fbpx

Црњански је неуклопљив у наше представе

Редакција „Спутњика“ разговара са Милом Ломпаром поводом изласка из штампе Политичких чланака 1919-1939. Милоша Црњанског.

Проф. др Мило Ломпар

Уочи 40. годишњице од смрти једног од највећих српских писаца, објављена је књига Политички чланци 1919-1939. Милоша Црњанског. Реч је о 15. тому критичког издања сабраних дела у којем су се нашли текстови које је велики писац објавио од 1919. до 1939. године. Овај том критичког издања приредио је др Часлав Николић, професор Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу. У Политичким чланцима први пут су сакупљени и текстови због којих је Милош Црњански за живота проглашен „мртвим писцем“ и због којих је последњих 12 година живота, после повратка из емиграције, био ниподаштаван у земљи.

О Политичким чланцима и о томе зашто ни 40 година после смрти „најбољи стилиста српског језика“ није дошао на заслужено место у српској култури, разговарало смо са Милом Ломпаром, уредником издања и председником „Задужбине Милоша Црњанског“.

Читајући текстове у књизи видимо да је Црњански, који је,како сам каже у „Коментарима Лирике Итаке“, почео као левичар, релативно брзо дошао до некога ко се декларише као националиста. Шта је утицало на њега да од интегралног Југословена који се диви краљу Александру међу првима постави српско питање?

– У првом тексту у књизи „Васпитање и револуције“, из 1919. године, он исказује велику скепсу према Октобарској револуцији. У време док Крлежа или Драгиша Васић исијавају одушевљење или наду у односу на Октобарску револуцију, имате један врло продоран, мудар и осетљив текст Црњанског, у којем се Октобарској револуцији одузима ексклузивизам и исказује се неповерење према идеји револуције уопште, јер се помињу и Француска, чак и хришћанска револуција. Ту се први пут образује једно специфично схватање историјског кретања, које ће остати трајна карактеристика Црњанског.

Тачно је да је написао у „Објашњењу Суматре“, говорећи о себи, „ми млади се налазимо на левици, разуме се”, али тај исказ можемо гледати и као провокацију и као конвенцију у односу на време у којем се појављује.

Но, сви његови политички чланци у периоду између 1920. и 1929. показују велико идентификовање са југословенским државним интересима. То нису текстови ни левичарски ни десничарски. Био је на становишту унитарног југословенства. Ако кажемо да је био националиста, онда треба рећи – југословенски. Црњански није био никакав српски националиста, и ако пажљиво прочитате ове текстове, видећете да можда их је тек неколико који ексклузивно дотичу српско питање.

Као југословенски интегрални националиста, у једном тексту каже да је прошло време заблуда…

– То је један од тих неколико чланака који говоре о српском питању, али је број „Идеја“ (часопис Милоша Црњанског) у којем је био тај текст забрањен у тој Југославији. Он често каже „ми ствари у ‘Идејама’ гледамо националистички”, али то је увек југословенски национализам. Оно што њему служи на част, по мом мишљењу, и где се показује да је далеко изнад јединих писаца с којима га уопште можемо поредити, а то су Андрић и Крлежа, јесте да је он јавно и свесно повукао консеквенце због својих заблуда. Он је у једном тренутку схватио да концепт југословенства не може да опстане и да се паралелно са идејом југословенства коју Срби заступају, реализују одвојене ексклузивне идеје хрватске, односно словеначке националне индивидуалности. И он је рекао да нема ништа против, али ако се већ ствари сагледавају из перспективе хрватског, односно словеначког ексклузивизма, онда би и ми требало да ствари формулишемо са српског становишта. У том тексту он рефлексом човека који се суочава са заблудама показује да унутрашња структура југословенства није одржива.

