Драгиша Васић: Покушај једне анкете

Текст Драгише Васића „Покушај једне анкете“ један је од најважнијих есеја икада написаних на српском језику.

Пре два месеца обавезао сам се да одржим предавање о Раду. Помишљао сам још онда како је особито лако испунити ову обавезу и како би се за дуго свакога дана могло, без муке, одржавати по једно такво предавање па да се увек има да каже нових ствари. О раду интелектуалном, о раду моралном, о раду практичном, о раду естетичном и т. д. писане су и тек ће се писати опширне књиге, о њему се говорило и говориће се, више него ма о чему другом, са етичког, утилитарног, социјолошког и др. гледишта, јер је с правом речено: да је идеал и нова вера нашег доба закон рада, а васпитање напора један нов морал. Јер ово наше доба, после једног доста дугог периода рушења тековина и вредности ранијих напора стоји пред страшно замашном реконституцијом и рехабилитацијом рада и само једна чврста и рационална организација његова на свима пољима може обезбедити плодан живот будућих нараштаја.

У намери да што марљивије извршим обавезу коју сам био примио отпутовао сам у унутрашњост да тамо у тишини, са сређеном пажњом, размишљам о Раду па да та размишљања изнесем пред Вас. Али ми се тамо десило нешто што нисам био предвидео: моја се пажња окренула на другу страну. Тамо сам се принудно заинтересовао за све што сам око себе видео и онај живот што се тамо проводи и они људи што тамо живе привукоше ме магнетичном снагом да их загледам, схватим и упознам. После свега што сам тамо видео сматрао сам: да сам дужан напустити и, ако хоћете, изневерити обећање које сам дао да ћу говорити о Раду онако како се то овде, од прилике, очекује и да је потребно и много прешније да се београђани, који ретко силазе доле, упознају са психолошким стањем наших народних маса како би смо после заједнички могли да утврдимо мере, врсту и облик рада који најпречи и који прво треба применити.

Заиста, кад би се од престонице могао одвојити један број између оних што имају правих симпатија за овај народ и кад би се могао одлучити да се разиђе по земљи и тамо својски ода проучавању садашњег стања духа у народу, то би био један врло користан, један изврстан народни посао. У то сам уверен бар по разноликим и многим открићима што су ми се указала ових дана кад сам чинио извесне скромне покушаје таквог проучавања у неким деловима наше западне Србије, после којих сам тек назрео озбиљна решења многим питањима из разних области рада.

Чудна је судбина нашег народа да га никад не познају како ваља његова школована деца. То је отуда, можда, што се њима увек чини да га добро познају и кад га не познају, што замишљају да је он стално исти и кад они одавно нису били с њим, да је неизменљив и да је прост за упознавање, па се у тој заблуди никад и не стараху да га упознају. Ми се сви сећамо како их је он 1912. године изненадио те никако, у почетку, не могаху да схвате од куда у њему оне снаге коју они не очекиваху. А у току последњег рата о њему су говорила и по свету држала јавна предавања његова деца која га годинама чак ни видела нису. И данас о њему се говори у штампи, у књигама, у парламенту, у друштвима, пред странцима, и данас њему се говори кроз листове и кад му се чине политичке или друге посете, опет не познавајући му душу, знајући о њему сасвим мало, можда само оно што се узгред може видети са далеких осматрачница престоничких. Међутим, његова душа се изменила, она се стално, непрекидно мења и многи се јако варају да је познају. Данас, на старим огњиштима, где је пре ратова мирно, у истоветним мислима, тежњама и идеалима живео само један свет, састају се три разна света отуђена, удаљена, неискрена, три света што говоре једним језиком а не разумеју се. Ја сам ове светове похађао. Ја ћу Вам верно и просто испричати шта сам тамо чуо и видео.

Јесени 1915. наш се народ, у гудурама старо-србијанским, био распао на три дела и одатле, без поздрава и договора, разишао на три разне стране завађеног света. Један његов део пошао је Арбанијом, други је непријатељ одвео у ропство, а трећем је допуштено да се врати на опустошена огњишта.

Питање о узроцима са којих је огроман део српске војске напустио своје вође и сам се стао опредељавати, пошто су остављене старе границе Србијине, још у нас није узето у расправљање, па ни ми, ма да му признајемо велику важност, немамо намеру да овога пута у његову расправу улазимо. Потребно је, у осталом, да се претходно прикупи сав односни материјал, и открију и утврде многе чињенице из области политике и војске, па да се тек после тога ово питање како ваља осветли. У нашој земљи за сад има људи који о томе просто кажу: „Сви дезертери беху се помирили с тим да су Отаџбину неповратно изгубили; то су они слаби, малодушни, туђи генију и традицијама народа. Застава, међутим, није смела бити напуштена никад, ма она водила у неизвесност, у глад, у сигурну смрт. Оставити заставу то је издајство“. И други који веле: „То није мозак који нас је тамо одлучивао. Наш народ беше послушан, али је кад-кад био и инаџија. Он је онда био озлојеђен што се све само од њега захтевало, што политика није успела бар толико да му осигура леђа, те да се не мопа тући на четири стране. И сећајући се из 1912. и 1913. мука арбанских он је претпостављао ове нове које није познавао и за које вероваше да ће бити лакше. Зато је он онако поступио.“

Али за нас је овде важно само то да се он распао на три дела.

Нико још не може знати: који је крст оданде најтежи и која је безнадежнист била убиственија; али је сваки веровао да је погрешио и сваки дуго себи пребацивао да је изабрао баш најнесрећнији од три пута, па је завидио другима. И крстови су понесени. Оно што је преостало од сва три дела и надживело страшне дане умирања маса, отпочело је затим да животари под разним условима. Ове неједнаке погодбе поднебља и средине под којима су живели, разни режими влададавине којима су били потчињени, разнолики радови и дужности које су им биле наметнуте, све је то различито утицало на ојађену душу сваког од ових делова који су се све више стали разликовати.

