Нова књига публицисте без рукавица

Маринко М. Вучинић није о политичком конвертитсву писао у рукавицама него је отворено и јавно упро прстом на оне који припадају том поквареном и превртљивом свету. (Из приказа Бранка Драгаша)

Добили смо књигу која, што је неуобичајно за нашу публицистику, мирним тоном, без политичке острашћености, без етикетирања и вређања, без злурадости и наслађивања, мудро, сталожено и документовано износи највећи проблем у нашој политици, проблем који је довео до потпуне пропасти не само политике као јавне делатности, него до пропасти државе и нације, друштвени феномен који је везан за политичко конвертитство. Мислим да је аутор најпозванији да пише о томе јер пажљиво и темељно анализира и прати нашу политичку сцену  скоро пет деценија, како то само моћно звучи – пола века, детаљно износи све аномалије успостављених тоталитарних политичких система и хирушки прецизно прави вивисекцију обололегог друштва, доследно се борећи за обнову основних људских вредности и демократских начела у политици.

Сведок је свих наших политичких заблуда и предрасуда, свих наших политичких лутања, тумарања и пропадања, сведок је рушења комунистичког система, буђења демократије у Србији,рађања вишепартијског система, краха популистичког националсоцијализма и пропасти неолибералног, бандитског, разбојничког и бећарског капитализма,сведок суноврата представничке демократије и потпуног урушавања, распадања и расула свих друштвених вредности, али, упркос свему томе, што је био сведок наше пропасти и што је, попут одговорног хроничара на време, када то нико није смео да ради, записивао, износио, наступао, указивао и предлагао шта треба да урадимо и како треба из корена да се мењамо, што је остало као вапајни крици последњег човека у пустињи духа, сав тај лични напор и одрицање нису га довели у стање разочараности, гнева и беса, што се обично дешава код људи који све погоде шта ће  да се догоди, баш онако како је он опомињао да ће се догодити, него је његова смиреност, сталоженост и политичка промишљеност само још један, можда последњи покушај, да се заустави данашње срљање, безумље, незнање, примитивизам, бахатост и наше намерно, тендензиозно и планирано државно и национално пропадање.

Знамо добро да накнадна памет није никаква памет, мерити мртвом вуку реп се не сматра никаквим чином храбрости и одважности, него узалудним покушајем да се некако оправдава нечињење у времену када смо морали да проговоримо, да крикнемо, урликнемо, да се побунимо, успротивимо и покажемо да имамо кичму, да нас не могу покорити, да имамо моралну вертикалу, да смо принципијелни, да смо спремни да одбранимо људско достојанство и свој поглед на свет, који се дијаметрално разликовао од званичног,политичког погледа на свет, без обзира да ли тај политички свет представљала власт или опозиција. Аутор је доследан у критици и власти и опозиције, не опрашта ни једнима ни другима, износи у овој збирци његових текстова од 2014. године до данашњег дана да је нашу опозицију прекрила плесан, да је дошло до суноврата опозиције, да се појавио Краљ Иби међу Србима, да смо на путу ка ауторитарном поретку, да је настао огољени популизам АВ, да је наступило напредњачко време забаве и разоноде, ердоганизација Србије, да се дозира демократија, да Демократска странка има своју последњу историјску шансу пред сигурну политичку пропаст, да се између слободе и немоћи налазе тешке речи Узурпатора, да глас на изборима једном мора да се заслужи, да је мање Зло још увек Зло, нема мањег и већег Зла, да се не смеју прихватити неравноправна изборна правила игре, да не пристајемо на лажне и намештене изборе, на лажно представљање и на лажна предизборна обећања, да су бирачке кутије већ напуњене и да  је на делу извођење народа из свести.