То што је он рекао 1935. године, Српски културни клуб, који је окупио комплетну српску националну интелигенцију на челу са Слободаном Јовановићем, почео је тек 1937. а нарочито 1939. да претвара у културну и националну политику: па и то недоследно. Значи, он је пре Српског културног клуба, пре свих тих интелектуалаца оценио да је „дошао 12. час“ да се поставе ствари са српског становишта. Имао је храброст да види да догађаји оповргавају његово велико поверење и оданост југословенској идеји. И он ту каже отворено: „ја сам се после 15 година заблуда вратио, не Србијанцима него Србима“. То значи да он говори о интегралној српској културној егзистенцији.

Управо га је та позиција довела у личну шах-мат ситуацију. Он више није имао куд, јер је, с једне стране, био неприхватљив за грађанску интелигенцију, а са друге стране, био је изложен комунистичкој пропаганди. Отуд није случајно да је 1935, уз помоћ веза које је његова жена имала, постављен на ниско место шефа прес-службе и аташеа за штампу у Берлину, а од 1938. године у Риму. Одатле је писао новинске чланке за владин лист Време, који се у критичком издању појављују, и поверљиве дипломатске извештаје Централном пресбироу, који нису истоветни по садржају са овим чланцима и који би требало да се појаве у наредном тому критичког издања.

Но, он све то чини – уз још неке практичне активности – као човек који је био јавно скрајнут. Као кужног су га гледали и то ће бити његова судбина до краја живота.

М. Црњански 1940. у Асизију

Црњански је био јако оштар у полемикама. На једном месту за наш „салонски комунизам“ каже: „У њега се слива сав шљам који је и пре рата гушио наш народ“. Има један цитат који гласи: „Исмевање такозваних националних идеала и прошлости, фама о корупцији и ниској култури Срба, црногорска митологија, загребачка паника, словеначка жеља за кинеским зидом, зар је то ново? Аустрија је то покојна Аустрија. И увек исто“. Како то да је писац тако префињеног стила био тако жесток полемичар.

– Прво питање које се ту поставља је да ли је све то тачно. Нама је историја показала да јесте. Његови увиди су показивали историјску далековидост, што немате код Крлеже. Код Крлеже је све обрнуто – он погађа тренутак, а промашују историјски ток. Код Црњанског је ствар у томе да кад каже „наш салонски комунизам“, он то прецизира. Каже: „Немам ја ништа против комуниста. Комунисти радници, потлачени, који за кору хлеба раде, то је у реду да буду комунисти. Они се аутентично боре за своје идеје. Али ови наши салонски комунисти, они су под заштитом стрина, тетака које су везане за двор и генералитет“. То је све тачно. Коча Поповић је еклатантан пример. Марко Ристић је унук Јована Ристића, књажевског и краљевског намесника. Они су комунисти са снобовском заштићеношћу. И ту видите код Црњанског да је он плебејац и да има јак плебејски инстикт. Ја мислим да та жестина проистиче одатле. То је инстикт човека који је везан социјално ниже друштвене слојеве. Дакле, поента је у томе да је његова жестина везана за његов темперамент. То није неспојиво са његовим лирским духом. Лирски духови су жестоки духови: у њима је ватра а не млакост. Њихова нежност је само наличје њихове оштрине.

Међутим, ту су кључне две ствари. Оно што је говорио у високом степену је било тачно и донело му је несрећу. А требало би промислити каква смо ми култура и какав смо ми свет кад имамо проблем са таквим писцем? Он је – као писац – у српској књижевности оно што је Толстој у руској. Он је написао наш Рат и мир који се зове Сеобе. А да не говорим о томе какав је био космополита. Његов Роман о Лондону нема за јунака Србина него Руса и нема позорницу овде него у Лондону. Дакле, он је био не само наш највећи модерни писац него и наш најкосмополитскији и најнационалнији писац, што је специфично. У сваком случају, каква смо ми култура када и данас имамо проблем са истином које изнета пре 70 или 80 година?

Његове синтагма „вечито враћање истог“ као да се односи на политичке истине које је изнео ’34. или’35. а које смо преживели у социјалистичкој Југославији.