Дух солунских ратника

Једнога јутра јула 1916. становници Солуна, пробуђени звуцима музике и труба, полетеше на прозоре да виде једну чудну војску, васкрслу, легендарну, симпатичну једну малу војску о којој су много слушали и на коју бацаху цвеће, како жури на фронт који не познаје а са пуно наде којој се разлог нигде није могао назрети. И идућих дана, тако исто, осетљиве душе, са оних прозора што гледају на море, дискретно брисаху очи, посматрајући, како необично победнички, како с чудним неким поуздањем маршоваху ови без Отаџбине пукови сутрашњих мртвих и негде жураху.

То беше онај од делова распетог српског народа који се од осталих разликоваше по томе: што једини још могаше имати вере да снагом која му је преостала поврати изгубљену и отету слободу Отаџбини. И 1916. за време Кајмакчалана па све до краја, т. ј. до победе, остатак овога дела што се непрестано и немилице трошио у борбама и болестима остао је и живео је са истом вером, која се никад није могла угасити.

Дисциплина, безизлазан положај, присуство савезника, солидарност, пример и поверење нижих старешина, сазнање о патњама оних у ропству, понос који је стално подстицан, признање које му је чињено и дивљење које се за њега имало на свима странама светам, самоуверење да је и бољи и виши од Бугарина који му држи земљу и презирање које је имао за плашљивог и мрског Аустријанца, свест о томе да је већ дотле мушки био издржао страшне душевне болове којима би други подлегао, као и о томе да је право на његовој страни, све то беше израдило дух солунца, оног правог, верног, племенитог, поноситог, истрајног солунца, са ретком снагом у карактеру и равнотежом у духу.

У оној вери и оптимизму, коме није било равна, он се није нимало изненадио септембра 1918. кад је, на запрепашћење и ужас својих непријатеља, пробио сматране за несавладљиве линије бугарске; а после неколико дана надљудских напора у беспримерним маршевима што их је извршио он се нашао на обалама Дрине, Саве и Дунава са уверењем: да је то морало тако бити да их он понова победничким очима угледа. А затим у Сарајеву и Загребу, Љубљани и Дубровнику, Новом Саду и Вршцу свуда по пространој земљи о којој је дотле само слушаа и сањао он се кретао мало неспретан у слави и части које су му указиване. И после неколико месеца нове и пријатне службе он се мало искварен мажењем међу браћом којима је донео слободу и нешто мало раздуздан вратио кући коју одавно не беше видео.

Код куће он је од својих слушао о многим страшним недаћама, па често и о срамоти која га, за време непријатељског бављењи у земљи, не беше мимоишла.

Посигурно то је био најжешћи бол од свих што их је дотле био превалио. А у овоме болу он беше највећи и најлепши. Савлађујући се он је мирно слушао о невероватним гадостима непријатеља и његових повереника у селу. Понекад он је хтео да моли, да преклиње те да прекину ужасно причање, јер му се чинило да му ни срце ни мозак не могу више издржати. Али по ономе што је дотле преживео он беше дорастао да и овај бол мушки издржи. А кад би све чуо он би са дететом у наручју, изашао пред кућу да удане ваздуха који му је недостајао. И мило гледајући у малишана и преко њега на сунцем обасјане пропланке око села, на којима је дечком ишао за овцама он би се и нехотице болно насмешио; а то тако благо смешење на бол у коме је срце, што прашта пошто је разумело, ипак хтело да препукне, било је нежно као тај опроштај, имало је у себи нечег светитељског, божански лепог.

Тамо у своме селу он је увидео: да они што беху остали под непријатељем сачуваше своје куће и да материјално стоје несравњено боље од њега; али и он нађе у својој од свега по мало што се могло склонити од окупатора. И зато што се уверио да није баш све пропало, као што очекиваше, он је прионуо на посао, отпочео да ради, да оправља, да подиже, дотерује, обнавља. И у овим обновљеном и одвикнутом напору он је осетио задовољство. Тај напор за којим је годинам живећи у рововима, жудео, овај рад око одржања своје куће коју је држао за умрлу па затекао још у животу, оживео је, одобровољио и овеселио. Зато данас он никад не стоји беспослен, он би да што пре све доведе у ред, да што брже види пуну као некад кућу. Потсећајући се свега што је виде у другом свету он је рад да унесе по коју корисну новину. Непрестано опомиње чељад на чистоту и ред и често им понавља: „Да ми је да сте видели како живи онај свет тамо!“

Чешће, по свршеном послу, он узима штап и накривљен мало шајкаче одлази општини; он хоће да зна шта се там ради, он прати рад месног одбора – ако се у њему не налази распитује и интересује се о свему што се тиче села, одбија привилегије које му се чине у погледу раздавања ствари и увек великодушан, указује на нужду највеће сиротиње без обзира припадали она породици солунца. Њега одмах познају, ушао он у цркву, канцеларију или радњу. Отресит, мио и при том он вас право гледа у очи, он је ведар, он има својствен израз, на њему се види да је то човек који никад без слободе није био; он је свестан да је колико је год могао уложио у заједничку кућу, али то никад не истиче, он је патриота, има искрену бригу за увећану Отаџбину; он вас братски пита: „Бога вам, шта ће бити од ове наше Југославије. А што се ови наши једном не измире па не крену напред, у име Бога, да уредимо ову државу?“

Он је синтеза свих оних лепих и добрих особина нашега племена, оних што су опеване пошто су доказане као и оних што су нам биле идеал да се достигне, па смо их достигли. Он је заиста прав; он се не куне ни небом, ни земљом, ни чашћу; његово је да да и његово је не не. Он се никад не хвали, не изазива, не вређа, он је уравнотежен и има ноуздано осећање мере; он редовно признаје ономе из ропства да се намучио више од њега и избегава издајице што за време окупације служише непријатељу против Отаџбине, остављајући властима да реше њихову судбину.

И данас, стојећи усправан на прагу своје куће, коју је његова уморна али вредна рука обновила, он је диван кад питомо и паметно гледа око себе и погледом дубоким, меким и нежним са пуно љубави посматра земљу што је до скоро газио мрски непријатељ, земљу која је понова ево слободна из његове крви и зноја, из његове вере и истрајности.

