fbpx

Значајна књига Владимира Димитријевића

Прочитајте објективан и исцрпан приказ већ култне књиге Владимира Димитријевића Прећутана културна историја Срба, из пера Косте Димитријевића.

Професор, магистар књижевних наука, литерата и публициста Владимир Димитријевић објавио је дело Прећутана културна историја Срба значајно, вредно пажње, критички и аналитички писано. […] Као што и сам наслов Димитријевићеве књиге Прећутана културна историја Срба означава, у њој је превасходно реч о вредном књижевном стваралаштву Срба током XX века, и то оних аутора који су игром тзв. животних околности „скрајнути после 1944. године. Тако ће писац започети књигу случајевима великана нашег песништва Ракића и Дучића, да би потом описао још низ значајних писаца потиснутих на маргине у време Брозовог тоталитарног режима. […] У ствари, било да је реч о дужим огледима или краћим записима, Димитријевић хронолошким редом читаоцима успешно презентира читаву галерију личности вредних пажње, чији ред овако исписује: „Прво, дакле Милан Ракић и Јован Дучић, па онда Владимир Вујић и Станислав Винавер. Затим, ʼшумадијски Орфејиʼ Драгиша Недовић и Обрад Пјевовић. Ту је и монах Митрофан Хиландарац… Онда, убијени због отачестољубија М. Крстић, па прерано отишли Александар Сенић, контроверзни (значи самостално мислећи) Драгош Калајић.“ Онда, ту су приложени списи о онима из преступне 2012, који нас подсећају на тешке губитке српских интелектуалаца: Марко С. Марковић и Кијук (мисли се на књижевника Предрага Драгића Кијука – прим. аут.), који је велики део живота провео осветљењу правих вредности значајних Срба земљи и расејању.

Јован Дучић

У поглављу о великим српским песницима – Ракићу на Косову и Дучићу у Америци, писац првог приказује као једног „осветника из 1912“, док другог прати како се, током изгнанства у Другом светском рату, васкрсавајући „Српску народну одбрану“ родољубивим говорима, предавањима, снажном речи отпора бори против ужасних усташких злочинаца у Независној Држави Хрватској створеној уз благослов фашистичке Немачке, замерајући онима који подржавају те кољачке монструме. Писац наводи познати Дучићев став о хрватским изродима да су „они такви какви јесу не због тога што се ничега не боје, него због тога што ничега не стиде“. […] Поред истицања веште дипломатије конзула на Косову, касније посланика – великог песника Милана Ракића, писац ове студиозно писане књиге посебно указује на значај његове ондашње националне поетике посвећене „старој српској слави и величини“ у време славних Немањића, и на изразито родољубље у виду храбрости приликом одлучног одласка на фронт, где је као добровољац Првог балканског рата 1912. пушком у рукама био борац у прослављеном одреду војводе Вука Поповића. Писац истиче да тада песник и дипломата српски Милан Ракић, међу првим борцима, ушао у ослобођену Приштину испунивши свој завет: да скривено од Арнаута врати звоно на звоник тамошње наше православне цркве, чиме је огласио повратак слободе у Старој Србији. […]

Доста простора Владимир Димитријевић у књизи Прећутана културна историја Срба посвећује племенитом, патриотском раду првог југословенског дипломате Јована Дучића у рангу амбасадора током Другог светског рата у Америци, који је под тестаментарном поруком Верујем у Бога и српство држао широм северног дела поменуте земље, попут светог српског владике Николаја, беседе испуњене родољубљем, да би оне, по казивањима наших исељеника, „падале на душе слушалаца као мелем“. Биле су чувене тада изговорене пророчке Дучићеве реченице за које, нажалост, тада није имала довољно разумевања југословенска влада у Лондону: „Ми присуствујемо не само катастрофи наше несрећне државе, основане на лажи и издајству него и расулу једног друштва… Акција појединих Срба, министара који су овде, а у свити Цветковићевог бана Шубашића, испуњавају ме правим ужасом…“ Из тог периода, по тачном Димитријевићевом сведочењу на основу извештаја од 20. октобра 1941. године, поводом покоља српског живља у Павелићевој НДХ, поникла је Дучићева трагична, антологијска песма Врбас са познатим стихом: „Носи, српска реко, крв наших синова“, док је свуда одјекивала његова патриотска порука: „Пре свачији сужњи, но ичије слуге“. […] Као савесни, објективни истраживач наше тмурне културне прошлости, Димитријевић указује да је чак у то време тај велики српски песник и патриота био избачен из школских програма, док је на сва његова дела била покренута нечувена, срамотна хајка, на челу са Марком Ристићем, Оскаром Давичом, распопом Николом Дреновцем и осталим „подобним писцима“. […]

НАРУЧИ ОВДЕ!

