Владимир Велмар-Јанковић: Духовна криза данашњице

Catena mundi Вам доноси одабране делове есеја Владимира Велмар-Јанковића „Духовна криза данашњице“, написаног далеке 1928. године, а који скоро 90 година касније и даље може да нам буде путоказ.

[…]

А негативно је у осећању кризе то да немају више у нама моћ заноса оне велике идеје, идеје водиље, које су нам кроз нашу досадашњу повест светлиле, и које су од наших дела, од нашег стварања, чиниле велике и снажне подвиге. Били смо ми и пре слични данашњим поратним људима, у погледу на саму природу људску, и у погледу наше примитивности, – и пре је греха на Балкану било доста. Било је и досада ропског мрака у нашем животу: кукавичлук и спремност на подвалу мешали су се с хероизмом и спремношћу на жртву. Али, док још нисмо били ослобођени, над нама је претећи и уздижући лебдео завет наше слободе и он је нашем дневном животу и борби за наше интересе давао нимбус историјског великог и судбоносног делања. Тај је завет, зачет можда већ у погледу мајке кад је угледала руку Дамјанову, унео елеменат трагичног, узвишеног ис ветог у наше страдање и чекање, озаривао наше спремање. У нашем човеку сазрео је у току тога спремања, латентан и подсвестан до XIX века, један силан занос који је давао снагу делима, који је бдио над савестима, који је такорећи одређивао вредност човека – по коме су се људи споразумевали, осећали сродни, распознавали се. С њим у души човек је могао бити ближи човеку, јер је помоћу њега и кукавицу и хероја, и прљавог и чистог, могла да споји у датом тренутку једна или друга велика идеја, којој су се људи подредили скупа са својим себичним интересима, чијој су се заповести покорили ради чудне илузије о срећи будућих поколења, ради магичне светлости бољих дана које је требало донети онима који долазе.

Тај занос нас је учинио способним на велике напоре, на жртве, и начинио легендарном стварност живота прошлих поколења која су се и свесно и несвесно саживела са лепим митом о слободи.

Данас је наша стварност оголела, легендарно историјско догађање је престало да буде то, с нашег делања спала је копрена мистике. Данас снаге заноса раде мртво, механички по инерцији, по остатку.

Прва и главна основа наше кризе, и духовне и материјалне – јер се те две не могу одвојити – лежи у том, што се у нама исцрпла моћ вере у једну велику идеју водиљу, косовски – а нов идеал није још нађен.

Чвор кризе

Исцрпла се та моћ вере у скорашњим националним борбама, које су биле и сувише тешке и захтевале су да се у један једини гигантски напор ослобођења уложи сва снага; не само снага физичког трпљења него и сва моћ народне душе, са свим њеним колективним силама, са свим врелима духовног надахнућа. Баците поглед на наш XIX век и увидећете да су све манифестације не само економског и одбрамбеног него и духовног живота нашег народа биле одређене једној, косовској, заветној мисли, идеји и идеалу ослобођења и уједињења.

Колико је искључива била власт те идеје најбоље се види по том што је, потпомогнут утицајем материјализма са Запада, ослободилачки национализам у XIX веку апсорбирао за себе чак и моћ религиозног осећања у нашем човеку – и тај духовни видик подредио својим политичким и војничким циљевима. Остали су нам облици хришћанства, те можда једине традиције кроз коју је остварена веза наше модерне и преткосовске повести, остали су нам облици, али то више није хришћанство из прошлости. То није више она жива снага духа, која нас је у најтежим вековима мрака и ропства подржавала, него је сад већ померена, подривена, бивша моћ. Прегажено је, осумњичено је, измрцварено хришћанство у нама; оно је изгубило за нас свој еванђеоски, објављивачки, богоносни значај и одржава се на слабим, оспореним уверењима, у укрућеној конвенционалној симболици. Оно више не прожима људе до у дубину њихову, не формира основу њихове душе, не ствара у њима одређен поглед на свет и на људске међусобне односе, не проширује њихово гледање на бога и на васиону. Хришћанско осећање из нас је нестало, угушило се, заморило се, и наш човек је за своју духовну оријентацију изгубио и тај столећима огледани пут, на којем се могао досада непосредно из нагона, из срца, приближити највишим етичким схватањима живота. То јест оним схватањима у којима има жртве, свладавања себе и своје себичности, и изграђивања самог себе у позитивном етичком правцу.
[…] Чвор кризе је дакле у овом: самим ослобођењем престаје да делује у нама племенити занос косовске идеје водиље; самом чињеницом ослобођења она је изгубила разлог свога постојања – она се у смислу активне историјске градилачке моћи исцрпла и више нас не води. Заморену нечувеним напорима великих догађаја, са подсеченом основом и хришћанском традицијом, нашу је душевност још пре првог предаха на важној раскрсници повесних етапа почео да зробљава западни материјализам. Томе се свему придружио рат као централни доживљај наше епохе и њеног човека, као најболније искуство такозваног цивилизованог човека. Свуда, и у Европи и на Балкану, где год има живе душе и човечије неуспаване савести, рат је нанео у напаћену нашу савест ужас сурових немислостивних питања о смислу живота и културе, тих питања пред којима не постоје разлике између победника и побеђених; тих питања које откривају заправо једног јединог побеђеног: самог човека, и једну једину жртву: његово срце извргнуто вечитом страху да се опет не појави у свој својој власти цинични господар ове земље, искидано мржњама, од којих целог живота хоће да ослободи, то срце, скрушено, осушено, самом себи јавно…

