. Музеј рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу одржао је научни скуп посвећен Васићу, а на месту где му је била родна кућа постављена је спомен-плоча.

Драгиша Васић, бунтовник са разлогом, још увек није довољно присутан у нашој култури. Можда зато што се међу првима, много пре него што је рођен Радомир Константиновић, обрачунавао са „философијом паланке“; али не у име Тита, кога је Константиновић назвао „генијем историје“, поредећи га са Пикасом и Де Брољијем, него у име Свете Шумадије и њених завета, који су га и одвели на Равну Гору, а касније и у смрт. Србија је и даље вечна док су јој деца верна.

У наставку – Драгиша Васић: Покушај једне анкете

Извор: Нови Стандард