fbpx

Полихисторска перспектива Мила Ломпара

Одличан текст академика Данила Басте о новој књизи Мила Ломпара Полихисторска истраживања.

Мало ко би се данас код нас осмелио да некој својој књизи даде наслов Полихисторска истраживања. Јер, реч „полихистор”, чије значење није унапред јасно знатном делу читатељства, чак ни оном образованијем, подразумева нарочиту претенциозност и изузетну захтевност, с којима се, особито у времену специјалистичког зачауривања и последичне скучености, није лако носити и којима је тешко удовољити. Ако се, примерице, погледа како је реч „полихистор” објашњена у Великом речнику страних речи и израза Ивана Клајна и Милана Шипке, видеће се да су је аутори овако одредили: „научник који је стручан за многе области науке, свезналица”. Мило Ломпар, који се према употреби речи и језику уопште свагда односио с крајњом брижљивошћу и појачаном одговорношћу, свакако је то знао када је својим разноликим истраживањима, сабраним у овој опсежној књизи, придодао атрибут „полихисторски”. Била је то одлука која, поготово у нашим околностима, није лишена ризика да, заједно са оним ко ју је донео, буде изложена подозрењу, можда и (притајеном или отвореном) изругивању.

Да ли је Ломпар с тим рaчунао или није, то не можемо знати. Но, то и није толико важно. Важно је нешто друго. Означивши своја истраживања као „полихисторска”, он је тиме себе – одмах треба рећи: с пуним правом – свесно, чак изазовно, сврстао међу оне наше малобројне, сасвим ретке духовне делатнике који су својим свеукупним дојакошњим радом, својим књигама, па и јавним наступима, испунили све потребне услове да у нашој средини стекну статус полихистора и да у њој тако буду и прихваћени. Утолико се не може погрешити ако се каже да су „полихистор” и „полихисторски” речи којима Мило Ломпар нескривено ставља до знања како разумева самог себе, па нема никаквог разлога да не буду и речи помоћу којих и друти треба да разумеју њега и његову интелектуалну делатност. Јер, он уистину јесте полихистор, и то модерни полихистор, саобразно разликовању које је он сам у уводном разматрању усвојио између класичног и модерног полихистора.

У чему се састоји та разлика?

Академик Данило Баста на промоцији Полихисторских истраживања

Самосвест и критичка свест

Класичном полихистору били су изразито својствени хуманизам, енциклопедизам, ерудиција и елоквенција. Очигледно је да та својства нису потпуно и јасно одређена и да, поврх тога, у данашњој духовној ситуацији, укључив и ону у којој се налазе хуманистичке дисциплине у најширем смислу речи, делују некако анахроно, чудновато, превазиђено. Ко је данас још спреман да мари, рецимо, за енциклопедизам и ерудицију?! Ко за елоквенцију, поготово у времену разобручене какофоније у којој, све до ишчезнућа, бивају заглушене једноставне изворне речи, у раздобљу свеприсутног брблања, чаврљања, ћеретања и празнословља, онога што је двадесетих година протеклог века Хајдегер згодно и тачно назвао Gerede?! Па ипак, та обележја, по којима се препознавао класични полихистор, нису неповратно ишчезла. Преиначена и модификована, она се могу наћи и код модерног полихистора, одређујући га као особену фигуру у непрегледном мноштву учењака посвећених (сходно „пројектима” који су им додељени или за које су се на разне начине изборили) нагомилавању размрвљених и ситних знања лишених шире смисаоне целине, лишених, у ствари, благородне светлости истине. (Одавно је заборављена Хегелова дубокосежна реч да је истина целина. У најмању руку, она данас никога не обавезује.) Та обележја, претходно подвргнута саморефлексији, налазе се и код Мила Ломпара као необично продуктивног аутора, као самосвојне духовне личности на позорници наше хуманистике, али и као препознатљивог обликоватеља критичког става према неким разорним појавама, тенденцијама, струјањима и опредељењима. Све је то Ломпар могао постати и бити захваљујући самосвести као модерног полихистора који репрезентује критичку свест, методску самоодређеност и посебно подручје истраживања (у његовом случају првенствено књижевности). За њега важи оно што је сам рекао о модерном полихистору: „Он настоји да омогући комуникацију између различитих концепата, метода, садржаја и чињеница и, истовремено, релативну аутономију специјалистички конституисаних сазнања. Он, дакле, изнова дотиче нека својства полихисторског наслеђа: статус енциклопедизма или интердисциплинарну свест” (стр. 14).

