У књизи Не живети у лажи сабрани су најзначајнији есеји Александра Солжењицина. Велики руски писац проговара о својој поетици, критици тоталитарних режима совјетског комунизма, али и западног посткапиталистичког глобализма. Проницљиви читалац ће врло лако овде пронаћи и личне културолошке и друштвено-политичке ставове аутора.
Солжењицин је у својим есејима отворио темељене проблеме друге половине 20. века. Писао је о односу комунизма и Запада, али и одговорности православне цркве у доба транзиције, односно смутње, како је је он назвао. Аутор Архипелага Гулаг није штедео ни Запад и посткомунистичку Русију, коју је доживљавао као своју отаџбину. Као што је у „Нобеловској“ и „Харвардској беседи“ размишљао о моралним задацима слободног света у Хладном рату, тако је у низу текстова написаних на руске теме позивао на морални препород Русије као предуслов националног.
Дијапазон тема којима се бави Солжењицин доста је широк. Он се суверено креће кроз области филма, историје, политике и религије, потврдивши тиме улогу водећег националног интелектуалца. Аутор књиге и есеја „Не живети у лажи“ без зазора иде против духа времена и заступа конзервативне вредности, за које сматра да су изгубљене и на Западу. Једино оне, напуштене у Октобарској револуцији и вредносној револуцији шездесетих, могу повратити човечанство из опште кризе.
Садржај књиге погледајте ОВДЕ.
Из књиге
„Постоји катастрофа која је већ поприлично наступила: то је катастрофа хуманистичке аутономне безрелигиозне свести.
Она је за меру свих ствари на Земљи поставила човека – несавршеног човека, никад ослобођеног самољубља, користољубља, зависти, сујете и десетина других порока. И ево се грешке, које нису на почетку пута процењене, сада свете. Пут који смо од Препорода прешли обогатио нас је искуством, али смо изгубили ону Целину, оно Највише што је некада одређивало границу нашим страстима и
неодговорности.
Превише смо се поуздали у политичко-социјалне преображаје – а показало се да нам одузимају оно најдрагоценије што имамо: наш унутрашњи живот. На Истоку га гази страначка пијаца, на Западу комерцијална.“


Кад мртве душе марширају – Емир Кустурица
Моја Русија – Владика Николај
Пут и странпутице Срба – Бојан Јовановић
Историја и предање – Милош Ковић
Макијавели – Коста Чавошки
Московска Русија: три века руске државности – Зоран Чворовић
Затамњени екран – Божидар Зечевић
Србија и Кримски рат – Јован Ристић
Југославија и натуристичка култура – Александар Раковић
О руском национализму – Иван Иљин
Звонари слободе: Михајло Пупин и Владика Николај - Александра Нинковић Ташић, Бранислав Станковић
Велика Србија: мит или стварност – Чедомир Попов
Од правне државе до титоистичке диктатуре – Милан Петровић
Усташе, балканско срце таме – Срђа Трифковић 3. издање
Мило Ломпар - Дух самопорицања – 15. издање 



Рецензије
Још нема коментара.