Дај нам Боже муниције

Ево их, у антологији „Дај нам Боже муниције“ Николе Маринковића, коју је ове, 2013, објавила Catena mundi у Београду, сви су на окупу: почев од Јована Скерлића, с чијим рационализмом званим „расно, јасно, просто“ се читава србска авангарда обрачунавала, оног Скерлића који је, почетком 20. века, тврдио да Србија мора постати Запад или је неће бити, да би 1912. године, за Првог балканског рата, згађен западном подршком Турцима, у свом тексту „Светли дани“ записао да је Европа „лажним интересима мира покривала своју себичност и грабљивост“, остајући „слепа и глува када су се вршили периодични покољи Старосрбијанаца, Македонаца и Јермена“.

Дај нам Боже муниције – родољубље српске авангарде

Скерлићево разочарење у европску лаж и одушевљење осветом Косова увод је у књигу „Дај нам Боже муниције“, у којој су, под српским стегом, сви значајни наши авангардисти. Ту је Станислав Краков, из чијег „Живота човека на Балкану“, пред нас стижу три јарке слике страшног и славног ратног доба. У књизи, на стражи непролазних вредности родољубља, бди и Станислав Винавер, Србин јеврејске крви, од кога читамо одломке из његове моћне, а прећутане, монографије о 1300 каплара, крилатих ђака гимназије, који су стали у строј са својим очевима и дедовима, као и песму из „Ратних другова“ „Потпуковник Тиосав Дринчић“, одакле потиче и стих – наслов књиге коју листамо:„Дај нам Боже муниције“ (српска молитва из 1915 ). Понуђен нам је и одломак из Винаверове младалачке поеме „Немања“ – песничко созерцање жупана који је определио Србе да иду од земног ка небеском.

У књизи је и Црњански са „Апотеозом“, која је права „пијана чаша Банату“, дигнута за покој душе банатског момка, Проке Натуралова, који се намерно заразио сифилисом да не иде са Бечом против браће, и који је, претходно пољубивши своју иконицу, као дезертер стрељан 1. новембра 1916… Ево их и зенитисти: Љубомир Мицић (два кључна текста његова, „Папига и монопол „Хрватска култура““ и „Манифест србијанства“ су пред нама;„Манифест“ је, први пут после 1940. године, доступан ширем кругу читалаца), Стеван Живановић, Ве Пољански – пљују у лице „курви Европи“.

Растко Петровић нам дарује програмски текст „Да наша књига буде уистину наша“, у коме нуди српску верзију „расизма“: свечовечанског братства заснованог на јединству у различитостима.„Расни човек – типичан је члан једног племена, а тиме утолико више и целог човечанства…“ каже он, у доба кад Немци маштају о „натчовеку“ германске расе, који је изнад свих осталих на планети. Владимир Велмар – Јанковић у „Духовној кризи данашњице“ позива на побуну против „колонијалне псеудокултуре“. Владимир Вујић тражи нови, културни национализам, кадар да се суочи са изазовима „сумрака Запада“. Момчило Настасијевић пред својим ђацима велича војсковође – лучоноше српске историје. Драгиша Васић позива на национално окупљање снага, Давичо,1939, пева „Србију“,„буну међу народима“, Дединац се у немачком логору сећа Србије својим „Шлеским бденијем“,а Раде Драинац пише, 1941, „Поему“ у којој вели:„Побише нас браћа! И неће заборавити свет/Крв Срба што у земљу потања./ Хиљаду пута брат био, нек је проклет онај Словен/Који се подлом Риму клања“.

Нова читања традиције предстоје

На крају, „специјалитети“: Крлежина песма „На робији“, у којој се, 1915, јављају „бијели орлови и Душанове чете“, и Ујевићева песма „Србији“, написана 1918, у којој Србију гледамо „блештећу у духу и у чистој вољи“ ; Ујевић јој кличе „божанствена света земљо православна“. После читања текста „Традиција и доктрина“ Тодора Манојловића, који се такође налази у новообјављеној читанци, али и изванредног предговора Николе Маринковића, приређивача ове, манифестно смеле и национално будилачке, антологије, опет је јасно: авангарда, која је, на први поглед, рушила традицију, градила ју је, на новим темељима и са новом снагом, заснованом, између осталог, на истинском родољубљу. Књига „Дај нам Боже муниције“ је доказ да нам предстоје нова читања историје домаће књижевности, заснована на „српском становишту“.

Владимир Димитријевић