*

Они, којима беше допуштено да се врате на огњишта, пођоше јако савијених леђа. Као и већина оних што беху остали да у својим домовима сачекају непријатеља и ови беху убеђени да се тамо може опстати само угађањем, метанисањем – увлачењем и подвлачењем непријатељу. Тај непријатељ што нам држаше земљу више година био је веома плашљив; буквално – он се плашио своје сенке. У сваком жбуну видео је комиту, у сваком душеку пушку, у сваком џепу бомбу. И зато, ко би му год, од наших, предочио или открио неку од ових опасности он би га узимао под своје, штитио, привилегисао, он би га сматрао за свог човека.

Наш народ је и онако нагризала страст партиске мржње он и иначе беше душмански завађен. И ако је рат био привремено угушио ову мржњу, она је ипак у дубини тињала. Пре ових ратова, нека нам буде допуштено ово мало скретање у политику, једна велика странка била је у напону своје политичке моћи. Она је уживала један дуги кредит, јер је покрет, кад се стварао, био необуздан и елементаран. По њезиној снази, по ономе што је она онда значила није тешко разумети уверење људи из осталих странака: да су њихови режими били и прошли и да владавина највеће странке неће престати бар за њихова живота. Они су мрзели ону владавину. И кад је једнога дана наишао и завладао непријатељски режим, који је, по унапред припремљеном плану, стао фаворизирати људе из странака противних оној која је дуго владала у Србији, онда су ови људи помислили да је ипак дошло „њихово време“ и одмах схватили и прихватили овај непријатељски режим као свој и отпочели се светити. На несрећу ово је сасвим тачно. Наслањајући се на непријатељске власти, они, намештени од ових као председници општина, кметови, одборници или полицајци, отворише систематску и огорчену борбу пуну мржње не само противу својих политичких противника из времена кад је Србија била слободна и противу њихових породица, већ и противу свих осталих са којима су имали да пречишћавају ма какве личне рачуне и да намире ма какву личну мржњу. То су тзв. конфиденти. Одавно без власти у својој слободној земљи они су осетили занос ове власти ма и у земљи под туђином. И са невероватном оданошћу и ревношћу они су стали служити непријатеља мучећи народ и извлачећи од њега, за себе и за новог господара, много више него што је сам овај претпостављао да народ може имати и дати. Партиска мржња, и лична освета, поред користољубља, била је, дакле, један од главних разлога оног издајства, оне ропске оданости коју повереници показаше према непријатељу. Ми смо били у прилици да се код иследних судија, који су претрпани тужбама поднесеним од ослобођења до данас противу ових повереника, уверимо о томе: како нема случаја да тужиоци и туженим припадају једној истој политичкој странци.

По ономе што смо у овим тужбама прочитали и по ономе што се сад у народу говори о овим конфидентима, поуздане би могли закључити: да ни један народ, који је био несрећан да живи под туђинским игом за време Великог Рата, није дао страшнијих злотвора и ужаснијих злочинаца противу рођене Отаџбине, него што их је дао наш народ. Све се утркивало у ревности узајамног пањкања и оптуживања. Има примера да је син подметао пушку испод очевог узглавља и оца терао на вешала, а тако и отац сина. Има примера да је брат потказивао рођеног брата да има скривеног жита; да су парохијани лажно сведочили како су видели свога свештеника кад је пуцао на непријатељског војника и испраћали га на вешала дивљачки подврискујући заједно са непријатељским џелатима. И самом непријатељу као да је најзад било одвратно све што је у последње време чинио овај свет без савести. На зборовима, одржаваним недељом по срезовима он га је чешће опомињао да престане са узајамним оптуживањима јер се по безбројним тужбама апсолутно није имало могућности да ради. Тако су далеко били отерали конфиденти, дубоко уверени да је са слободном Србијом за свагда свршено. А ово уверење они су распростирали, убризгавали у народ, да би га помирили са новим режимом који, мислили су, неизбежно има за увек да остане у Србији.

Тако је народ постепено губио веру у све, постајао све неосетљивији, све равнодушнији. Гоњен да ради тј. присиљаван да обради све што се могло обрадити и кад се уверио: да му се не одузима сав принос земље, да му приходи расту и да се, угађајући непријатељу и конфидентима, може доста угодно живети, он се постепено мири са стањем које постоји и отпочиње у свему редован живот: он се жени и удаје, он се облачи, он се раскошно облачи, он се весели, игра, пије, пева. Чувене су сељачке игранке по вашарима, саборима и пијацама у варошима западне Србије за време окупације.

Стари и угледни Шарковић са Рашке причао је своме сину кад се овај из рата вратио: „То је било на Преображење 1916. године. Изашао сам после подне пред кућу да поседим као што обично чиним о празнику, а празници су нам били најтежи за време несретног ропства. Чим сам сео чух да негде свет жагори. Погледам и имао сам шта видети: на пијаци је играло шест кола. Никада раније Рашка није видела толико кола на својој пијаци. Сељанке, накићене ђинђувама, перлама, перјем, перушкама неким на главама и лентама око прсију направиле се као чудовишта, подврискују, скачу, играју неуморно. Сељаци исто тако и то је трајало цело после подне. Поче већ да це смрчава а нико као и да не помишља да се разилази. Приметих неке официре, Словене, како са одвратношћу посматрају кола, а мало после, вероватно по њиховој наредби, дођоше жандарми и моткама растурише играче и играчице. А све то било је шестога августа, једнога од оних дана кад сте ви водили најкрвавије борбе на Лерину.“

Конфидент се једино плашио поновног уласка српске војске и ослобођења, које није желео. А кад је она улазила он је поуздано сматрао своју главу за изгубљену. Он се повратио, међутим, чим је увидео да је солунац, посаветован, одустао од непосредне освете и ослонио се на власти. Већ данас конфидент иде уздигнуте главе, без страха. Циник, он је као сасвим пропала жена, без сваког стида: он је био први, уосталом, да при уласку војске дочека српског или савезничког официра и да им ласка, он је први на парастосима изгинулих и умрлих ратника, први да угости странца из какве мисије; код њега одседају, он их прати, он се гура у разне одборе, свуд се показује да би изгледао признат, потребан и уважен члан друштва.