– Зато што је социјалистичка Југославија практично канонизовала аустроугарско наслеђе. У тексту „Васпитање и револуције“ – из 1919 – имате реченицу да наша велика Русија крвари за цео свет. Он је био убеђени словенофил, а услед тога и русофил. Имао је, поред тога, фантастично осећање за оно што се крије испод идеолошког света, а то је свет културно политичких подела. Као човек са периферије нашег народа, јако добро је осећао трења између средњоевропског и балканског културног круга, између католичког и православног света. Он је осетио, апсолутно непогрешиво, да код нас прича о комунизму није идеолошка, него је, у бити, прича о извесном потчињавању српског политичког интереса.

Са данашње тачке гледишта кад нема Југославије, да ли би се политички противници Црњанског могли сврстати у „Другу Србију“?

– У оном делу у ком она говори о обнови југословенства на претпоставкама титоистичке Југославије – да, јер ту су основни његови прогонитељи – Марко Ристић, београдски надреалисти, Оскар Давичо. Све то што је ишло са комунистичком влашћу после рата, било је против њега. Основно је, међутим, да је с њим неугодно на исти начин као што је неугодно и са Достојевским, иако је по профилу писца сличнији Толстоју. Достојевском не могу спорити генијалност, али његови ставови нису баш блиски многим западним и либералним адресама, па им је увек помало нелагодно. То решавају тако што говоре – овде је застрањивао, а овде је био геније. А нико не поставља питање како је један геније застрањивао, а они који нису генији, нису застранили?

Оно што је говорио у високом степену је било тачно и донело му је несрећу. А требало би промислити каква смо ми култура и какав смо ми свет кад имамо проблем са таквим писцем?

Тако је и са Црњанским. Његови данашњи противници не могу да оспоре његову књижевну вредност, али им ти политички текстови не одговарају. С друге стране, он није писац с којим се власт може лако идентификовати. Спада у писце који су увек неугодни, јер је он у једној својој димензији изнад рецептивног поља српске културе. Српска култура има рецептивно поље које је дефинисано епском парадигмом, на линији Вук-Његош-Андрић. (При томе се Његош сужава у високом и пресудном смислу.) Црњански је неко ко је дефинисао алтернативну, лирско-метафизичку парадигму. У том смислу би га другосрбијанска интелигенција радо употребила против друге стране, али је невоља у томе што су његови политички ставови ближи „традиционалистима“ него другосрбијанцима.

Невоља је и у томе што он представља тај неугодни склоп модерног националисте. И што је наш најмодернији писац. И с њим је увек било неугодно, и у комунизму, и у Југославији, и кад нема Југославије. Мој је закључак да српска култура нема ухо за ту димензију духа која у њему одјекује. То је судбина писца који је већи од културе којој припада. Погледајте само његов положај у друштву. Брана Црнчевић је акцијом актуелне власти добио улицу поред Храма Светог Саве, а Милош Црњански одлуком давнашњих комунистичких власти има улицу у Вишњичкој Бањи. Од Андрићевог стана је направљен музеј, док је стан Црњанског после смрти Виде Црњански враћен општини. Пекић има споменик у центру града, а Црњански тек бисту међу многима. Бројни су чинови минимализовања његове фигуре у друштвеном смислу.

Због његовог оштрог, полемичког језика, Марко Ристић га је средином 50-их живог сахранио.

– Они су били лични непријатељи. Прво су били пријатељи, па је онда дошло политичко и лично непријатељство.

Комунисти су,ипак, десет година касније, схватили да им је у интересу да се Црњански врати у земљу.

– Он је био сувише велики песник и писац да би режим могао да се оглуши о његово постојање. Може неко време, али не може стално. С друге стране, Црњански је после рата био одвојен од политичких акција емиграције, па се после и замерио емиграцији. Наша политичка емиграција је била везана за енглеску политичку оријентацију коју он никад није прихватао. Он сам је после 1955. слао помирљиве знакове према југословенској дипломатији, а режим је спроводио једну акцију да се он временом ослободи страхова и врати у земљу, јер им је то одговарало. После повратка у земљу, Црњански је према режиму имао врло лојалан став, давао је изјаве подршке,  иако постоје сведочанства да ни тада није променио своје мишљење о комунизму.