Писац Прећутане културне историје Срба у поменуту књигу унео је личност нажалост мало познату садашњим генерацијама, професора Владимира Вујића (1866‒1951), анализирајући све његове објављене значајне књиге. По мишљењу Владимира Димитријевића, професор Вујић подржао је пример српског великана научне мисли Јована Цвијића да „треба примити најбоље и најсавршеније утицаје културне Европе и дубоке импулсе Истока, али при томе развијати и нашу самосталну културу“.

У веома надахнутом тексту „Сташо, Србине: о родољубљу Станислава Винавера (1891‒1955)“ потрудио се Димитријевић да свеобухватно прикаже изузетно вредно дело тог, слободно можемо написати, генијалног ствараоца; нажалост, Винавер је, као што је то већином обичај у нашој средини, био за живота омаловажаван, па чак и исмеван од пакосно-заједљивих надреалиста. Додуше, тим послератним властодршцима, тзв. „салонским комунистима“ у нашој култури и политици, Винавер није остао дужан. У својој књизи Димитријевић је у правом светлу, у потпуности, успео верно да прикаже Винаверов разноврсни таленат, његову велику културу и патриотизам. Писац наводи животну чињеницу на коју је својевремено указао и Винаверов син Константин: „Више од многих књижевника био је занет новинама у европској књижевности, у философији или науци…“ А то није било за чуђење када се зна, како тачно Владимир Димитријевић констатује, да је Винавер, као добровољац, био учесник свих српских ослободилачких ратова 1912‒1918, а касније и заробљеник Великог рајха 1941‒1944. Иначе, како Димитријевић напомиње, Винавер је био и даровити студент на Сорбони код чувеног тадашњег математичара Поенкареа, философа Бергсона, социјалисте Леви-Брила и Гикемана. А касније, у међуратном периоду, истакао се као пратилац енглеске књижевнице Ребеке Вест приликом обиласка наших крајева, њихових знаменитости и споменика, о којима је написала и објавила значајну књигу Црно jaгњe и сиви соко (1937), чије су многе странице посвеће не српским светињама – манастирима на Косову и Метохији. […]

Пуну пажњу Димитријевић је обратио и на два наша народна уметника великог поетског дара, чије је стваралаштво везано за завичајну Шумадију у поглављу „Шумадијски Орфеји: Драгиша Недовић и Обрен Пјевовић“. О тим изузетним ствараоцима пониклим из нашег народа, који су, по писцу, „чували тајни пламен српског музичког предања“ да би у песмама и музичким мелодијама заронили у „дубине наше душе“, својевремено је писао њихов одани приврженик, сорбонски доктор књижевних наука Драгиша Витошевић и својим радовима много учинио за њихову ширу афирмацију, нарочито преко часописа „Расковник“ и својих запажених антологија Орфеј међу шљивама и Цветник.

У поглављу „Слогa, данас и овде: порука једног светогорца“, писац даје и краћи животопис хиландарског монаха – оца Митрофана, крштеним именом Милана Мишулића (1923‒1999), кога је упознао приликом посете Светој Гори, са пажњом слушајући његове мудре поуке и поруке. Осим за низ оригиналних дела, Димитријевић оцу Митрофану захваљује за познанство са угледним писцем српске дијаспоре Марком С. Марковићем, чијим радовима такоће посвећује посебну пажњу.

Поглавље „Заточник чегарског савета: сећање на Небојшу М. Крстића“ писац посвећује изврсном, краћем портрету трагично настрадалог српског активног интелектуалца, оснивача и председника Отачественог покрета „Образ“. Што се каже, „из таме заборава“, Владимир Димитријевић изнео је на светлост дана стваралачки рад Александра Саше Сенића, кога назива „православним публицистом“, а већ у наслову приказа окарактерисаће га сасвим тачно као „витеза на бранику светиња“.

У поглављу „Мислилац на граници“ Димитријевић „одужује свој дуг“ према сликару, публицисти и књижевнику Драгошу Калајићу (1943‒2007). Он помиње некад радо читану редовну рубрику у Дуги „Један поглед на свет“, истичући да су текстови тог српског интелектуалца школованог у Риму деловали попут „контрареволуционарне лектире“. Писац, потом, успешно анализира Калајићеве књиге које подстичу драгоцена сазнања код неупућених, док се мање занима његовом ликовношћу оствариваном у духу тада; омиљеног поп-арта или нове фигурације.[…]

Приказујући изврсну Димитријевићеву књигу, потребно је указати на његову обимну студију посвећену борбеном, страдалничком, али веома успешном животном путу пријатеља, учитеља и саборца Предрага Драгића Кијука (1945‒2012). Са пуно поштовања, Димитријевић се трудио да истакне све значајне појединости, везане за прегалачки живот и стваралачки рад за добро српског народа Предрага Драгића Кијука, називајући га „чудесником српске културе и заточником духа правог небеског србијанства“. Он у тој аналитичној студији истиче да је Кијук био „велики Србин, Европљанин и хришћански човек“.

НАРУЧИ ОВДЕ!

Аутор: Коста Димитријевић

(Фрагмент из обимне студије)

Извор: Mons Aurelis, 50/2015, стр. 73‒78.