Зашто је битна књига „Моћ и превласт” Косте Чавошког?

Ова књига омогућава читаоцу да разуме битне токове времена и да се, размевајући оно што је суштинско у томе , уздигне изнад банализовања политике.

ИК Catena mundi у својој библиотеци „Наша Европа“ је објавила Косте Чавошког под називом Моћ и превласт. Тукидидова политичка мисао. Аутор у „Уводу“ напомиње да, док је Тукидидово дело преведено на француски, енглески, италијански и шпански језик још у 16. веку, у нас је тек 1957. године Стјепан Телар превео Пелопонески рат на хрватско-српски (или само хрватски), а 2010. године појавио се и превод Душанке Обрадовић на српски језик (Године 1961. Милош Ђурић је превео само мале делове прве и друге књиге Пелопонеског рата, међу којима је најзначајнија Периклова „Надгробнa беседа“.)

Управо у недостатку већих радова о Тукидиду на нашем језику аутор налази оправдање што се осмелио да напише овај рад о Тукидидовој политичкој мисли. Полазећи од закључка А. Момиљиана да је најважније Тукидидово достигнуће било да убеди своје савременике да је историја политичка историја, аутор указује да је проучавао само оне радове који су поглавито били посвећени политици Тукидидовог времена.

Као додатак књизи, аутор је уврстио и свој раније објављен рад под насловом „Плутархово разумевање делотворности закона“. Како су Ликургови закони смерали поправљању па и измени људске природе, откриће се која је цена морала бити плаћена да би се то постигло. Када се има у виду комунистички социјални инжињеринг, чији је циљ био стварање новог човека, до данашњих политичких трудбеника који стреме промени свести и преумљењу православних Срба у протестанте, јасно је колико ова књига шаље универзалне поруке. Својом непристрасношћу и објективношћу, главним одликама поузданог историчара, Тукидид је то досегао оно што је суштаствено, опште и универзално у текућим збивањима. Такав приступ Тукидид овако објашњава: „Нисам сматрао да су заслуживале да се забележе чињенице о ратним догађајима које бих дознао од каквог случајног намерника, или онако како мени изгледају, него о догађајима којима сам лично присуствовао или сам о њима чуо од других, али полазећи од најстрожег испитивања саваког појединог детаља.“

То је омогућило Тукидиду да утврди трајније основе површинских и текућих збивања, стварајући тако образац који се увек и изнова понавља у историји. Разоткривајући дубље, антрополошке основе сваке политике, аутор, следећи Тукидидов наук, указује и опомиње како политика одређује судбину држава и народа, а погрешна и изопачена политика доводи до кобних последица. Српски народ је на најбољем путу да на својој кожи, по ко зна који пут, осети кобне последице лакомислене, самовољне и од његових најбољих интереса отуђене политике. И то је, између осталог, оно о чему нас може поучити ова књига.

Основна идеја водиља овог списа су политичка моћ и њена употреба и злоупотреба. Та идеја се заснива на антрополошком песимизму из којег произлази да се судбине људи и народа понављају јер људска природа остаје увек иста. У томе се и огледа значај историје јер, уколико желимо да откријемо шта уистину јесмо, из историје ћемо сазнати шта смо одувек били. На основу тако стеченог искуства произлази закључак да је зло међу људима неискорењиво. И ту, нажалост, нема лека, пошто људе тера у пропаст или сиромаштво својом безизлазношћу, наводећи их на претерану смеслост или богатство својом осионошћу и охолошћу који доводе до жеље за господарењем, а и остале страсти условљене околностима људског живота, пошто све оне стоје под влашћу неке непоправљиве и моћне силе. Из тога следи, истиче аутор, да је немогуће и знак је велике глупости уверење да се људска природа, док жуди за нечим и спремна је нешто предузети, може одвратити или силом закона или каквом другом принудом. Одговарајући на питање о поривима који доводе до превласти онога што је најпогубније и најгоре у човеку, Тукидид наводи похлепу и частољубље, које се преобраћа у властољубље и жељу за господарењем над другима.

Прва њихова последица је одбацивање патриотизма, који подразумева преданост општем добру народа у корист странчарства – погубног зла које је Тукидид описао у свим његовим ужасним појединостима. Сила дубинских историјских процеса која се ваља пред нашим очима и која оставља утисак да је то давно већ виђено, и нехотице код читаоца ствара утисак да је свака сличност са збивањима у Србији намерна. Као посебно упозорење треба схватити речи којима се Хермократ обратио Сицилијнцима на скупу у Гели: „Ја не кудим оне који желе да владају него оне који су одвећ спремни на послушност. Јер, човековој природи је увек било урођено да господари над оним што му се покорава и да се чува онога који напада.“ (Подвукао писац приказа). Истичући ово далекосежно и злокобно искуство, Чавошки утврђује да када су похлепа и частољубље довољно јаки, они доводе на само до ниподаштавања правде и било каквих моралних обзита него и до дрског и надменог вршења власти.