Црњански је прихваћен са не баш великим одушевљењем. Било је много негативних реакција, као и увек код нас, и оне су имале у два слоја. Један је био политички – подсећало се на његове текстове у славу краља и против комуниста, а с друге стране су говорили да његове нове књиге – „Друга књига Сеоба“ и „Код Хиперборејаца“ – представљају узмицање његовог књижевног дара. То је, иначе, најобичнија глупост, јер су то најмодерније књиге српске књижевности после рата. То је, практично, почетак постмодерног приповедања код нас и то у исто време када се обриси те поетике помаљају у свету.

Зашто су комунисти лакше све опростили Андрићу него Црњанском?

– Ту има више ствари. Прво, Андрић се није директно супротстављао комунистима, док Црњански јесте. Код нас су најопаснији ти директни сукоби – лицем у лице. Друго, Андрић им је одмах, 1945. године, био потребан. Комунистички режим је хтео да се легитимизује и били су му потребни грађански писци – Исидора Секулић, Иво Андрић, Вељко Петровић. Андрић је одмах објавио три своја романа и он је у политичком смислу пристао на сарадњу,био је кооперативан, ишао је на међународне скупове са Радованом Зоговићем, говорио је на скуповима писаца, ушао – као некадашњи помоћник министра спољних послова Милана Стојадиновића и потом краљевски амбасадор у нацистичкој Немачкој – у комунистичку партију.

Осим тога, после раскида са Информбироом, одигравала се и драма срастања грађанске и комунистичке интелигенције, па су наши грађански писци – и потомци грађанских породица – постајали припадници комунистичког поретка. И тако је то текло, да су на крају најжешћи браниоци титоизма били потомци некадашње буржоазије: као да је наш салонски комунизам – вечан.

На почетку тог процеса Андрић је био добра метафора за такво кретање. То је била једна формула која одговара и овим невидљивим културним силама на линији Вук-Његош-Андрић. Андрића сврставам у традиционалне модернисте, док Црњанског сврставам у радикалне (авангардне) модернисте какви су били и Растко Петровић и Винавер и Момчило Настасијевић. То је линија радикалног модернизма: нико од њих није постао комуниста, већ су Црњански и Растко били емигранти, Настасијевић идеолошки сумњичен, Тодор Манојловић сасвим потиснут, а Винавер често исмејаван. То је парадокс. Они који су – у име комунистичке еманципације – хтели да се еманципују од „филозофије паланке“, од „паланачке српске свести“ требало је да пригрле радикалне модернисте, али како кад ниједан од њих не само да није комуниста него је био против тог историјског опредељења?

Мислим да је разлика у судбинама Црњанског и Андрића слична разлици између Толстоја и Достојевског. Толстој је за живота видео неколико издања својих сабраних дела, Тургењев два, а Достојевски ниједно. Достојевски је почео као левичар а завршио као реакционар. Али, никад му се није веровало, знао му се оспоравати и таленат. Кад је прихваћен као писац, ипак у Совјетском Савезу, премда геније и пророк револуције, због „Злих духа“ није гледан баш милим оком, док је за Лењина Толстој био огледало руске револуције. Достојевски је, као и Црњански, пророчки видео шта долази. Достојевски је 40 година пре револуције рекао да је крв за револуционарне терористе (из којих су настали бољшевици) јефтина. То се показало математички тачно. Црњански је 1935. године рекао да ће се догодити српска трагедија. То је, такође, било тачно. Дакле, то су неугодни сведоци, генијални људи, које не можемо да уклопимо у наше схематске представе о животу и стварности.

Ауторизована верзија интервјуа објављеног на сајту медијске агенције Спутњик (овде).

Политички чланци 1919-1939.