Два заветна народа: Руси и Срби – Слободан Антонић

Заветни народи нису они који су најбројнији, већ они који свом постојању дају смисао изван пуког трајања. У студији Два заветна народа: Руси и Срби Слободан Антонић поставља питање које Запад деценијама погрешно одговара: шта то Србе и Русе чини непредвидљивим, отпорним и тешко „освојивим”? Одговор не тражи у политици, него у дубинском духу два православна народа.

Зашто Запад не разуме Србе и Русе

Антонић показује да Запад у сусрету са Србима и Русима учестало греши – у проценама, предвиђањима и потезима. Узрок није случајан. Запад примењује поједностављене стереотипе, а главни извор сазнања о нама налази у отуђеном, прозападном делу домаће елите.

Та компрадорска елита, тврди аутор, давно је пресекла везу са сопственим народом и познаје га само кроз негативне аутостереотипе. Отуда низ западних погрешних процена – од Косова до руске издржљивости – које историја великим народима тешко опрашта.

Беле колоније Истока

Други део књиге враћа се у историју да би објаснио садашњост. Хитлер и нацизам, подсећа Антонић, нису инцидент у повести Запада, већ отворено најављивање онога што је Запад другде већ чинио – по узору на истребљење староседелаца и расне законе.

Србија и Русија се, у том кључу, читају као беле колоније: народи које затечени поредак види као вишак. Аутор повезује план да Србија „нестане с карте” са истоветном логиком која и данас, кроз санкције и притиске, тежи да исток Европе сведе на сировину.

Вавилонски Запад наспрам хришћанског Истока

У средишту књиге је питање духовне разлике. Запад је, по Антонићу, постао постхришћанска цивилизација – свет парцијалног знања, осигурања и контроле, чију дистопију наговештава Хакслијев Врли нови свет.

Источно хришћанство, насупрот томе, тражи целину и виши смисао. Православни човек историју не види као пуки збир догађаја, већ као поље Божјег домостроја. Та разлика, тврди аутор, објашњава зашто Запад Русију и Србију осећа као трајну сметњу.

Завет: зашто су Срби и Руси заветни народи

Завршни есеј, нов у овом издању, доноси теоријско језгро књиге. Српски идентитет, показује Антонић, не може се разумети без идеје завета: сваки крштени народ постаје изабрани, позван у историјску службу.

Из тога следе три обавезе заветног идентитета – сведочити истину, сачувати себе и пружити отпор злу, и бити заједница која ради на спасењу свих. Косовски завет и народно опредељење 27. марта 1941. аутор чита као снагу те свести у делу.

Заветна свест и заједнице спасења

Антонић не пише ни носталгично ни апологетски. Његова порука је трезвена: и поред пораза, санкција и колонијалног положаја, дух оба народа остаје неумирен. „Остати мудар и ослушкивати знаке времена” – мисао је која прожима целу студију.

Управо у том споју партикуларног и универзалног аутор види смисао заветне свести: чувајући себе, заветни народи чувају и могућност спасења других. „Тешко је и лепо бити део тих народа”, закључује Антонић.

О аутору

Слободан Антонић (Београд, 1959) редовни је професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, на Одељењу за социологију. Био је председник Српског социолошког друштва и главни уредник Социолошког прегледа, а члан је Матице српске и Андрићевог института.

Објавио је двадесетак књига, међу којима су Демонтажа културе, Колонијално (анти)образовање, Украјински рат – буђење Царства и Неоколонијализам и инверзни национализам. Његово дело Моћ и сексуалност награђено је као најбоља домаћа социолошка књига године.