Заборављене српске жртве норвешких логора смрти

Кнут Флувик Туресен у књизи У Норвешку, у смрт исписао потресну причу о српским заробљеницима. Најмрачније поглавље норвешке историје, каже аутор књиге.

„На крвавом путу су корачали исцрпљени и измучени Срби певајући: „Марширала, марширала краља Петра гарда“. Чули су се кораци дрхтавих ногу. Чули су се удари чекића о камен, све док заробљеник не би пао поред дела које је градио го до појаса, док су га киша и суснежица шибале и стражари крвнички тољагали.“ Овим речима Кнут Флувик Туресен започео је потресну причу о српским заробљеницима у норвешким нацистичким логорима током Другог светског рата. Своја сазнања о 4.060 људи, који су отерани на робовски рад, преточио је у књигу У Норвешку, у смрт (Catena mundi, Београд, 2015). Своје дело представио је на недавно одржаном Сајму књига, где је гостовао на позив српског издавача Catena mundi.

– Рођен сам на северу Норвешке и још као дете слушао сам приче о страшним судбинама затвореника – говори Туресен за „Новости“. – Сматрао сам да би ово мрачно раздобље наше прошлости требало дубље осветлити. Данас наши ђаци путују у Аушвиц и друге логоре како би учили историју, без обзира на то што ми то исто имамо у Норвешкој. Норвешка мора да се прикаже Норвежанима и као место непознатог геноцида.

Туресен је 1994. први пут дошао на Балкан. Као официр Плавих беретки боравио је у Сарајеву, а онда је отишао у Модричу где је упознао садашњу супругу. Као војник крајем деведесетих био је и на Косову.

– Заволео сам Србе и Србију – прича Туресен. – Никад нећу да заборавим топлину са којом су ме српске породице примале у своје домове, чак и у време НАТО бомбардовања. Желео сам да им се одужим истином о заборављеним жртвама из логора смрти.

Историчар по струци, Турсен је у својој домовини постао познат када је у популарној телевизијској емисији „Широм Норвешке“ приказао приватни ратни музеј у Неденесу. Објавио је више ратних књига, а заједно са удружењима Срба у Норвешкој борио се против ревизије историје коју су покушали да организују Хрвати.

– Српске жртве у радним логорима у Норвешкој не смеју да се сакрију, нити забораве – каже Туресен. – Поглавље о српским логорашима је можда најмрачније поглавље норвешке историје. Они нису имали никаква права као ратни заробљеници и прилично је произвољно одлучивано да ли ће да живе или да умру.

Преживели учесници догађаја у норвешким логорима данас су малобројни. Туресен је, ипак, на основу неких сведочења успео да склопи коцкице мозаика.

– Живели су страшно, ако се то уопште може назвати животом – каже наш саговорник. – У логорима је било доста совјетских заробљеника, али су највише страдали Срби. Између наших власти и Немаца постојао је договор да се у наше логоре пребаце заробљеници из Србије. Њих није било довољно, па су усташе послале заробљенике српске националности из НДХ. Неки су чак послати из злогласног Јасеновца.

Посебан део књиге посвећен је Николи Рокићу, преживелом заточенику који је остао да живи у Норвешкој после Другог светског рата. Био је војник Драже Михаиловића и није смео да се врати у Југославију – прича Туресен. – Усташе су га, заједно са осталим заробљеницима, послале у Норвешку. Био је у најозлоглашенијем норвешком логору, али је после рата одлучио да остане. Није хтео „кокарду да замени петокраком“.

Усташки геноцид

Ситуација у Југославији била је током окупације много сложенија и запетљанија него у Норвешкој – објашњава Туресен. – Југославију су окупирали Немци, Италијани, Мађари и Бугари. У једном те истом ратном позоришту одигравали су се геноцид и грађански рат и револуција. Убијали су и четници и партизани, али погрешно је ставити знак једнакости између оног што су они урадили и усташког геноцида. Док су партизани и четници одговорни за убиства из освете и друге нападе, усташе су спроводиле добро испланиран и системски геноцид.

Послати да би умрли

Српски логори у Норвешкој понекад се погрешно називају логорима ратних заробљеника. Нису то били, јер су у њих слати млади момци и мушкарци да би умрли – каже Туресен. – Тврдње да су српски логори били логори за истребљење поткрепљује податак да је укупно убијено 2.420 логораша. У логорима у Карашоку, Бејсфјорду, Ботону, Корегену и Усену преживело је мање од трећине заробљеника.