Карактеристично је, нека нам се допусти још само овде потребно и надамо се непристрасно скретање у политичке односе, карактеристично је ово у погледу њиховог страначког опредељивања: За време окупације они су се непријатељским властима сви представљали као противници радикалне странке (па гдегде то су радили и сами радикали) а то је требало да значи да еу аустрофили. Данас они су сви уз владајућу странку, тј. странку која је владала до пре неки дан, у коју се тискају један преко другог и траже заклона за зла која су починили. Већ сутра почеће они да траже уточишта код новог режима. Наш народ се од ослобођења до сад врло мало интересовао политиком, нужда га је нагнала да се више бави потрошачким и земљорадничким задругама; бивши конфиденти су први и једини који су отпочели да се партиски крећу, да у том погледу подстичу на неку акцију.

Знатан део осталих што је живео у страху од аустриских власти и ових конфидената, мање од оних првих него од других, губио је постепено све оно лепо из чега се састојао српски карактер израђен за последњих сто слободних година. Тај део нашег народа то је његов талог. Са ускрслим особинама ропског и антидржавног атавизма он је сав само деструктиван. То је онај што је у беспримерном безумљу и са беснилом дивљег звера, рушио и уништавао државну имовину при одступању 1915, у варошима које су напуштане; и то је баш тај исти што је у међувремену од одступања непријатељског па до нашег доласка, растурио и разнео наше државне зграде, наше школе и друге јавне грађевине, вадећи прозоре и врата, односећи клупе и столове и сав материјал што се тамо налазио, а што је од непријатеља преостало било.

То је други свет који данас, поред оних који су се помагајући непријатеља богатили, најбоље материјално стоји у земљи.

Они што су се вратили из ропства то је трећи свет. Може се рећи да су они што су се налазили у немачком ропству донели овамо нешто сређеног искуства, озбиљности и воље за радом. Неки од њих искрено жале што нису у могућности да примене савремене и савршеније методе рада какве су упознали бавећи се тамо годинама. Познато је да су се многи њихови другови, који с њима беху растурени по разним пољским имањима простране немачке царевине поженили још за време рата па тамо остали да живе. Код неких од ових што су се у земљу вратили као да се примећује кајање што нису поступили као њихови другови. Већина од оних с којима смо говорили вели: да сељак треба да иде у социјалисте. Кад смо им тражили разлоге за то они нам их нису могли пружити, али су упорно тврди и најбоље из ропства, а то је оно из немачког и поредимо са онима са солунског фронта. Солунац према ономе из немачког ропства то је учитељ према збуњеном ђаку. Били смо пуно пута присутни разговорима што су их они међусобом водили и чудили се лакоћи с којом се солунац са оним титрао.

Из ропства аустро-угарског, међутим, мало се вратило озбиљних, уравнотежених, довршених, најмање морално сигурних људи. Један део беше деморилисан у самим логорима, где је непријатељ стварао своје улизице. Ове улизице чињаху све да угоде непријатељу а на штету и против оног другог већег дела који је трпео и спремио се на освету. Тај други део то је онај што се по распаду Аустро-Угарске разишао огорчен из логора и по варошита и селима, где је већ била стигла солунска војска, пљачкао и отимао у униформи војничкој и на рачун угледа целе војске.

Данас оно што више није на војној дужности или што није ступило у жандармерију, где се стрмоглавило из разних узрока, ево га код куће. Кивно, претерано осетљиво, ово што је дошло из аустро-угарског ропства претставља најнемирнији елеменат народни. Он је раздражљив и немиран јер му је савест немирна. Он обара поглед увек кад га боље и одлучније загледате у очи, у оне очи што одају душу на којој почивају многи греси који узнемирују савест човека, што се огрешио о Отаџбину и о људе којима се светио а који баш ништа нису били криви за његова испаштања у ропству.

*

Ево ова три света живе данас заједно, један поред другог, један с другим. Они се већ навикавају, мире, отпочињу да гледају кроз прсте један другом, праштају, јер им се чини да се другаче не може живети него онако као што се живело некад, пре ратова. По кад-кад они помишљају као да ће време изгладити све разлике што их деле и удаљују, да је сваки, ваљда, морао бити онакав какав је био у великим догађајима што су минули, и да све и у свему мора да буде као што је данас пред њиховим очима. Понекад они би да један другоме све забораве, они би да све опросте. Они би да међу њима понова васкрсне и завлада она оданост снажна и искрена, она оданост душе, срца и поверења, оданост што их је пре ратова, и поред партиских разлика, чинила једним и нераздвојним снопом снага и воља. Али напуштени од свију, без очекиваних оријентација и у забуни у којој се налазе остављени самима себи, они ипак живе у једном очекивању и вери: да мора имати неко што ће им дати велика упутства, што ће указати правце новог живота, учинити велико пресуђење по Правди, понова дати важност неумитном критеријуму, свакога поставити на своје место по заслузи и по греху; неко, што ће спасти да се непотоне у дубокој равнодушност и клонулости. После једног дугог и мучног периода времена посвећеног Отаџбини, они су се вратили и они знају да се питају колико су јој се одужили. А тамо на високим планинама где се оцећа и види величанствена хармонија природних закона, у тајанственим тишинама ноћи наших села чији су пропланци начичкани крстачама, није могуће заглушити савести.

На ова три напуштена света данас нико благотворно не утиче са стране и једини утицај то је онај што они врше један на другог. Свештеник и учитељ нису више оно што су некад у народу били и ви би сте у залуд тражили Поп Гавру и учитеља Мишу из „Учитељских писама са села“, нигде их не би могли наћи. Старији свештеник нема ни мало воље да ради у народу, а млади свештеник нити га познаје нити има воље. Стари се обично изговара: „Радио сам доста, колико сам знао и умео. У осталом сељак више не уме ни да поштује“. Разлог је, међутим, његово материјално стање; рат га је осиромашио и он је, не могући више да живи онако угодно као раније, настао да се опорави и поврати. Али је истина да народ више не поштује свештеника као некад, кад је сматрао за највећу част да га види и дочека у својој кући. Данас има доста свештеника компромитованих за време окупације, има других који су на фронту били на војним дужностима, међу којима има врло честитих а и таквих који би најбоље учинили да су остали као активни наредници у батеријама и ескадронима.