 

Међутим, Тукидид посредством Хермократа указује на још једну историјску константу, према којој није само природно да се људима влада него и да се томе пружи отпор, закључујући да би била кобна грешка: „…јер, ако неко од нас, знајући како ствари стоје, не предузима све мере предострожности, или ако је неко дошао овамо несвестан колико је важно да сви заједно поступамо мудро, с обзиром на заједничку опасност, ми ћемо учинити грешку.“ Ово је поука која до нас допире из древне старине, толико важна колико је значајна и разлика између слуге и господара.

Важно је уочити својства, примерена људима свих времена која се,сажето исказано, испољавају као „непоузданост и погрешивост расуђивања“. Тукодид их означава као једну од најопаснијих политичких обмана.Ту је посебно важно нагласити разлику од оног што треба од оног што јесте. Отуда и филозофија (логика, етика и естетика) као проучавање онога што јесте. Потоње омаловажавање и умањивање вредности ума довело је дотле да је изучавање онога што Јесте, односно наука, непрестано увећавало људске моћи, а да се више не може разликовати мудро или исправно од глупог или погрешног коришћења те исте моћи. Наука није кадра да нас учи мудрости, наводи аутор становиште Леа Штрауса.

По Тукидиду, народ који следи истински реализам у политици мора да потисне сваку веру да постоји благородан бог или богови који награђују праведнике, бране их од непријатеља и обезбеђују њихов опстанак и срећу. И уместо наде у божанску помоћ и заштиту, треба да се суочи са чињеницом да га чини скуп себичних бића, који се бори против других скупина истих таквих људи, у свету који је равнодушан за његову судбину. То значи да у свету у коме је све што је од природе дато такво да опада и пропада, у чему ни људи ни државе нису никакав изузетак, они, поручује Тукидид, који своје жеље и очекивања подређују строгој дисциплини ума и хладној процени онога што је за њих добро и корисно, морају да своје тежње ка сигурности, моћи и слави обуздају и умере признањем своје трошне и смртне природе у овом суровом и равнодушном свету.

Проф. Чавошки Тукидидову политичку мисао разматра у поглављима која су насловљена тако да дају целовит увид у питања која су предмет овог рада: „Антрополошки песимизам“, „Tyche“, „Правда и политичка моћ“, „Полис и закони“, „Демократија“, „Перикле“, „Stasis“, „Атински империјализам“, „Дијалог на Мелу“.

Дијалог на Мелу, дијалог Атињана и Мељана је у традиционалној политичкој филозофији био чест предмет анализе и расправљања, као типичан образац односа измрђу завојевача и будуће жртве, чиме је овековечен мучни сукоб између моћи и правде у његовој неминовности. Већ на самом почетку овог дијалога Атињани стављају до знања да уопште немају намеру да се озбиљније упуштају у расправу о праву и неправу, правди и неправди, пошто право, баш као и правда, постаје делотворно само у случају када у односима између држава постоји узајамна једнакост моћи, док је у противном одувек било да јачи владају, а да се слабији покоравају. Зато су три особине које држави наносе највише штете и које остају камен темељац политичке теорије државе – „грешка због сажаљења“, „ласкавих говора“ или „осећања правичности“.

Али, и то је још један универзални наук Тукидидов, последице морално безобзирне политике, одбацивања етоса, воде до погрешних процена и одсудних грешака. По Фолкман-Шлуку, Тукидид је ово питање овако решио: Ако политичко мишљење и дјеловање није више садржај етоса, тада оно постаје функцијом у служби моћи и без отпора подлијеже њеном срљању све више и више, тако да се губи чуло вида за фактично могуће и нужно, и проводи се погубна политика нагомилавања грешке за грешком.

Зато су и после толиких векова непролазне врлине Мељана храброст и неутажива чежња за слободом. Услед тога, истиче проф. Чавошки, треба презирати оног који избегава опасност, а не онога који јој се супротставља, јер је пристајање на покорност кукавичко и срамно. Барем дотле док се не промени свест народа.

Све су то битни чиниоци и за разумевање свевремених па и данашњих политичких односа: властољубље које наводи да се иде изнад својих могућности, што доводи до кобног краја. У томе је садржана срж Тукидидове политичке филозофије: У основи политичких појава увек је тражио универзалне силе које их стављају у покрети које ће изнова у неким сличним околностима довести до истоветног или сличног исхода. Зато је, како закључује проф. Чавошки, Тукидидово дело тековина за сва времена. Као да из свега провејава библијска истина да што је било то ће и бити и ништа ново нема под сунцем.

Књига је писана течним и питким језиком и стилом, на шта нас је одавно навикао Коста Чавошки, који тако наставља најбоље традиције тзв: београдске школе.

Ова књига омогућава читаоцу да разуме битне токове времена и да се, размевајући оно што је суштинско у томе , уздигне изнад банализовања политике. Истовремено, посматрајући тај полусвет буџаклијских политичара, уочиће ко народе води и заводи. А то је предуслов сваког пркоса и показивања отпора распадању!

Предраг Голубовић