Садашњица

Под косим осветљењем које баца на данашње друштво и на нашег човека ова дубока криза у којој је он заробљен, он се осећа без сигурног и поузданог вођства једне велике историјске идеје; он се осећа на раскрсници, на прекретници, али је на њој без праве оријентације и, заморен, он се радо окреће забораву и бежи од напора. Због тога нам се садашњица може учинити као постојано продужено бекство од нас самих.

[…]

Бекство од нас самих је то кад се склањамо од култа скорашње повести, кад је осећамо као тежак умора, још и сувише крвав по душама. Кад кажемо: та сав је свет кроз Албанију прошао, сав свет страдао – чему онда постављати питање добровољаца, инвалида и удовица, чему износити личне заслуге ових и оних. Или кад кажемо: да су традиције наше старе повести ствари стручне науке, ствари неактуелне и далеко од извора модерне цивилизације; кад омахнемо руком и кроз тресак џазбанда презриво крештимо: „Вјечна памјат Душану

[…] Не чини ли вам се познат смисао ових и оваквих речи? Не чини ли вам се да их је пуна наша садашњица, да она од њих живи, да се и онда, кад оне нису овакве исте, наша дела, наш дан, наша ноћ, њиховим смислом хране, тим се тоном боје, под тим се ритмом крећу? Бекство и заборав!

И зар није бекство од самих себе кад се отресамо своје примитивности, хитајући у Европу да тамо на наше балканско сирово срце навучемо макар и најтању превлаку европејштине, да би на тај начин постали људи? Да тако стекнемо оно суверено право по којем ћемо се смети стидети сопствене примитивности, по којем ћемо смети с висине критиковати нашу заосталост, и подменути јој се, – макар то било и после једног сезонског бављења у Паризу, – по којем ћемо стећи право, – а можда и дужност – да се навикнемо на метанисање пред високом европском цивилизацијом, па макар били у питању најсиромашнији представници њени. Јер, шта ми заправо имамо? И кад ћемо ми, ако бога знате, стићи Европу?

Једни се одају бекству од садашњице да је не би видели и осетили, други беже од ње што је виде и осећају и сувише добро. А жеља заборава раздељена је на толико различитих маски страха, умора и немоћи, да се сваком чини као да од нечег другог пати његов сабрат; од нечег другог, само не од његове болести. Човек се не зауставља при човеку, човек се не зауставља на самом себи.

Побуна човека у нама

Па ипак упркос том забораву, упркос том живљењу дневним животом, поред све сумње и замора, неверице и цинизма, – незадовољство постоји негде дубоко у нама, незадовољство са нама самима, које се не претвара увек у шеретске осмејке и у слегање раменима, него мукло и потајно тиња на дну наше савести и распирује једну притајену још али силовиту и младу побуну. Чију побуну? Ја мислим: побуну човека. Није он у нама умро.