У данашње време свештеник и не може вршити какак васпитни утицај у народу и зато што се с њим свакодневно материјално сукобљава. Познато је да он непосредно наплаћује своје награде за обреде које врши као и за све друге црквене послове. А он данас у томе поступа исто као и адвокат. Незадовољан са давно донесеним законом о црквеним властима он непрестано истиче ниске таксе прописане некад, према ондашњим приликама и кад живот није био овако скуп, па налазећи да је у праву, самовољно прописује нове таксе, неколико пута веће, и по њима се наплаћује.

Ни учитељ ни свештеник не раде више с народом; али међу учитељима (међу учитељицама још више) има оних који бар раде с децом, у школи. Има их који су школи истински предани, који воле ту школу и децу, од којих беху дуго одвојени. Они се боре са свима тешкоћама да школу обнове и, пуни искуства, труде се да децу озбиљно подигну и васпитају. Они који се ни децом довољно не интересују „бистре политику“. То су типови о којима ваља засебно писати.

А какав утицај врши наша варош?

Наш друштвени организам болује од тешких болести и немоћан је од многих рана, али најтежа болест и рак-рана његова то је паланка. У њој живе и развијају се, снаже се и шире две озбиљне болести, које нико и не покушава да лечи, то су: корупција и отупелост савести. Ова прва болест је додијала. Она нам се свуда дрско кези у очи: у престоници и у паланци, у селу, засеоку и логору, свуда где год живе људи; а ми је запањени, неми и укочених очију гледамо онако исто као што смо, у току ратова, гледали многе епидемије од којих смо падали као снопље, без лекара и без лекова. У паланци црв ове гадне болести је конфидент, лиферант и ортак окупаторов, који је, за време рата, стекао много новаца, постао врло богат. Са овим он је, по ослобођењу, успевао да не буде оптужен, а ако је оптужен да не буде осуђен. Данас он, који је слао на вешање своје суграђане, своју рођену браћу, понова жари и пали, и опет тргује и опет лиферује и опет ортакује. Ето вам утицаја вароши. Више се на селу не верује у правичну примену § 85. Људи гледају како се злотвори пуштају у слободу и, што је страшно, отпочињу губити веру и у суд.

Конфидент и ратни богаташ то су борци; то су једна сасвим нова врста борца, то су борци противу свега што је морално. Они чине све да се извуку заслужене одговорности и служе се у томе свима средствима: поткупљују, ангажују људе од моћног утицаја, ласкају, куну се, улизују се и успевају. После тога многи, слежући раменима, кажу: „Нека нађе од другога“ и остављају их на миру.

Из прве развила се она друга болест. Цео свет посматра; како зло пролази некажњено, издајнике и злочинце Отаџбине како се рехабилитују новцем, власти како одају почаст пороку, како друштвеног интереса и критеријума моралног нестаје. И немоћне и малодушне за борбу, групе и појединци тону у општој равнодушности, успаване савести постају потпуно неосетљиве и све немо прати постепено умирење Доброг и Моралног. Верујте, паланка више и не критикује, она се и зато осећа сувише уморном. Она је као сова на виделу, обневидила, дрема, она више не разликује црно од белог, добро од злога, она је пометена, уморна, разбивена. Њене конверзације, бесциљне и празне, само кваре дух и осећање иначе неформираних духова нашег друштва; лења, паланка се свим занемарила и цикад нема свога мишљења; без јединства њен живот престаје и започиње сваког тренутка, „цепа се у својим сопственим контрадикцијама“.

* * *

Две су важне констатације што у данашње време збуњују свест европских маса и због којих започети подухват европске револуције не може се сматрати за завршен. У револуцији коју смо преживели и у којој беху покренуте велике, неизмерне масе противу једног, по себи не рђавог али, у пијанству националне идолатрије, натутканог народа кога су савршено опремили да силом погази право на живот малих и слабих и великих а ненаоружаних, творци велике завере, они који су из користи или амбиције хтели и спремили највећи злочин, виновници његови, остали су некажњени. То је једна констатација.

Зар не, сви смо очекивали, сви смо се с правом надали, јер нам је обећавано кад се од нас тражила истрајност, да ће грандиозна револуција, која је рескирала безбројне жртве, успети да сруши, да разори и у прах претвори онај империјалистички менталитет који је значио срам за еру људске историје у којој смо живели. Велика револуција, поред тога, поделила је Европу у два света, који се за сад не могу разумети. Један од њих то су легендари војници револуције, њезини глумци и жртве; други то су њени блазирани посматрачи, њена публика и у исто време трговци овог највећег предузећа; велика драма што је се крваво годинама одигравала била је њихова корисница. И док је први свет прошао кроз сва неупоредљива страдања, издржао беспримерна мучења тела и душе и мењао се; други је свет остао свему томе стран и неизменљив. Он је чак био убеђен: да је онај први створен, одређен и назначен да преживи и издржи онај нељудски живот, у коме он, скројен за други живот, не треба да буде учесник.

А кад се све свршило, он је хтео просто наставак старог живота који је био прекинут, оног некадашњег живога у коме сам ја био ја, а ти био ти, оног истог живота неједнакости и неправде. Али му свет први на то одговара: По страдањима и по боловима што сам их поднео, по увредама и понижењима што сам их примио, по ранама, по сузама, по несрећама и по свему што сам издржао, ја тражим нове услове живота, ја захтевам да се изједначим с тобом. То је друга констатација.

И сви ми осећамо несносну кризу коју су ове нојаве изазвале и тачност нечије примедбе: да је рат свршен, али да мир не отпочиње. И сви гледамо: како један свет у узбурканој Европи сваки час узима алат и оставља га, отпочиње рад да би га мало после напустио; како замишљен подиже главу и обара је, како се костреши и прислушкује; и сви имамо утисак као да се све нагнуло, све напрегло да чује и схвати један чудан звук што потмуло допире из даљине, звук великог звона Русије.

Ми не знамо нити ћемо да нагађамо како ће се решити социјална криза Европе и предстоје ли јој нови страшни потреси, у којима би онај други свет имао да прође кроз сва она мучења и јаде, па да се тек после свога распећа изједначи са оним првим и тако омогући миран и нормалан друштвени живот. Историја нас, истина, учи да велика Француска Револуција беше све изравнала у патњама да би све изједначила у правима; а ми још не можемо да видимо: да је човечанство коракнуло толико напред и да је кадро да учини један тако велики опроштај.

