Милош Ковић: Где је српски пут?

Прочитајте надахнуту беседу Милоша Ковића на представљању књиге Часлава Копривице Српски пут, одржаног 20. 2. 2019. у великој сали СО Стари град, у Београду.

Шта је најзанимљивије у овој књизи? То су два питања која аутор поставља већ у предговору. Прво питање, које ја зовем питањем слободе, иако аутор тако не наглашава у књизи, јесте: како живети и делати, односно, има ли смисла ишта делати у условима у којима нам се историја догађа и у условима у којима нам се сада догађа – што није завршено као нешто што нам се догодило прије сто или двесто година чиме можемо да овладамо, да га затворимо у корице у једне књиге?

Или, што би историчар једноставније рекао: Шта је претежније: слепе силе историје (закони историје, у позивитистичком или марксистичком смислу, или Божија воља) или је претежнија слобода, односно одговорност појединца? Има ли смисла философија ангажовања (то је наслов још једне књиге Часлава Копривице)? Можемо ли ишта да променимо или је на нама само да трпимо ударе „слепих сила историје“ и да се затварамо у своја мала склоништа, да у њима пишемо своје књиге, чувајући своју академску невиност и објективност; или, ући у арену и испробати in vivo суочавање са тим силама ? То је питање философије историје, питање смисла онога што се догађа, односно питање има ли смисла учинити нешто.

Одговор Часлава Копривице је јасан, а ви знате ко је Часлав Копривица, шта он пише и оно што ради. Ја имам част у саучавању са историјом да будем саборац Часлава Копривице, и због тога сам посебно поносан. Али, опет, због тога не могу бити сигуран шта је мој став, а шта је став аутора књиге. Како, што Часлав каже: «стећи објективан увид у нешто што се сада догађа, што је тако неухватљиво као историја.» (Он говори о ономе што је сада и овде, а ја ћу додати да је исто тако неухватљиво оно што је било 1903, 1941, 1389).

Питање истине

Затим долази друго питање које сам најавио: то је питање истине. Да ли смо кадри да сагледамо истину? Он не поставља питање има ли истине или је нема, него питање колико смо у стању до ње да дођемо; односно, да дођемо до онога што он назива истиноликошћу. Да ли можемо да јој се приближимо? Зашто доћи до истиноликости, осим због онога за што је природно заинтересован један философ или историчар? Да бисмо послужили отаџбини! И да бисмо помогли свом народу! Одакле сад то?

Просто, увидом у стварност, у истиноликост, у чињеницу, не само да помажемо појединачним егзистенцијама, јер пре сваке акције, без обзира на то какви вас завети или, неко би рекао «митови», носе, морате имати увид у реалност ситуације. То је и служење отаџбини. То је истинско родољубље. И то је оно како служење отаџбини дефинишу генерације српских интелектуалаца много пре Часлава Копривице. Дакле, доћи до истине или до истиноликости – због истине, али и да би се послужило нечему што је изнад нас, уз увид и прихватање свих ограничења и условности, тежине стицања објективног увида у оно што се око нас догађа, односно увида у све оно што станује у нама, а то су су слабости и предности које носимо са собом. Према томе, ово није глорификаторски увид у стање српске нације. Напротив!

Шта подразумева потрага за истином? Пре свега, суочавање са неколико питања у овој, иначе, беспрекорно скројеној књизи, која је архитектонски врло кохерентна, јасна и прегледна. Погледајмо садржај, поглавља књиге: Косово и Метохија, Српска, Црна Гора, Српска Крајина и Хрватска, Ми са собом, са другим, против себе, Поглед унаоколо – жаришта у жижи, и Философија српске ситуације, видећемо да Часлав Копривица не избегава ниједно питање. Тако, у књизи, имамо чланак о Сребреници, чланак о генералу Ратку Младићу, о геноциду на Србима, као и текст „Ко је Црногорац?“ . Какав је то идентитет у Црној Гори, а он га зове дукљански, док ми још не знамо како то да назовемо. У публици, вечерас, имамо човјека коме је забрањен приступ у ту «слободну», НАТО-државу.

Кроз „Српски пут“

Као што доликује, прво поглавље књиге посвећено је Косову. Оно је, како аутор каже, најдубље и најзначајније: то је ипак, питање смисла. На почетку косовске теме стоји чланак који је аутор написао непосредно после напада НАТО-пакта на Србију, под насловом: Срби и Запад – зашто смо у рату? То је питање свих питања у потрази за истином, питање односа Срба према Западу. Иако је појам Запада конструкт, иако је изнутра некохерентан – и како аутор каже: «Шта је то Запад? Које су то земље ‘Запад’?» – то је питање свих питања.

Одакле долази то дубоко усађено осећање инфериорности српских елита, мање српског народа, мада су и српске елите српски народ, односно одакле долази то дубоко усађено осећање непријатељства или неразумевања Срба, које долази из најгласнијег дела јавног мнења на Западу? Шта је иза тога? Аутор се и не бави толико осећањем инфериорности, а то је питање свих питање, питање инфериорности српских елита, јесте питање из којег проистичу питања односа према Косову и свему осталом. Њега занима питање непријатељства Запада према нама. Зашто? Аутор одговоре даје на више нивоа.