Та побуна храни се уверењем, – и то је уверење младо и свеже, тако ми се чини, – да је поред оних који живе животом обожавања дневне стварности, брзог и јефтиног успеха, одбијања виших циљева, одувек било и биће увек људи који желе да потраже смисао и спасење свом животу.
[…] А на дну побуне разгорева се уверење које ми одавна у себи носимо, а које баш практични нововековни разум хоће у нама да угуши: никад ми без великог заноса нисмо могли опстати. Наши кнежеви убијали су се међусобно, син оца касапио, – били смо и ми увек достојни крвавих закона светске повести. Али су ти исти кнежеви заветом монаштва одбацивали од себе ташту славу краљевских умирања; били су пуни жеље за влашћу земаљском, али нису били без сна о царству небесном и заборављали су себичне, грамзиве, крволочне себе под сводовима велелепних задужбина. Не што би их пекла савест, не што би били лицемери или биготни, него што нису могли – без великог заноса опстати. Слутили су божију власт над собом и у муци својој тражили су уточишта од ње. (О, том средњевековном мраку не треба се смејати!)

Па смо се после савили под страшном перспективом која се језиво растворила осветљена ореолом Лазаревим… Каква аветињска и страшна светиљка, та глава кнежева, која пет стотина година светли над народом! Па зар није било лакше упалити место ње лампион полумесеца па не чекати и не трпети вековима?
[…] Али ни ми нисмо без традиције. Само је она друге врсте него западна: наша највећа и најпоузданија традиција то је пет стотина година патње према пет стотина последњих година западне културе. Из те традиције, која је највишим својим изразом живела у нашој народној песми, из тог вековног искуства које ми сви носимо и потајно и отворено у крви нашој, у свести и подсвести нашој, у души нашој, у колективном сазнању и у високој формулацији јаких индивидуалности, из те јединствене и свете очуване традиције можемо увек да црпемо прво инстинктивно упориште за изградњу нашег односа према богу и свету, односа човека према човеку. Горд је Запад и он нам довикује да паднемо ничице пред блеском његових вековних тековина. Можемо ми поштовати истинске вредности које су бољи човек, боље човештво и тамо створили; али у то поштовање туђег морамо увек унети свест о томе да је највеће и најпоузданије искуство човечије патња и да смо се ми по њој и у њој довољно оспособили за будуће задаће наше културе. Довољно смо се оспособили, иако можда баш у садањем часу заморености и сувише пренебрегавамо свест о том да истинско човештво, с једне стране, и развијена цилизација, цивилизација установа, нагомиланог капитала и диференцираног економског поретка, с друге стране, не иду нужно и неминовно једно с другим. Основ истинског човештва лежи у самом човеку, у његовом срцу, у моћи његове душе, да помоћу ње свлада своје себичне нагоне и да другог човека прими хумано и пријатељски све док се он не покаже непријатељ. Тај основ човештва може да постоји и тамо где нема раскоши институција, према томе постоји и на Балкану.

Тај и такав одговор можемо да дамо на презрив осмех гордељивих; али и тај одговор треба дати без празне охолости, без шовинизма и таштог претеривања, само с поносом који налаже да се мора поштовати своје, јер у том нашем има лепоте. Без тог поштовања самих себе нећемо се никад издигнути над заробљавајућим осећајем да оне велике тамо на Западу не можемо стићи, издигнути се дакле изнад прве препреке која кочи нашу правилну оријентацију: прва стварна свест о потреби наше духовне и културне самосталности коју треба извојевати, прва стварна свест о тој потреби мора ићи напоредо са инстинктивним истицањем отпора према утицајима са стране.
[…]

Право на самосталну културу

Немогућно је да се наш народ борио само за го живот. Немогућно је да је под најтежим притиском издржавао векове патње и доживео тренутке да готово цео пође у изгнанство, дакле да доживи тренутке у којима би свака романска или саксонска практична памет претпостављала компромис са животом, и не би ишла до очајничког, агоничног „или-или“… Да смо се само за го живот борили, не бисмо ишли до тих граница, на којима он заиста престаје. Наша је борба била зато тако жилава што је у нама тињала вера да оно право тек долази, да доказ физичке моћи наше расе није наш највећи подвиг.

[…] Народ који је био толики патник и жртвоносац кроз целу историју не може сад да се задовољи култом туђих богова, не може да своју жеђ за човештвом утоли формулама које су други за себе начинили; не може се сад задовољити да остане без своје религије и етике, без своје ослобођене књижевности и уметности, без своје мудрости, једном речју, без своје самосталне културе. Ону потребу великих заноса, која му је диктирала испуњење косовског завета, он сад може да претвори у занос за културним стваралаштвом, за достојном изградњом места које је стечено, за извршење улоге која му је намењена у светској историји, да би тако могао култури света дати свој дар. Наш будући занос, то је историјска мисија нашег народа, као дела великог Словенског Мира. Идеја наше самосталне културе нераздељиво је везана за идеју наше историјске мисије. И ако само мањи део оних снага које смо утрошили на физичко одржање, употребимо на то стваралаштво, имаћемо велико дело. А први корак том делу, то је организација противу слепог примања страних духовних утицаја, то је ревизија многих вредности које смо примили са Запада без устезања и некритично, у превеликој ревности неслободних људи. Постоји и духовна груда. Њу ваља бранити.
[…]