Ево ову кризу и још са компликацијама преживљује и наша млада и нова држава.

Како ће се она развијати?

Србија које више нема

Као што сви знамо, мала Србија, у којој је пре ратова живео само један народ, одликоваше се ретком социјалном равноправношћу и служаше као пример државе у којој класне диференцираности нису постојале. Без крупне буржоазије и крупне бирократије, тако рећи без индустриског пролетаријата (јер индустрија тек беше у ембриону у Београду), са 3-4 ђенерала и прилично скромним двором, Србија је била једна мала демократска државица у којој су интереси широких маса били најпречи.

Али ове мале и уске, скромне и равноправне Србије више нема; она је, окупивши око себе простране, нама познате, области, у којима поред наше браће живе и друге народности постала једна мала европска сила. Наследивши оне области са људима који на њима живе и свим што се тамо налази она је, но сили прилика, примила и признала неке друштвене односе који су јој раније били непознати. Нова заједница, на пример, одмах је постала држава са разним друштвеним сталежима, који су наставили да живе својим ранијим животом. Тако буржоазија, после кратке забуне, и пошто се преселила и угодно сместила у нову кућу, није прекидала своје послове. Способна и умешна она је сместа предузела да искористи изузетне, са свим замућене и хаотичне друштвене прилике које владају, и да невероватно нагомилава капитале. Она је одмах повела за нејаку руку и нашу младу србијанску буржоазију до јуче у дупку да је поучи у ходу да и њој покаже златне путеве. Оне су се до сад већ присно удружиле и дете је очврсло.

Посматрајте, заиста, ситне трговце из јучерашње мале Србије. Како они онда беху скромни трговчићи, а како су им само сада апетити незајажљиви! Разбацани ратом по разним странама света они су тек тамо били у прилици да упознају и виде шта је то права трговина, шта су то предузећа великих размера и широки и рискантни трговачки послови. Они су, поред тога, познали и живот што га омогућава овај позив и он им се допао. Сад би они сви да постану велики трговци и банкари. И Ви сте их сигурно морали приметити ових дана у страшној грозници у којој избезумљени јуре за зарадом.

Ми смо, дакле, на путу да имамо своју крупну буржоазију европског стила, своју капиталистичку класу, бесну, сјајну, раскошну буржоазију која ће постати једна снага, једна од привилегисаних сила у држави. Ми је већ имамо, само што је она, у овим мутним и немирним временима, још опрезна, из страха (нарочито она што се родила у рату) и нема смелости да јавно да маха свима својим прохтевима и изађе из уздржаног, принудно скромног спољашњег живота који води. Мала Србија није имала ни крупне бирократије, сад је и њу стекла у великој држави. Зар је потребно набрајати громке титуле и звања великих државних достојанственика и виших чиновника које Србија није познавала?

Југославија данас има један добар број ђенерала и лумпен пролетаријата и правог, индустриског пролетаријата и сељака лишених сваке сопствености. Свега она данас има у себи. Из скромног двора Србијиног ишчаурава се постепено двор европског типа са свима његовим атрибутима. И све се креће напред у Југославији т ј. назад. И оно што је Европа била јуче, а данас нипошто неће да остане, ми идемо да постанемо сутра. И све оно што Европа неће више да трпи у себи и што би хтело данас да живи угодно као јуче, па не може на другом месту, покушаће да се угура к нама, јер тражи да живи онде где се може живети јучерашњицом.

Ми смо у једном непоколебљиво уверени, а то је: да ће солуција друштвене кризе у новој држави бити она иста коју увек немирна латинска Европа буде усвојила, само ако не буде имало довољне воље и моћи да се моралним и друштвеним животом нове државе снажно и свесно завлада тако како ће се од два и три света, што данас у њој живе, створити један и нераздвојан, економски уравнотежен и морално препорођен. А то се, изгледа, нигде са мање тешкоћа не би могло постићи него код нас, где срце нове државе представља Србија; земља која је скоро сва прошла кроз болове, земља која је у прошлости била пример изванредног моралног здравља и идеалне друштвене равноправности.

Неко је рекао: да задатке пред којима стојимо не можемо решити јучерашњим менталитетима и јучерашњим методама. Али зашто се ми не би могли напрегнути да у новој држави уколико је то могуће према новим приликама, дамо јучерашње морално и социјално здравље малене Србије и њезин здрав дух; да у нове послове што нам предстоје и живот нове велике куће унесемо здрав и јасан смисао националног и економског живота којим смо живели у малој али срећној машој кућици, где смо се сви осећали једнодушни и равноправни?

Можда ми грешимо. Можда у немогућности да једном горостасном визијом обухватимо све огромне просторије наше нове зграде, да уочимо све сложене покрете у њима, ми гледамо и сувише уско у наш будући живот, једнострано, као локалне патриоте. Истина је и то да смо се загледали само у један угао наше величанствене али неуређене куће и дз нас је он занео. Али тај угао то је Вандеја нашег национализма, то је Шумадија, она нас је занела. Ми све мислимо, не, ми верујемо: ту је излазак сунца, јер смо пронашли да су тамо прво кадри за велика праштања. Ево шта хоћемо да кажемо: да ће наше оздрављење, да ће наше спасење, да ће морално буђење наше отпочети у Шумадији т ј. Србији. То је наша вера да морални живот целог нашег друштва треба да се формира према једном од најспособнијих и најздравијих од делова нашег народа и према души оног првог света о коме смо напред говорили, очуваног, намученог, заслужног, верног и чистог, света што нам је дошао са солунског фронта. Он има највише љубави за нову кућу, јер ју је својим напорима и својом крвљу подигао и још нешто: он има искрено и највеће поштовање за гробове својих другова и дубоко осећање да им се дугује, а то је најбоље јемство његове праве бриге за будућност и судбину цркве на чијем је зидању крваво сарађивао.

