Радомир Батуран – Кустос Мезезија

О чему је, заиста, Батуранов роман?

Радомир Батуран написао је роман препун сете.

Испод ужаса наше прошлости пропламсава истинска, непатворена сета.

Кад год смо сетни, сећамо се.

Чега?

„Своје прве славе”, рекао би Његош.

„Невиних даљина”, рекао би Дис.

Да смо, пре пада на Земљу, „све већ видели и све знали“, рекао би Данојлић.

Овде је тешко. Крв и сузе непрестано теку. Нема мира у историји. Привиди се множе, а „свет нестаје полако” (Миљковић). И Срби су део тог света. Један од оних измучених, изранављених. Њихове ране скоро нико не познаје. И не признаје. Осим Онога за Којим уздишемо кад се сетимо с какве смо висине пали и за Кога је Лазар Косовски лио крв.

„Не кажем ја да нема несреће и другде по свету.

Али другима је дато да одахну, да забораве. Нама није дато ни то”, вели Црњански у другој књизи „Сеоба”.

Има неке дисовске туге у Антонију Мезезији и његовој повести. Као што је Милован Данојлић показао, а професор др Новица Петковић доказао, Дисове песме су нам, између осталог, блиске зато што, мелодијско-ритмички, личе на тужбалице са нашег сеоског гробља.

Али, тужбалице нису очајнице.

Оне изливају тугу пред Онога Који свагда слуша, и Коме, како вели Јуриј Ајхенвалд, говорећи о Богу у делима Достојевског, већ само због тог пажљивог слушања припада благослов човечанства.

И поглавља овог романа су, макар једним својим делом, збирка тужбалица. Плач над ранама и привидима у сутону наше историје.

Често се чује да треба да смо оптимисти. Али не професионални оптимисти, демагошки оптимисти. Наш оптимизам мора да прође кроз огањ и воду. Наша етика је, како каже Шарл Пеги, „етика херојског песимизма”.

„Над Србијом црна киша лије, а ти мене питаш како ми је“, вели М. Гавриловић.

Живимо у доба кад је све више информација, а све мање смисла (Бодријар). Тонемо у интернет мору. Књижевност тоне са нама… Ко би то рекао? А тако је. Књижевност полако престаје да постоји. Још Гинтер Андерс је приметио „застарелост човека”, а Мишел Фуко је објавио „смрт човека”. Наравно, то је плод „смрти Бога”, о којој је ужаснуто говорио Ничеов лудак у „Веселој науци”. Кад умире човек, умире и његова реч, голуждраво птиче у тминама битија зараженог смрћу. Јер реч се од почетка борила против смрти и ништавила. Она је, попут Гилгамеша који у страху јури пољима након Енкидуовог одласка у царство сенки, хитала од уста до уста, настојећи да пренесе поруку, каткад шаптаву, али јасну: постојимо, овде смо, још увек…

Батуранов роман хоће да саопшти: постојимо на страшном месту и у страшном времену. Хоћемо ли стићи и утећи, не знамо. Али постојимо.

„Није све пропало кад пропало све је”, каже Рајко Петров Ного.

„Није све пропало кад пропало све је“ понавља народ коме није дато да почине ни уз најприсније, како је о свим људима говорио Фридрих Хелдерлин, а како је Србима било чешће него већини људи и народа.

Владимир Димитријевић

Батуранова књижевна Герника: о роману „Кустос Мезезија”

Роман Кустос Мезезија јесте својеврсна књижевна Герника: хроника свих наших сукоба, ратова и разарања, сага [...]

Прочитајте више...

10
мар