Дух заједнице; нови тип човека

[…] Од тога, што не постоји тај дух заједнице, трпи наш данашњи човек, и због тога не може да се поуздано оријентише у данашњој кризи духа. Основни циљеви наше културе нису пробуђени у њему, ти „далеки“ циљеви, који би му показали идеал за који је вредно живети и који би га самим тим одагнали од искључивог, баналног, бесадржајног дневног живота и његових крухоборских перспектива, који би учинили да презре, или бар да подвргне темељитој ревизији пароле модерне капиталистичке цивилизације, чији се тип, у сталном хитању ка властитој пропасти, усавршује на Западу, и који и нас младе на Балкану, нас истакнуте стражаре Словенства, хоће да зароби. Можда је досадања наша борба противу разних угњетача била тежа, али смо бар знали ко нам је непријатељ; сад морамо и на то да пазимо јер западна култура ма и онда насмејано и пријазно лице, кад је она сама лаж и мамонска подвала. Ко зна, можда ће ово што сад долази, бити још теже, јер сад предстоји борба за одржање нашег духа… Подлећи у тој борби значи постати колонија. И онда је сав смисао наше досадање повести изврнут, потрвен, уништен…

Због тога духа заједнице потребно је да наш човек у својој земљи нађе не само свој дом, дакле услове физичко-економског живота, него да у њој нађе и свога бога, своју истину, смисао и спас свој. Исти језик, иста друштвено-економска, иста политичко-дипломатска заједница, – то више није довољно ни за теорију националне државе, а и сувише је мало за мучно сналажење послератног човека, који је увидео у европском рату беду спољашњег национализма, што мржњама и рушењем потресе Европу у њеним темељима. Захтеви културног, унутрашњег национализма, продубљеног искуством рата, национализма који је надсвођач класних борби, ти захтеви оправдани су само онда, кад он представља покрет народне душе и њену жељу да свету донесе на дар високе човечије, освештане културне вредности. Можда jе логички парадокс, али је у исти мах и истина више врсте, да је национализам највиши у оно човеку који се ослободио осећаја крвних и расних сродности, али ипак живи у етичким односима према своме друштву, поштује у човеку – човека, а у заједници се приклања општима интересима. Један од битних унутрашњих захтева наше културе биће у том да тај и такав човек дође до свога израза и до свога утицаја у нашем друштву. То је човек који ће своју земљу сматрати својом због њених духовних вредности, и сматраће је то више својом, што ће онда више давати могућности за човечан, достојан, душеван живот, душеван и у радости и у патњи.

Полазећи за овим и оваквим паролама нашем човеку би се указао и пут за излазак из садашње духовно-моралне кризе, као што би му било омогућено да живи душевно, окренут према својој унутрашњости, да живи културно, иако није стигао Европу, што му уосталом никад није било нити ће му бити потребно. Долази време кад ћемо увидети да не можемо живети од увоза, од отпадака европске цивилизације. Долази време кад ћемо увидети да не можемо вечито бити везани уз мач и плуг, и да смо се зажелели свога израза у религиозном, етичком, уметничком, философском и друштвеном облику. Наш човек има потребу да верује, да мисли, да гради, да пева, да сазнаје живот, и као што се ослободио притиска који га је до сада у тој потреби кочио, тако ће се и сад одупрети оном страном наметању које би му пречило да изради своју слободну вишу културу. Можда баш ону која ће продужити прекинуту линију средњевековних задужбина наших владара и израдити до високог сложеног израза основе мудрости и лепоте наше народне песме.

Све ће то ићи кроз стварање снажних личности. Али те личности морају у својим напорима бити помогнуте нагоном наше обновљене, према циљевима душевности оријентисане средине, јер док у нама свима не почне сазревати идеја о приоритету културних потреба, дотле наше културе неће бити. А на том послу могу се наћи не само интелектуалци него сваки човек који је у себи осетио искрени револт противу наше заосталости, а у исто време осетио да заиста у нама има много више вредности него што смо до сада показали.

Комплетан текст Владимира Велмар-Јанковића у „Дај нам Боже муниције“