Нека нам сви други опросте, али ми имамо култ за овај свет чију смо душу упознали у нераздвојиом животу кроз све дуготрајне и мучне ратове. Ми сматрамо да ово што карактерише ову душу треба да постане општи ниво. Он је племенит свет, он је заиста кадар за највећа праштања, он зна да влада собом и биће у стању да се не послужи ножем и онда код остали, крвавих очију, неће видети другог средства у борби да се казни зло које је остало некажњено и да се изједначе светови који се не разумеју. Са њим ми можемо имати мир под нашим државним кровом и онда кад друге куће око нас буду гореле у страсним разрачунавањима. Само с њим јер он зна да прашта ради заједнице ми ћемо успети да повољно пребродимо ову бурну друштвену кризу у сред које живимо. Он је кадар за велика праштања. Он је способан за све оно зашта је најбоља људска природа способна. И ако овај век буде век духа толеранције онда је он његов први весник. Он је то доказао.

Са стегнутим срцем, верујући да је то потребно нацији, прешао је он преко свих ужасних недела Бугарске и у јесен 1918. у Куманову пролазио поред бедних бугарских дивизија, које, после капитулације предаваху издајничко оружје, не осврћући на њих главе, достојанствено и без иједне једине речи. И њему није остала рана на души што се није светио. И исто тако прешао је он преко свију болова што му је, по повратку у Отаџбину, донело сазнање о томе: да су његова браћа из аустро-угарске војске често небратски поступала према његовима на обезглављеном дому за време окупације. Како је он могао не опростити њима кад је опростио Бугарима? Али једно праштање нека се од њега никад не очекује: праштање издајницима. Његов ће се дух помутити, њему ће све бити несхватљиво ако ово зло остане некажњено. То је први услов: да он ово зло види осуђено а то је услов без кога о моралном оздрављању не може бити речи. Ми не знамо да ли судови могу и четвртину овог посла свршити. Ми смо убеђени да је за извршење овог првог задатка потребна једна хитна мобилизација свих моралних сила овога народа, свих и свуда у новој држави. Требало би да јадну и болесну реч лењости: „нека од мене не нађе“, замени друга мушка и патриотска: „Нека баш од мене нађе“. Требало би да царски повереници и полицаји буду јавно жигосани; избачени из свију друштава. Требало би да деца оних који су Отаџбину издали знају и упамте да су им родитељи отаџбину издали.

И требала би одважна, поштена, бунтовна штампа, штампа од које ће дрхтати све што носи грехове; и још сматрамо: да литература треба да се храни и на извору народног живота; да и она треба да се одужи једнима и другима те да заслужни буду у цвећу, а издајнике да презру будући нараштаји. Хоће ли имати апостола што их очекује здрави део народа: да му даду велика упутства и покажу нове путеве? Ми заиста не видимо многе и што највише боли не видимо их у Омладини.

Ми видимо једно друго спремање и Ви га видите. Још сутра састаће се господа с народом да га поведу у познате борбе заваде и мржње. И без тога се не може, то је истина, без те политике. Али зашто ми уносимо увек више воље и енергије кад проповедамо мржњу него ли кад проповедамо рад? Ах кад би знали како се доле има мало воље за ову борбу, како се никад мање за њу није марило. Јер доле друга глад мучи и друга жеђ мори.

А знате ли за чим је карод највише жедан? Жедан је да види, осети и доживи истинску бригу о њему оних који га воде. Они му се данас чине као механичар што великом брзином води нову локомотиву на коју није навикао, а не тиче га се шта се дешава са бескрајним низом кола што их вуче, кола што искачу, што се претурају, што се сударају, и заостају. Он је у рату имао једно чудно искуство: мали су се више бринули о њему него велики, његови први претпостављени, његове мале старешине били су његове мајке, оних великих он беше пасторак. Они први стајали су ближе њему и били с њим па су га познали, заволели и запоштовали; они други били су далеко па га нису знали ни ценити, ни штедити, ни волети. Није ово ни мало претерано. Ми смо познавали командире чета који су кроз ове ратове водили око 200 људи и који су због њих оседили и познавали смо тако исто неке који су били на челу народа и водили га па су се подмладили. Онда је било сразмере у бригама, у осећањима дужности у савестима и савесностима!

А затим, он би да се увери о њиховој снази и дораслости да изведу онај морални препорођај и да изврше онај социјални задатак; он вапије за онима што неће зажалити да сиђу доле и да га прво упознају, да познаду његове потребе и његове прилике и његове јаде и да га искрено посаветују и утеше, за онима што ће из непосредног додира са стварношћу тек моћи да извуку праве поуке о путевима којима би он требао да пође. Јер обично они долажаху к њему с готовим плановима и пре него што упознаше стварне услове под којима је живео и односе у којима се налазио. То су они о којима пок. Скерлић говораше: да им је недостајало релативности у идејама и поступности у раду, они што су, живећи непрестано у апстракцијама, хтели да изводе све одмах и на мах, по готовим обрасцима што су их доносили са Запада или из Русије где се школоваху.

Али данас више него икад умна и радна енергија не би требала да се троши у сличним фантастичким предузећима имагинације и у фаталним експериментисањима, већ у систематским, могућим и остварљивим материјалним преображајима друштвеним, обазриво, и са поступним прелазима.

Хоћемо да кажемо: да су друштвене форме епидемичне и да су неке, неувиђавношћу, често примењиване у срединама што нису ни у колико одговарале условима који се за њих траже (као што се, нпр. индустриски капитализам неприродно и неуређено развио у Француској). Али ми смо у земљи где није тешко бити на чисто у погледу социјалног облика, где се у том апсолутно не сме лутати. Јер и поред највише могућег напрезања капитализма и искоришћења свих услова који постоје за индустриски развитак, јасно је: да земљорадња мора остати наш друштвени облик и земљорадник који ће увек представљати најмање 80% од целокупног становника, прва и највећа наша брига. Идеал будућег друштвеног уређења нове државе треба да буду северне земље Норвешка, Финска и Шведска, просвећене земње најлепше социјалне равноправности, оне о којима Фереро**, пошто их је познао као и остале земље Европе, пише са толико ретког одушевљења, заноса и искрене љубави.