Аутор је доследан у критици и власти и опозиције, не опрашта ни једнима ни другима, износи у овој збирци његових текстова од 2014. године до данашњег дана да је нашу опозицију прекрила плесан, да је дошло до суноврата опозиције, да се појавио Краљ Иби међу Србима, да смо на путу ка ауторитарном поретку…

Све то је написано у овој књизи, коју вам представљам у намери да на једном месту пронађете све узроке наше пропасти и да добијете потврду да је било паметних људи, јавних личности, публициста и родољуба, који су први видели каква се невоља спрема, који су први напали погрешан смер кретања политике, који су понудили конкретна решења, у сваком тексту у књизи можете да их пронађете, који нису кукали, закукавали, цмиздрили и окривљивали друге, него су отворено, смело, мушки, једноставно и храбро написали о чему се ради и куда нас води та погрешно изабрана политика.

Један од ретких српских публициста који је пола века,упркос политичком конвертитству у коме смо живели, конвертитсву коме је склона наша корумпирана политичка квазиелита, остао веран себи, који није уновчио на политичком тржишту своју политичку памет, који није политички капитал из младости претворио у државне функције, материјална добра и досадна, естрадна паламуђења тупавих и покварених политичких аналитичара, згубидана и блебетала. Свака сељанка на тезгама Палилуске пијаце, са којима је аутор деценијама знао да разговара и да ослушкује јавно мњење, боље је процењивала нашу политичку ситуацију и нудила конкретна здраворазумска решења. Један од ретких, дакле, српски публициста који је успео да сачува моралну вертикалу и доследност у нашем затрованом и загађеном јавном простору је Маринко М. Вучинић.

Како је успео у томе?

Онај ко у своме тексту, наћи ћете га у овј књизи, постави кључно питање, које морамо да решимо да би се коначно избавили из ове националне трагедије, – како да сачувамо стид, скромност и врлину, тај је погодио правац политичког кретања и такав јавни делатник има права да нас подучава, коригује, критикује и усмерава.

Књиге таквих аутора треба да читамо.

Њима морамо да верујемо.

Свима осталима не верујемо.

Нису заслужили наше поверење.

Сви остали припадају том проклетсву политичког конвертитства, које разара наше друштво.

Аутор није о политичком конвертитсву писао у рукавицама, није писао  досадним професорским тезама, није се заклонио иза бесмислених политичких флоскула и фразетина, него је отворено и јавно упро прстом на оне који припадају том поквареном и превртљивом свету. Прозвао је Факултет политичких наука зашто се не оглашава, прозвао Уставни суд, писао о подаништву на Правном факултету, оптужио је Политику да је доживела суноврат, ставио је на стуб срама Јелену Триван и њено умеће конвертитства, напао је напредњачког дисидента проф др Радоша Љушића, удворништво в.д. Жарка Ракића, супроставио се бахатости Пинк левичара  Александра Вулина и Жељка Митровића, разбуцао је режимског пискарала Басару – Комесара Блесару, раскринкао је напредњачког ботовског идеолога Зорана Аврамовића и његову одбрану политичке олигархије и страначког клијентизма, писао је о удворништву као начину постојања, цензури и аутоцензури, о програмираним скандалима и конфликтима интереса, спинованим и намештеним аферама и немоћи наше интелектуалне заједнице.

Немоћ наше интелектуалне заједице почива на незамерању конверитима.

Маринко М. Вучинић је својим животом и јавним радом показао да нас незамерање и пристајање воде у пропаст. Отуда је овом књигом одлучио да се одлучно обрачуна са конвертитима.

Политичко конвертитсво има своје име.

И то име морамо да запамтимо.

Свуда око нас их има. И свако мора да их препозна.

Не смемо више да дозволимо, када дође до промене политичког система, када се уништи тоталитарни политички систем, да нам конвертити, опет, дођу главе.

Једини начин да их се ослободимо је – лустрација!

Маринко М. Вучинић овом књигом наставља да заокружује своје политичке идеје, које је изнео у објављеним досадашњим књигама Доба политичке безначелности (2010), Друга Србија – на мртвој стражи политичке коректности (2012), Глуво доба демократије (2012) и Анатомије друге Србије (2016), наставља да критички пише о политичком систему и да нуди решења, која ће нас извести из садашње наше националне трагедије.

Решења имамо.

И паметних људи.

Потребно је само да их читамо и слушамо.

Како, заиста, да сачувамо стид, скромност и врлину?

Извор: Блог Бранка Драгаша