Европски рат и судбина Русије – Николај Берђајев

Политичка философија Берђајева у књизи Европски рат и судбина Русије развија се као одговор на катастрофу века – Велики рат и руску револуцију. Николај Берђајев, један од најзначајнијих руских религиозних мислилаца XX века, овде се не открива као аутор Философије слободе, него као политички философ духовних корена политичких лома.

Политичка философија Берђајева на размеђи епоха

Збирка есеја писаних између 1914. и 1947, у избору Владимира Димитријевића, осветљава мање познат али суштински слој Берђајевљеве мисли. За овог хришћанског персоналисту политика је увек одраз стања духа, не самостална сфера. Кад се руши Европа, руши се нешто дубље од граница и поредака.

Уводни текст приређивача поставља есеје у контекст руске интелектуалне традиције деветнаестог века – словенофила, западњака и религиозних философа.

Природа рата као знак духовне болести

У централном есеју Берђајев поставља питање које паралише сваког искреног мислиоца: шта је заправо рат? Његов одговор је неочекиван. Рат није извор зла, већ његов симптом – спољашњи рат избија онда када је унутрашњи рат, у срцу човечанства, већ дуго присутан.

„Сви смо криви за болест човечанства која избија ратом“, пише Берђајев. Буржоаски мир пре 1914. био је, по њему, маска иза које се одвијало непрекидно духовно убиство. Малограђанска цивилизација морала је да изведе на површину сопствено зло.

Нација у Берђајевљевој политичкој мисли

Један од најоштријих делова књиге је Берђајевљева критика и национализма и космополитизма. Оба су апстракције. Народ није ни „припадник расе“ затворен у крв, ни „грађанин света“ без рода и тла. Народ је онтолошка реалност, „хијерархијски ступањ бића“, не идеолошка конструкција.

Култура је, по Берђајеву, увек национална – и баш зато универзална. Достојевски је светска фигура зато што је до краја руски, не упркос томе. Његова критика „интернационалне Европе“ звучи као директна порука нашем времену.

Малограђанштина као највећа опасност демократије

Берђајев брани идеју демократије, али не онакву каква се у двадесетом веку наметнула. Демократија која престаје да служи Богочовеку и почиње да служи „просечном човеку“ претвара се у малограђанштину. Просечност тада постаје мерило свега, а величина – сметња. Писано пре сто година, а чита се као аутопсија модерне западне цивилизације.

Достојевски и духови руске револуције

У дугом тематском есеју Берђајев тумачи руску револуцију не као политички догађај, него као откривање старих болести руског духа. „Демони“ које су Гогољ, Достојевски и Толстој насликали нису ишчезли – само су се преобукли у нове униформе. Револуција је, по њему, била маскенбал ствари које су у руској души одавно тињале.

Изгон философским пароходом

Године 1922. Лењин лично потписује одлуку о Берђајевљевом изгону из Совјетског Савеза. Заједно са Булгаковом, Иљином, Франком и низом руских интелектуалаца, философ је послат бродом у Берлин, са претњом стрељања ако се врати.

Записник са његовог саслушања пред Чеком, овде објављен, документ је од трајне вредности. „Залажем се за перспективу човека и човечанства“, сведочи Берђајев пред бољшевичком полицијом. Његова политичка философија није била академска теорија, него уверење за које је платио изгнанством од двадесет пет година – до смрти у Кламару 1948.

О аутору

Николај Александрович Берђајев (1874–1948) један је од најзначајнијих представника руске религиозне и политичке философије двадесетог века. Дубоко је утицао на хришћански персонализам Запада, посебно на Емануела Мунијеа и Жака Маритена. Међу главним делима су Смисао стваралаштва, Философија слободе, Философија неједнакости и Нови средњи век. Превођен је на двадесет језика.