„У њима“, каже он, „нема друштвених распри ни сурових класних супротности. Богатство је тако добро распоређено међу народ, да у њему нема Креза ни Лазара. Просвета је тако распрострањена да и сељаци (у Нар. Универзитетима) уживају раскош вишег скроз теориског образовања. И земљиште је подељено у велики број поседа нити огромних нити малих тако да сопственик може на њима са својом породицом живети пристојно и без муке, не лишавајући се умних забава, уметности и просвете. Индустрија се развила, али без суровог експлоатисања, које је на другом месту испило телесну и умну снагу раднич. класе. Благостање је опште многе животне угодности које су на другом месту повластице богатих ужива тамо цео народ. Свуде је општа чмстоћа, особа, одела, улица и кућа. Осећа се да се поштује људско достојанство и у људима најнижег звања као што су слуге. У односима између разних класа, између владе и оних над којима се влада веје дух дужности, а не сурова сила. Свуда продире логички и искрени демократски дух, те изравњава друштвена правила и обичаје, мењајући моралну садржину старешинства и преобраћајући их од ропске потчињености у својевољно и усрдно признавање умне надмоћности“, И он узвикује: „О Хелзингфорсу, Або, Штокхолме и Христијанијо. Никада нећу заборавити ваше простране, мирне и беле улице у дну којих бљешти плаво балтичко море. Од вас ми је прво дошло свечано виђење моралнога живота, виђење друштва основаног на разуму, а не на сили, честитога и напреднога што цвета а не тражи жртава, раднога, и да не јури за златом, слободнога од сваког умног, политичког и економског притиска… Долазило ми је одатле што сам се налазио лицем у лице мисли људске моралне равноправности и среће тражене у слози свију са свима, што сам осећао око себе и скоро се дотицао оног нечега великог што се не да опипати, правде о којој се често сања из далека“. „Тајна је чудесне среће оних народа“, наставља он, „да су су за шест столећа знали очувати као темељ свога друштва мудру поделу сопствености и основати своју друштвену и моралну демокрацију над класом власника који су образовани и независни, али живе од сопственог рада, имућни, али не богати“… „Анархистичке и комунистичке мисли успевају данас у Француској, у Русији и у Шпанији, где беда и богатсво теку упоредо, а не у Финској и Норвешкој, где свет мирно живи у општој осредњости“.

Ево таквим путевима он би да га воде, са више напора и воље него до сад, са више савесности него до сад, са више љубави него до сад; и оној мети он би да га одведу. А за сад он би да види да се отпочиње спремање за овај дубоки друштвени преображај. Половина његове земље налази се у корову и трњу, он би да оснажи њену привредну моћ; он би да га поуче техничком усавршавању рада, бољој радној способности. Он је одвикао од рада, потребно је да се на њега навикне, потребно је да га неко подстиче да се он на њега навикне; да му он поново омили. Да га опет са страшћу и са слашћу пригрли. Он је жедан материјалне просвете и он би да га науче: већој чистоти, бољем реду и тачности, угледнијем спољашњем животу. Он је жедан добрих примера и да осети снажније моралне и просветне утицаје оних који су пред њим, оних који су позвани да му подстичу осећање дужности и мисао. Он би да види да се око њега ради и да га науче да цени време и новац, јер га данас све наводи на нерад и на распикућство времена и новца. Он би: да сатима и данима не чека у залуд у ходницима општинских, полицијских и пореских и судских и војних и просветних канцеларија, где се пију кафе као у турским хановима и долази на бескрајне разговоре да се прекрати досадно време службе. Он би да све ове власти саме узимају у поступак његова тражења и решавају их брзо без скупих посредника и без подмићивања. Он би да га више поштују у опхођењу и да се заинтересују његовим потребама и његовим жељама, јер њега увек зову да му кажу, да му нареде, да му запрете, да му узму, а никад да га чују, да га припитају, да му допусте да се изјада.

Њему треба бољих и вреднијих свештеника и учитеља него што су сада, и њему треба лекара и вредних економа. Он има само једну школу, то је основна, а нема ни пољопривредне подружине, ни читаонице, ни школе за сељачке домаћице, ни модеран млекарник, ни оне о томе како се сузбијају заразне и друге болести. За годину дана од ослобођења он није чуо ни једно једино предазање, он није добио ни у ком погледу каква било упутства. Једном речи његово је село некултурно село. И зато њему треба… њему треба истинских службеника да врше Истинску Службу. Да ли ће се Омладина умети да одужи родитељима и браћи поштовања достојним? Да ли ће они увидети да би себичну утакмицу у чиновничким разредима требала да замени племенита утакмица у услугама и служби народу, у љубави према народу? Омладини је познат значај и смисао Соколства. Ето јој првога посла, ето јој једнога од првих путева. Нека зађе у учмале вароши и села и нека отпочне соколско буђење.

Као никад до сад њему су потребни апостоли рада и вере. Јер на њега, кога је само вера одржала и онда када је за друге свака нада била бесмислена, отпочиње да утиче општа атмосфера клонулости и сумње. Он који је надчовечанском снагом подигао ову палату и савладао све препреке што су стајале на путу њеном стварању непрестано слуша о неприликама које се не могу отклонити, о томе како ова крвљу подигнута кућа не може опстати и како се мора срушити у општој неслози свију против свакога. Треба неко да ову опалу веру подиже, треба заразних примера хероја рада и слоге.

А како је лако повратити ову веру у једном народу који је пре једнога века имао слободну само порту таковске цркве и онако брзо извојевао кнежевину и краљевину, па имао своју 1912. и 1913. годину и данас доживео ово што видимо. И зар је тешко подићи ову веру код племена која су се тек пре годину дана удружила па већ, по многим несумњивим знацима, отпочела да стичу једну душу? И најзад, ова наша генерација не би требала никад да заборави: да њена воља не сме бити само њена воља него и она воља мртвих. Треба неко да хитно ову опалу веру подиже. А вера се подиже радом, а рад је врлина и радост. Радом, настанимо, да унапредимо ову скупу и крваву земљу да буде лепа и да цветањем својим узнемирује савести оних који јој се ничим нису одужили и оних који је не воле из пакости, себичности или ограничености.

Извор: Catena mundi IV

_______________

* Јавно предавање.

** Нова Европа.

(1920)