Како су Немци разјединили Словене?

Зароните у историјске дубине и откријте ко је уништио јединство словенских племена у раном Средњем веку… 

До првог удруживања средњоевропских Словена дошло је током прве половине VII века. Под вођством франачког трговца који се звао Само, формиран је надплеменски савез предака данашњих Чеха, Словака, Мораваца, Лужичких Срба и Словенаца, који се супротставио најезди Авара^[1]. Ипак, за један од највећих војних успеха сматра се победа над франачким краљем Дагобертом I (Dagobert I, oко 603–639) у бици код Вогастизбурга 631. или 632. године (неутврђено је где се налазио овај град под називома – Wogastisburg). Самова држава је трајала од 623–658. године, а њен значај се огледао у две ствари. Прво, то је представљао почетак народотворног процеса средњоевропских словенских народа^[2]. У прилог овој тези иду и наводи да се припадност до VIII века све мање одређује према називима племена, а све више у употребу улазе појмови „Моравци“ и „Славјани“. Друго, удруживање словенских племена, без обзира што је настало као покушај утврђивања ефикаснијег система одбране од најезди са истока, изазвало је велику пажњу на западној страни, где је схватано као претња франачким и баварским интересима^[3]. У будућности ће се ова слика често понављати и утицати на стварање извесног степена неповерења између новонастајућих народа који су били различитих корена – германског и словенског.

Најзначајнија словенска држава током раног Средњег века такође је настала на простору Средње Европе и њено постојање је оставило велики политички и културни отисак. Била је то Великоморавска кнежевина, настала уједињењем Моравске и Нитранске кнежевине. Распадом аварске државе стичу се услови за поновно окупљање средњоевропских Словена. Без аварске надвладе и војне претње, најпре се брзо развијају чврсте и разгранате трговачке везе између различитих словенских племена, а затим се појављују први велики, утврђени, добро брањени и организовани словенски градови. Све ово водило је и успешном формирању заједничке владајуће елите, која се појављује најкасније почетком IX века на ширем подручју Моравске и Нитре^[4].

Слабљење Авара није подстакло само словенска племена да се удружују, већ је пробудило амбиције и франачких владара. Убрзо је Карло Велики (Каrolus Magnus, 747–814), организујући војни поход 805–806. године раширио царство дубоко ка источним областима, укључујући у свој састав и подручја некадашње Самове државе. Тиме је предуслов за развијање словенско-германског конфликта испуњен.

Моравска се помиње већ 822. године, када су поклисари из ове области били примљени на двору цара Лудвига I Побожног (нем. Ludwig I der Fromme, фра. Louis I le Pieux, 778–840)^[5]. На челу Моравске кнежевине од 833. године се налази кнез Мојмир I (Mojmír I, 795–846), који прихвата франачку надвладу, одржава пријатељске односе са франачким владарима и на крају подржава активности хришћанских мисионара. Највероватније је и сам кнез Мојмир, заједно са осталим моравским Словенима, био крштен 831. године од стране бискупа Регинара из Пасауа (Reginhar von Passau, бискуп од 808–838), с обзиром на то да је источнофраначки краљ Лудвиг II Немачки (нем. Ludwig II der Deutsche, фра. Louis II dit le Germanique, 806–876) две године раније дао ово подручје под надлежност бискупије из Пасауа^[6].

Временом је Мојмирова власт јачала, а држава се под њим територијално ширила и економски напредовала, што је изазвало подозрење Лудвига II Немачког. Такође, извесно незадовољство Мојмиром су показивали и црквени великодостојници, који нису били сигурни у искреност његовог хришћанства. Источнофраначки владар је зато 846. године насилним путем са престола збацио Мојмира и за великоморавског кнеза поставио Растислава, Мојмировог синовца. Растислав (Rastislav I, кнез од 846–870) је био најзначајнији владар Великоморавске кнежевине. Због побожности и мученичке смрти, Православна црква чешких земаља и Словачке је прогласила кнеза Растислава свецем (свети Растислав Великоморавски).