Тиме је уједно показано да разлика између класичног и модерног полихистора, иако несумњива, није преоштра и искључива, да јаз између њих није апсолутно непремостив. Доказ да ствари тако стоје јесте управо Мило Ломпар и његова књига. Својом књигом, и не само овом, он афирмише полихисторство у његовом модерном облику, никада, међутим, не губећи из видног поља лик и учинке класичних полихистора. Чини то делотворно и веродостојно, не само распршивањем предрасуда о могућности и умесности полихисторства у времену постмодернизма и његових поступака деконструкције него и потврђивањем полихисторске перспективе као плодоносне, сазнајно и те како употребљиве. Поред перспективизма, као суштаствену саставницу модерног полихисторства Ломпар је подвукао и унутрашњу кореспонденцију, под којом подразумева „систем текстуалних подударности, сличности, аналогија, двосмислености и одступања”, између „разнородних тема и перспектива у једном опусу или анализи” (стр. 16).

Чин од прворазредне (од)важности

Изведена с ослонцем на меродавне ауторе попут Ентонија Графтона, Мартина Малсоа и Јана Вестерхофа, Ломпарова рехабилитација и реафирмација полихисторства јесу, с обзиром на преовлађујућу дуговну и научну констелацију код нас, чин прворазредне интелектуалне одважности. Према томе, реч је о чину који утолико пре и утолико више заслужује да буде снажнo подржан и истакнут као пожељан образац.

Неће бити да је тек пуки случај што се на првом местy у склопу ове књиге нашла расправа „Слободан Јовановић и књижевност”. Јер, у њој је остварен сусрет једног модерног полихистора какав је Мило Ломпар и једног другог нашег полихистора који, како се чини, сједињује у себи црте и класичног и модерног, али којем се статус полихистора признаје без иједног гласа противљења или резерве, наиме Слободана Јовановића. (Та расправа, иначе, садржи реч, местимице допуњену или промењену, коју је Ломпар, на позив онога који ово казује, изговорио 11. децембра 2008. године на Правном факултету у Београду на свечаној академији уприличеној поводом педесетогодишњице смрти Слободана Јовановића.) Показатељ или сведочанство Јовановићевог полихисторства нису само у томе што се он подједнако лако и успешно кретао у разним духовним областима и научним дисциплинама – од теорије државе социологије, од историографије до књижевне критике – него и у томе, чак поглавито у томе, што је, по речима Мила Ломпара, „књижевност и конститутивно својство његовог духа, она припада природи његове рефлексије и у случајевима када је Слободан Јовановић залазио на друга научна подручја, посебно када је писао своја историографска дела” (стр. 25). И сам полихистор модерног кова и формата, Ломпар је конгенијално спознао да je код Јовановића, да се тако каже, књижевност више од књижевности, да обликује и одређује „општу структуру његове мисли” (стр. 25), да прожима свако његово дело и сваки његов спис, свеједно којој духовној области или грани друштвених наука они припадали. Слободан Јовановић је полихистор стога што је, у свему чега би се латио, у свему на шта би се усредсредили његова знатижељна мисао и његово неуморно перо, био књижевник по превасходству.

Жестока убојитост и критичка нијансирања

Такозваним (и самозваним) другосрбијанцима – тој питорескној и шароликој скупини – није се могла догодити већа невоља него да им интелектуални и политички противник постане Мило Ломпар. С полемичарем такве снаге и убојитости нису се имале чему надати ни перјанице другосрбијанства. Једна од њих, Латинка Перовић, некада (1968–1972) највиша функционерка Савеза комуниста Србије, за чијег је вакта било прогона знаменитих људи српске културе и науке, као и осуда, идеолошких и судских, њихових „неподобних” остварења, личност која је на основу Титове етикете о анархолиберализму за себе поверовала да је истински либерал итд. – дакле, госпођа Латинка Перовић претрпела је разорну критику већ у Ломпаровој књизи Дух самопорицања, да би у књизи о којој овде говоримо, у њеној најдужој расправи „Тријумф колонијалне свести” (четвртини целе књиге!), била матирана већ једноставним полемичким потезом којим је показано да је њена многохваљена књига Доминантна и нежељена елита из 2015. године препуна грешака и нетачности материјалне природе. Ломпару је било потребно читавих осам страница (125–132) да их попише и прокоментарише.

Ево два-три примера таквих грешака Латинке Перовић на које је, исправљајући их, указао Мило Ломпар: „Није тачно да се књига Хане Арент зове О тоталитаризму (649), јер је њен наслов – Извори тоталитаризма. Није тачно да је ’1974. године Философија паланке… објављена у познатој Нолитој библиотеци Сазвежђа’ (653), јер је она у тој библиотеци први пут објављена 1981. године. Није тачно да је Радомир Константиновић ’у време припреме крвавог рата деведесетих година прошлог века дао… да се овде, у Новом Саду (1988), објави први пут очево дело Политика споразума (658), јер је ово дело Михаила Константиновића први пут објављено много касније од почетка распада титоистичке Јутославије и при крају деведесетих: 1998. године” (стр. 127). Таквих одлучних и поучних „није тачно”, када је о Латинки Перовић реч, има код Ломпара у изобиљу. На какву то веродостојност и поузданост, интелектуалну озбиљност и научничку одговорност, може рачунати историчарка која се спотиче већ о лако доступне и лако проверљиве чињенице?!

