Историјска свест српског народа – Жарко Видовић
1.350,00RSD
НАПОМЕНА: Учланите се у клуб читалаца Catena mundi и остварите ПОПУСТ од 20%!
Књига Историјска свест српског народа Жарка Видовића открива дубоку везу између вере, завета и историје. По Видовићу, српски народ постоји само као заветна заједница у Цркви. Та свест почиње са Светим Савом, потврђује се на Косову и продужава кроз Његошеву поезију. Историја, у том кључу, није низ пораза и победа, већ литургија у времену – сведочанство о трајању смисла.
Књигу је приредио Дарко Стефановић, а писац предговора је др Владимир Димитријевић.
B5 формат, 135 страна, тврд повез са златотиском
Садржај књиге погледајте ОВДЕ
Категорије: Друштво, Духовност, Истина о усташком злу, Историја, Култура Ознаке: духовни препород, жарко видовић, Историјска свест српског народа, југословенство, Косовски завет, литургија, његош, Православље, православна теологија, свети сава, српска духовност, српска идеја, српска култура, философија историје
Жарко Видовић, један од најдубљих српских мислилаца 20. века, у књизи Историјска свест српског народа поставља суштинско питање: да ли је историја пуки низ догађаја или духовни пут једног народа?
Ово дело, настало на основу његових предавања, није само историографија. То је философија историје у православном кључу – пут ка разумевању српског постојања као литургијске заједнице која опстаје у вери, памћењу и завету.
За Видовића, српска историја почиње са Светим Савом. Утемељењем Српске православне цркве, Сава је створио не само духовни центар, већ и основу нације.
Нација, према Видовићу, није политички конструкт, већ заветна заједница рођена у Цркви. Косовски завет, Његошева поезија и народно предање чине континуитет исте историјске свести.
То је свест која се не мери победама и границама, већ верношћу Христу и спремношћу на жртву.
„Свети Сава је родио нацију, а Косово је учинило бесмртном“, записао је Видовић.
Косовски бој није, по Видовићу, пораз – већ икона Голготе српског народа. Избор кнеза Лазара за Царство небеско означава суштину српске историјске свести: постојати у вечности, а не у пролазности.
Срби су тада постали „литургијски народ“ – заједница која свој идентитет гради не на власти, већ на приношењу.
У томе Видовић види суштинску разлику између српског и западног схватања историје. Док Запад тежи прогресу и моћи, српска историја тежи смислу и спасењу.
Посебно место у књизи заузима Видовићево тумачење Његоша као највећег православног мислиоца модерног доба.
Горски вијенац није, за Видовића, дело о освети – већ покајничка драма народа који се враћа свом завету.
Његош је поетски обновио оно што је Свети Сава богословски утемељио: историју као литургију.
Српски народ, у Његошевом виђењу, није политички колектив, већ духовно тело које, чак и кад све губи, побеђује вером у Христа.
Видовић оштро критикује југословенску идеологију, коју види као секуларни покушај стварања заједнице без Бога.
По њему, Југославија је била „идеологија кукавичких Срба који се боје свести о злу“. Такав пројекат, лишен духовног темеља, био је осуђен на пропаст.
Слично вреднује и западни „хуманизам“, који се, у његовом тумачењу, претворио у антихришћански рационализам.
Историја без Христа постаје пука хроника, а култура – музеј мртвих.
Видовићев одговор на савремени нихилизам није носталгија, већ повратак литургијском схватању заједнице.
Историјска свест, по њему, није пуко знање о прошлости – већ живо учешће у завету.
Будућност Србије, не може бити ни глобалистичка ни етатистичка. Једина могућност је да буде литургијска.
Српска историја траје док траје завет, јер само завет повезује време и вечност, човека и Бога, земљу и небо.
Историјска свест српског народа није књига само за читање – већ за преображај. Она нас учи да је историја могућа само као историја спасења.
Народ живи док год памти своје Косово, Његоша и Светог Саву.
Жарко Видовић овом књигом враћа српској мисли оно што јој је вековима недостајало – смисао.
| Тежина | 350 г |
|---|---|
| Димензије | 1 × 17 × 25 цм |
| Аутор |
Можда ће вам се свидети …
Повезани производи
НОВО!
-44%


Европа, Словени и Источно питање – Фјодор М. Достојевски 

