Тајна осиромашеног уранијума – Последице НАТО бомбардовања Србије

Институционално заборављање

Након 10 година (од) НАТО бомбардовања, изашао је специјални темат часописа „Двери српске“ (број 41), под насловом „НАТО геноцид над српским народом“, који је служио као основа књиге која је пред вама. И тај часопис, као и ова књига, представљају континуитет борбе антигонских ентузијаста у Србији којима фотеља и није баш неки категорички императив у животу. Одговор других друштвених делатника на наш зборник био је и биће двојак: или напад да смо ретроградни и антизападно орјентисани или – тишина и прећуткивање.Те, 2009. године, у улици Кнеза Милоша рушевина некадашњег Генералштаба стајала је упозоравајуће запуштена, можда што није било „заинтересованих купаца“, а можда што није била на продају.
Пет година је прошло, и ситуација се значајно помера ка прихватању наметнутог заборава НАТО геноцида.
Рушевина Генералштаба је уредно сређена у очекивању „инвеститора“, а реформисана војска Србије, која данас нема довољно гумених чизама и чамаца да спашава народ у поплавама, учествује широм света у мировним мисијама и заједничким вежбама у оквиру „Партнерства за мир“. За то време, прихватањем Бриселског споразума прихваћена је и сецесија Косова и Метохије, уз потписе српских државника заокружује се косовска „државност“ (примера ради, на граници између Албаније и Косова не наплаћује се ПДВ, за разлику од „административне линије“ између уже Србије и АП Косова и Метохије), министарство за Косово и Метохију постаје само једна од Владиних канцеларија и сл. Дакле, наметање заборава НАТО бомбардовања 1999. године, а да не спомињемо бомбардовање РС 1995. године, је институционалне природе.
Истовремено, у Србији још увек није извршена потпуна деконтаминација подручја која су била погођена пројектилима са осиромашеним уранијумом, не води се тачна евиденција о броју оболелих од рака – укратко, све се чини да се еколошке последице овог злочина максимално минимизирају и сакрију, како би за неку годину гласачко тело „промењене свести“ увело, самоубиствено, Србију у НАТО.
У нестабилном свету у којем живимо, правни преседан косовске „независности“ покренуо је, како су неки од аутора у овом зборнику упозоравали још годинама у назад, лавину сецесионистичких покрета широм света. Истовремено, НАТО је, олако и прагматистички закључивши да је 1999. однео победу, свој хибрис истерао до граница које не могу бити пређене, те данас Абхазија и Јужна Осетија више нису део Грузије, као што ни Крим и историјска Новорусија више нису или неће бити део Украјине. По ободима старе Европе, на југу, западу и северу, јачају шкотски, каталонски и унутар-италијански сепаратизми, и чини се да ниједан од поменутих процеса ускоро неће бити под контролом.

Књига која је пред вама, како јој и име говори, првенствено обрађује последице НАТО злочина, како еколошке, тако и правне. Да би оне биле разумљиве, потребно је било расветлити политичку и етичко-филозофску позадину настајања НАТО. Све информације, документи и сведочења који су сабране у овом зборнику емпиријски и архивски су проверљиве, доступне и, нажалост, актуелне.
Зашто ниједна државна и друштвена институција није покушала да обележи 15 година (од) НАТО бомбардовања, као што је то урадила издавачка кућа Catena mundi овим зборником, дуга је прича, можда политичке, а највероватније моралне и етичке природе. Ипак, оваква књига морала је да се појави, и неко је морао да је уради, јер истина се не може сакрити. Ову књигу посвећујемо оним Србима који ће у будућности водити Србију, и којима ће истина бити дража и битнија од фотеља. Ту истину данас сведоче аутори и састављачи овог зборника, као и његови читаоци који ће о њему писати и препоручивати га.
А „ако они ућуте, камење ће повикати“. (Лука, 19, 40)

Бранимир Нешић
Никола Маринковић