Никога не би смело да зачуди што је Небојша Васовић – песник, есејиста и, изнад свега, рођени полемичар без страха – својим делом и својим учинцима не само привукао пажњу Мила Ломпара и у њему нашао, у ствари: морао да нађе некога ко ће по начелу утанчаног духовног сродства разумети и, у основи, подржати његова настојања у оспоравању неких канонизованих књижевних статуса и сакросанктних појава у новијој српској књижевности, што се у првом реду односи на Данила Киша. То, међутим, нипошто не значи да је Ломпар стао иза сваког Васовићевог става, геста, суда или оцене, или да се Васовићевом становишту приклонио без остатка. Дубинска и суштинска сагласност није самим тим подразумевала и није за собом повлачила прихватање Васовићевог полемичко-критичког поступка, неустрашивог и беспоштедног, у свакој његовој појединости и на сваком његовом кораку. У том погледу Ломпарова расправа о Небојши Васовићу, под насловом „Поетика самотништва”, заиста је узорна. Јер, његово подупирање Васовића, рецимо као „представника изразите критичке субверзивности… у име једне индивидуалистичке поетике” (стр. 250), није ишло науштрб Ломпарових сопствених критичких нијансирања или изоштравања баш поводом неких Васовићевих схватања.

Промоција књиге Полихисторска истраживања у Народној библиотеци Србије

Као што је почетна расправа ове књиге била плод сусрета двојице полихистора, Слободана Јовановића и Мила Ломпара, такав је случај и са завршном расправом у њој, у којој се одиграо Ломпаров сусрет с једним нашим савременим аутором чији су духовни профил и целокупно дело, богато и разуђено, несумњиво полихисторски. У питању је Драган Стојановић. За тај сусрет била је довољна Стојановићева најутицајнија, а можда и најбоља, расправа есејистичког карактера О идили и cpeћи из 1991. године. Захваљујући својој полихисторској идиосинкразији, Ломпар је имао и ока и слуха за танане вибрације Стојановићевог „Хелиотропног лутања кроз сликарство Клода Лорена”, за оне упечатљиве дотицаје и укрштаје између сликарства и књижевности, па и за троугао који с њима образује филозофија, за мисаоно ткање чији чунак, спретно и зналачки, иде од једног ка другом и трећем, у непрекидној тежњи да се раскрију, што ће рећи: да се осветле, неки од пресудних – финковски речено – основних феномена људског бивствовања као што су: љубав, срећа, лепота. Није ми познато да је, осим Ломпара, неко други код нас с толико уживљавања и уосећавања писао о Стојановићевој духовној рапсодији посвећеној идили и срећи, том пламичку у леденој ноћи овога света у којем зло и несрећа царују на сваком кораку, а Историја, та неуморна сејачица безмерне патње и насилне смрти масовних размера, слави свој црни тријумф свакога боговетног дана. Да пак на то уживљавање и уосећавање није пала сенка потпуног одобравања или чак поистовећивања, сведоче Ломпарова умесна питања и оправдане недоумице које је побудило Стојановићево становиште (упор. стр. 374, 375). Били су то тренуци полихисторске скепсе, благе и благотворне, према једном замашном полихисторском захвату и полихисторском постигнућу.

Оријентир у замршеној ситуацији

На крају и закључно, може се поставити питање: које читаоце ова и оваква књига позива да је узму у руке? Одговор би могао гласити: превасходно оне који имају неодољиву потребу да се помоћу полихисторске перспективе с високим степеном поузданости снађу и оријентишу у замршеној и мутној ситуацији коју је код нас (и, наравно, не само код нас) створио постмодернизам (у нас још и паланачки обојен), јер је своју погубну срчу оставио на многим пољима нашег живота – од културе, науке и уметности до државе, политике, привреде и националног опстанка. Такви читаоци ће убрзо осетити пробитачна дејства Ломпарових полихисторских захвата, чији ће ритмови и учинци, у основи просветитељски, неизоставно и снажно одјекнути у њиховом духу. Сасвим је извесно да таквим читаоцима његова књига Полихисторска истраживања може бити драгоцено духовно прибежиште и ваљан, дуго тражени и најзад нађени ослонац.

Реч на представљању књиге Мила Ломпара у Народној библиотеци Србије 17. 11. 2016. године

Аутор: академик Данило Баста

Извор: Печат, број 448, 2. децембар 2016, стр. 56–59.

Мило Ломпар – Полихисторска истраживања