Зорица Кубуровић: Мој сусрет са поезијом оца Романа Матјушина
После ноћне смене, не очекујући ништа, прочитала сам те песме, буновна, уз јаку кафу, и сав је умор нестао као да га није ни било, узела сам оловку и успут препевавала буквалне преводе. Јер, то је у ствари била права поезија, коју можеш мало да поквариш, али не можеш да је уништиш, јер је мисаони ток поетски. Певао је о ономе што стварно зна, о посту, покајању, молитви. И то су биле песме које успостављају ред у људском бићу, граде испочетка срушену зграду унутарњег мира, камен по камен. Он је имао право искуство самоће и молитвеног живота. Он је проживео дивне поетске тренутке – самоћу у природи која је Божје дело, обнављање душе после молитве и плача, покајање које руши сав имагинарни свет зла.
После много година плакала сам и читала поезију, као у младости, кад сам читала Пушкина. Речи обичне, једноставне, као светлост, прецизне, непогрешиве.
Зорица Кубуровић


Коста Чавошки – Сећања неуспешног политичара I–III
Београдски равногорци: Југословенска војска у Отаџбини и Равногорски покрет у окупираном Београду 1941–1944 – Раде Ристановић
Од правне државе до титоистичке диктатуре – Милан Петровић
Радован – Како је избио рат – Марко Сладојевић
Легенда о Ђиласу – Весна Тријић
Медији и Трећи светски рат – Слободан Рељић
Вртлог – Маргарита Симоњан 


Рецензије
Још нема коментара.