Ту је однос Запада према Русима и виђење Срба као «малих Руса». Шта је иза појавности, иза пропаганде? Антисрпска пропаганда из деведесетих чије пропламсаје видимо и данас, аналогна је историји антисемитизма, у западном искуству и свему ономе што носи историја Запада кроз векове.

Кад Копривица поставља то питање, он одлази иза појавности и уочава дубоко укорењене културне или цивилизацијске предрасуде. Ја бих томе, ипак, додао и религијску позадину, насталу у прошлим вековима, и пре крсташких ратова; али, свакако, у доба реформације, односно у доба великих верских ратова, који су овде почели у XIV веку, са доласком Турака, у томе лежи кључ. Из тога проистиче и спремност да вам предавања о моралу држе нације чија је историја почела геноцидом. Притом, мислим на Сједињене Америчке Државе, или на суседну Хрватску.

Како се, дакле, долази у ситуацију да се примају лекције од оних нација које намећу ову тему, и који путем наметање теме геноцида који су Срби „починили“ деведесетих година, покушавају да одговоре на питања која им поставља сопствена историја. Да ли су у корелацији процеси ударања жига Србима као оне нације која је „починила геноцид“, и процес умањивања жртава у Јасеновцу, односно поништавање сећања на геноцид у НДХ ? Или је то просто само хронолошка подударност. Не бих рекао да су само хронолошки блиски.

Отворена питања са којима треба да се суочимо

Ту има читав низ отворених питања са којима се Часлав Копривица суочава и то је један од разлога зашто волимо да читамо његове текстове. Он ниједну тему не избегава, на питања одговара директно како мисли и осећа, а на читаоцу је да то уважи или не уважи, односно да ступи са њим у дијалог. Ова књига јесте позив на дијалог. У последњем поглављу, у форми разговора, сажета су питања Српског пута: како скренути ток историје, односно, где је српски пут? Између Запада и Русије? Ту Часлав Копривица нема много дилема: то није позиција некритичке русофилије, то је позиција реал-политике кад су у питању међународни односи, али и позиција некога ко каже да се ми, у овом тренутку, можемо ослонити само на Русију.

Али где је српски пут? Српски пут је, по његовом мишљењу, а ја се у потпуности слажем, у освешћивању сопствене историје, у «суочавању» – баш онако како нам се препоручује годинама – са историјом. Он каже да је потребно освешћивање нашег средњег века, онога што је наше премодерно искуство – а ја бих додао да треба да се суочимо и са искуством из времена турске окупације – и да је ту један од кључева тих, наизглед, затворених врата (алузија на врата Смедеревске тврђаве на корицама књиге – прим. Р. Ц.), испред којих чекамо да на њих падне сунчев зрак који би нам осветлио пут. Ја бих додао да је то пут Светог Саве и Светог кнеза Лазара, односно суочавање са чињеницом да се ова нација почела стварати у средњем веку.

Нови поглед на нацију

Стога треба изаћи из онога што смо шездесетих, седамдесетих или осамдесетих учили у школи да је нација нешто што је настало у XIX веку са индустријском револуцијом. Данашња теорија нације то више не тврди – говори се о етнијама, о протонацијама, али и о нацијама. Водећи теоретичари о томе говоре. Управо је српски пример пример настанка нација у средњевековљу, a теоретичари нације, попут Ерика Хобсбаума и Ентонија Смита, српску нацију управо тако посматрају. Морамо освестити чињеницу да је ова нација уоквирена у крилу Српске православне цркве: култова, предања, наслеђа, и практично, ја бих, позивајући се на Жарка Видовића, рекао да је обликована у добу Пећке патријаршије.

Аутор напомиње да то не значи одбацивање онога што је римокатоличко искуство српског народа, нити књижевности настале латиницом, која је такође српска, нити онога што је исламско искуство историје српског народа. Дакле, признавање чињенице да је ова нација настала у крилу Православне цркве, а онда се гранала у различитим правцима, нарочито од времена Доситеја и Вука, не сме да значи одбијање онога што је живот на границама три царства: Османског, Хабзбуршког и Венеције (која је, додуше, република, али је истовремено, у извесном смислу, империја), што подразумева «контактни модел српске културе» о којем говори и пише Мило Ломпар. Дакле, свест о томе да је ову нацију створила светосавска, национална Црква не подразумева одбијање онога што је модерност, о чему пише Часлав Копривица.

Познати су многи модели нације који се заснивају на традицији и укорењавању и то не значи одбијање онога што је исламско и римокатоличко искуство. Али, оно такође, подразумева суочавање са геноцидом који је овај народ претрпео, и питање које опет Часлав Копривица поставља јесте: „Можемо ли очекивати геноцид у будућности?“, на које он, уколико ништа ми не предузмемо, одговара потенцијално позитивно. Све то подразумева један искрен став, суочавање са сопственом историјом и то је, заправо, потрага за истином.

Аутор: Милош Ковић

Извор: Слободна Хереговина