У Историји једне утопије пише преко 40 најзначајнијих аутора
Југославије више нема, а као њено једино наслеђе намећу нам се авети титоизма. Оне и даље покушавају да формирају наше жеље, пројекције и разумевање положаја Србије и српског народа. Можемо ли, век после стварања ове утопијске државе, трезвено сагледавати југословенски пројекат? Имамо ли за то снаге с обзиром на то да смо највеће жртве његовог распада? Ми верујемо да српски народ има снаге и зато Вам нудимо капитални издавачки пројекат – Историја једне утопије: 100 година од оснивања Југославије.
Нудимо Вам сведочења твораца и градитеља међуратне државе: Александра Белић, Јована Цвијића, Слободана Јовановића и њиховог утицајног претходника, Јована Скерлића.
У овој књизи заступљени су и антологијски текстови најутицајнијих интелектуалаца друге половине 20. века: Михаила Ђурића, Милорада Екмечића, Драгољуба Живојиновића, Душана Т. Батаковића. Ту су и: Љубодраг Димић, Коста Чавошки, Мило Ломпар, Ненад Кецмановић, Срђа Трифковић и Милош Ковачевић.
Коначно, заступљени су и аутори који својим радом обележавају прве две деценије српског 21. века: Милош Ковић, Чедомир Антић, Александар Раковић, Слободан Антонић, Часлав Копривица и многи други…
Садржај књиге
Садржај првог тома погледајте ОВДЕ.
Садржај другог тома погледајте ОВДЕ.
Зашто је важна ова књига?
Књига Историја једне утопије: 100 година од стварања Југославије је свеобухватни увид у државну и националну идеју која је темељно одредила нашу судбину у ХХ веку. Краљевина Србија је у стварање Југославије уложила све своје капацитете: државност, војну силу и науку. На разложност старих политичара надовезао се ентузијазам нове елите европских ђака, уверених у прикључивање Србије кругу најпросперитетнијих држава.
Споља, геополитички положај одређивали су интереси великих сила. Изнутра, одређивали су је српско-хрватски односи. Сецесионистичко искуство из Аустроугарске чинило је хрватску политику флексибилном. Истовремено, српска политика и даље је била руковођена еманципаторским и ослободилачким заносом. Тај занос ускогрудост и клерикални карактер хрватског национализма није могао да прихвати. Кулминација овог одбијања истовремено представља и кулминацију антисрпског сентимента: геноцид у Јасеновцу.
После Другог светског рата, култ личности као интеграциони фактор допринео је прећуткивању геноцида, док остали дезинтеграциони пројекти нису реализовани.
Зато је стогодишњица стварања Југославије добар повод да сагледамо једини модерни интеграциони пројекат који је обухватио читав српски народ и који је, слабошћу других, доживео крах. Убеђени смо да је јубилеј права прилика да се ово политичко и историјско искуство анализира. Морамо понудити одговоре на стара и поставити нека нова питања.