Бранимир Нешић: Није српски живети у лажи

или:

Преживели су Јовановић и Ђурић, преживеће и Ломпар

Није српски живети у лажи, није српски немо одобравати насиље, посебно када се спроводи медијски линч против људи само зато што су јавно изнели своје мишљење и аргументовано критиковали власт. 

Већ неколико недеља на бројним медијима које контролише режим трају напади на универзитетског професора српске књижевности и културне историје Срба Мила Ломпара. Кључни разлог тих режимских напада јесте Ломпарова критика Вучић–Брнабић режима, француско-немачког плана и професорово мишљење да је председник државе усменим прихватањем тог плана извршио државни удар.

Можда је Ломпар у праву, а можда и није. Нормално би било да људи који се са њим не слажу изнесу своје контрааргументе, па да се у демократском духу сучеле ставови. Али, нападачи знају да ће јавна полемика да ли је професор Мило Ломпар у праву или није неминовно утицати на процес освешћивања народа, а свашта може да се деси када народ схвати да га је неко десет година обмањивао. Зато је нужно да се фокус напада усмери на другу страну, и одабрали су ону где је Мило Ломпар најјачи, самим тим и најауторитативнији, а то је поље културног идентитета Срба.

План је беспризоран, али једноставан: Ломпара треба обезвредити као интелектуалца, јер га тако поништавамо и као угледног критичара тренутног режима. Оно што је перверзно код режимских хијена је што, док професора Ломпара лажно нападају да је заступник западног културног утицаја у Србији, у исто време бране Вучић–Брнабић режим који десет година у Србији суштински спроводи западну политику и интересе: од предаје Косова и Метохије, преко увођења тоталитарне LGBTQ идеологије, до ископавања литијума и прављења од Србије прљаве западне колоније.

У вештом поигравању насиља и лажи, бранећи режим који крши Устав, одриче се Косова и Метохије и уништава сваку могућност дијалога и полемике, режимске хијене поред Мила Ломпара проглашавају злом у српској култури и Слободана Јовановића и Михајла Ђурића. Оне налазе зло семе Запада у српској борби за демократију и слободно мишљење. Не би ме чудило да у будућности траже да се сруши и Богородичина црква у Студеници само зато што у својој пластици има јасних западних елемената. Недавно смо пратили и са правом осуђивали поништавање и одбацивање руске културе и руских цивилизацијских вредности у Западној Европи, од Толстоја и Достојевског, преко Чајковског и руског балета, до данашњих руских уметника и спортиста. Долазимо ли у позицију да се у Србији због зла које су нам нанели Хитлер и НАТО одричемо и Шекспира и Гетеа, Моцарта и Вагнера, Бергмана и Битлса? 

Наравно, креатори медијског линчовања Мила Ломпара врло добро знају да су њихови напади бесмислени и лажни, али не знам да ли знају колико су штетни. Могу да разумем да се у одбрану режима који те плаћа користе и дозвољена и недозвољена средства, да се српско друштво пинковско-задругарским обрасцем понашања и степеном образованости плански трује јер једино тако може Вучић да се доживи као највећи политичар после Николе Пашића, али је апсурдно и крајње опасно да се у тој борби одричемо великана српске културе, попут Слободана Јовановића, Михајла Ђурића, па и Мила Ломпара. Колико ја знам, бар до данас вредност једне културе и народа није се темељила на проституткама и криминалцима из ријалити програма, на лажним царевима и дрогираним власницима медија и нарученим ставовима полуинтелектуалаца. Овакви узори су пожељни једино ако је циљ да се од државе Србије и његовог слободарског народа направи прљава колонија и полуписмени и неписмени робови.

У колективном памћењу српског народа преживео је Слободан Јовановић одузимање грађанске части и вишедеценијске забране штампања његових књига од титоистичког режима, преживео је Михајло Ђурић комунистичке затворе и клеветања; уверен сам да ће и Мило Ломпар преживети ово медијско линчовање и насиље, као и лажи које се износе против њега. У колективном памћењу остаће запамћени ставови побројаних људи и њихово држање у тешким временима, на њих ће се можда позивати неке будуће генерације Срба ако и када буду трагале за моралним узорима у новим борбама за слободу и уједињење.

Шта ће бити са оним који су ћутали?

Наравно, биће запамћени и они који су та насиља спроводили и лажи износили, од Милоша Минића, преко Латинке Перовић, до данашњих хијена.

Шта ће бити са свима онима који су на насиља ћутали, која су видели, а правили се да их не виде и да се та насиља њих не тичу?

Одговор сам пронашао код Александра Солжењицина, човека кога су протеривали, одрицали га се и поништавали и властодршци на Истоку, и властодршци на Западу. Ево шта каже Солжењицин у свом огледу Не живети у лажи: „Када насиље нахрупљује у миран људски живот – лице му пламти од самоуверености, оно и на застави носи, и виче: ’Ја сам Насиље! Разилази се, размакни се – сатрћу!’ Али насиље брзо стари, која година – и оно више нема самопоуздања и, да би се одржало, да би долично изгледало – неизоставно за савезника позива Лаж. Јер: насиље се нема чиме прикрити осим лажи, а лаж се може одржати само насиљем. И насиље не ставља сваког дана нити на свако раме своју тешку шапу: оно од нас захтева само покорност лажи, свакодневно учешће у лажи – и у томе је сва поданичка верност. И управо ту лежи најпростији, најдоступнији кључ за наше ослобођење, који пренебрегавамо: лично неучествовање у лажи! Па нека је лаж све покрила, нека лаж свиме влада, али у оном најмањем се ускопистимо: нека не влада кроз мене!“

Није српски немо посматрати насиље!

Није српски живети у лажи!