Сви планови Лудвига Немачког да ће преко новог, младог владара лакше контролисати подручје Велике Мораве, брзо су се изјаловили. У петој години владавине, после кратког периода незамерања и привидног мирења са вазалним положајем у којем се налазио, кнез Растисалав је предузео низ акција како би се ослободио притиска Лудвига Немачког. Најпре је успоставио везе са противницима источнофраначког владара (тако је 854. године, а захваљујући претходно развијаним односима, брзо подржао устанак маркгрофа Ратбода), затим је протерао баварске свештенике, а на крају ушао и у оружани сукоб против јединица Лудвига Немачког, што је за резултат имало територијално проширење Великоморавске кнежевине^[7].

Протеривање баварских свештеника имало је далекосежне последице. Великоморавску кнежевину сада све чешће почињу да походе вероучитељи из Византије. Германско-словенски сукоб тада добија сасвим нову димензију. У дугом временском периоду, чак и пошто је средњовековна Нитра постала бискупско седиште 880. године, подручја која су насељавали средњоевропски Словени била су под јурисдикцијом, патронатом или јаким утицајем бискупија у Мајнцу, Минхену, Салцбургу или Пасауу^[8]. Кнез Растислав је схватао да најсигурнији пут ослобађања од туђе доминације води преко културне самосвојности, што је опет водило и путем извесне црквене аутономије. Због тога се обратио римском папи, тражећи учитеље који би могли помоћи локалном свештенству и учвршћивању хришћанства међу великоморавским Словенима. Поједини историчари наводе да је истовремено тражио и формирање посебне бискупије за област Великоморавског кнежевства. Папа на ове захтеве, сасвим очекивано, није ни одговорио, јер није желео да ризикује кварење односа са франачким владарима и свештенством. Зато се, на исти начин, кнез Растислав 861. или 862. године обратио византијском цару Михајлу III (Μιχαήλ Γʹ, цар од 842–867). Цар Михајло је, у времену нарастајућих напетости међу Константинопољем и Римом, а исправно процењујући да ће Рим подржавати франачку страну, схватио прилику која му се пружа, па су већ следеће, 863. године у Великоморавску кнежевину стигли мисионари – Ћирило и Методије. Ова двојица мисионара доносе у Средњу Европу старословенски језик и глагољицу, преводе велики број дела из области црквене литературе, и оснивају такозвано „Великоморавско училиште“, где школују будуће свештенике и админиситративне раднике, а које је било највероватније у граду Девину (недалеко од данашње Братиславе). До 885. године из њихове школе је већ било изашло преко двеста ученика, који су се расули по великоморавској држави. Такође, захваљујући пре свега напорима Ћирила, старословенски постаје литургијски и службени језик који се користи у црквеним пословима од 867. године, а круна њиховог мисионарског рада је успостављање Нитранске бискупије^[9].

Иако је за време владавине Растиславовог наследника – кнеза Светоплука I (Svätopluk I, кнез 871–894), франачки утицај поново почео да расте, а после смрти Методија 885. године је постао и доминантан (сви њихови ученици су убрзо протерани, углавном у Бугарску, а старословенски језик је избачен из службене употребе), мисионарски рад Ћирила и Методија је оставио историјски отисак на средњоевропске Словене и био важна етапа у њиховом народотворном процесу. У преамбули Устава Словачке Републике, донетог 1992. године се наводи: „Ми, народ словачки, сећајући се политичког и културног наслеђа својих предака и вековних искустава из борби за народно биће и сопствену државност, у смислу ћирило-методијевског духовног наслеђа и историјске везе са Великом Моравом…“^[10].

Средњоевропски Словени су имали важно место у геополитичкој борби Византије против Рима и франачких владара, па је слом Великоморавске кнежевине у првој половини Х века и поновно успостављање каролиншко-римске доминације пре свега било мотивисано жељом за враћањем на старе позиције и „империјалним амбицијама и геополитичким интересима франачке државе“^[11]. Нестанак снажне и организоване словенске државе утицао је и на слабљење источнохришћанских утицаја, а од почетка ХIII века, када долази до распада Византије, ових утицаја више уопште неће ни бити. Због тога, Средња Европа престаје да буде међупростор, проводник источнохришћанских импулса ка Западу и обрнуто, већ остаје дугорочно изложена западним и латинским утицајима^[12].

Текст је део књиге Немачка геополитика и Балкан