fbpx

Обрачун са лоповима по Душановом законику

Душанов законик

Како су по Душановом законику жигосани преступници и како је држава излазила на крај са криминалом?

„Заповед царска: По свим земљама, и по градовима, и по жупама, и по крајиштима, разбојника и лопова да не буде ни у чијој области.“ Тако је члан 145 Душановог законика заповедао свима да се боре против имовинског криминала, обичног и организованог. Царство није имало полицијски апарат, па је одговорност за хватање лопова и разбојника била на целом селу, односно општини. У селу је изабирано „пет или шест заклетих добрих људи”. Они ће спровести „општу истрагу” која треба да утврди да ли је осумњичени „познати лопов”, а то је значило да се професионално бави крађама и разбојништвима.

Тако је у средњем веку функционисало специјално правосуђе против организованог криминала, које је било зачетак српске верзије инквизиционог судског поступка. Сеоски органи су покретали поступак, а уколико би се негде нашао лопов или разбојник, цело село би било расељено, уз обавезу накнаде штете. Професионални лопови кажњавани су ослепљивањем, а професионални разбојници вешањем „наглавце”.

Општа борба против разбојништва

– Српска правна и историјска наука је сагласна да овде није реч о репресији против појединих случајева крађе или разбојништва, него општој борби против оних људи који су „познати као тати и гусари”, јер се стално баве крађом и разбојништвом. Ова борба била је могућа увођењем средњовековног процесног института „опште истраге” локалног становништва. Мада су професионалним лоповима и разбојницима судиле судије „царства ми”, у пракси је судски поступак морао да буде инициран од органа локалне заједнице – каже др Зоран Чворовић, професор историје државе и права на Правном факултету у Крагујевцу.

„Татба” је била реч за кривично дело крађе у српском и руском средњовековном праву. „Тат” је био једини назив за лопова у Душановом законику и у законима московске Русије, где се касније појављује и реч „кража” за тајно присвајање туђе ствари. Обе речи означавају нешто скривено, учињено крадом, кришом, из потаје.

– У моралној и правној свести Руса и Срба у средњем веку, скривено деловање лопова схватано је као кључно обележје крађе – наводи Чворовић у књизи Душанов законик у руском огледалу, која је недавно представљена на Правном факултету у Београду.

Телесне казне у Душановом законику

Професор је указао студентима да су и телесне казне из Душановог законика биле претеча казнене евиденције. На пример, обични лопови били су кажњавани одсецањем дела увета, а за нека кривична дела било је предвиђено одсецање носа и руку. Тако је сваки преступник носио свој „досије” и свима би било очигледно да је кажњен.

У руским прописима је чак три века касније постојала обавеза чланова локалне заједнице да пријаве све а новопридошле особе са одсеченим ушима, јер је то био начин кажњавања и полицијског обележавања осуђених лопова. Московска Русија је такође преузела и покретање поступка пред срезом, који није представљао суђење, већ је био строго полицијски и имао за циљ спречавање и пресецање организованог криминала.

– Највећа унутрашња претња јавној безбедности у средњовековним српским и руским приликама био је организовани криминал, а ефикасна борба против њега подразумевала је компромис између државе и друштва, захваљујући којем је нејаки и малобројни државни апарат могао да контролиште целокупну, тада углавном беспутну, државну територију – наводе историчари.

„Гусари“ у Душановом законику

Поред тата, Душанов законик познавао је и „гусаре” као разбојнике који отимају јавно, уз примену насиља. Касније измене законика инкриминисале су „најезду” и „грабеж”, који се углавном односе на отимање земље, нарочито у случајевима када се властелин премешта на други положај и територију, „па из мржње (пизме) какво зло учини, земљу оплени, или куће попали…”

Најезда се кажњавала одузимањем „најездних коња”, тако што је половина ових животиња ишла у корист владара, односно државе, а друга половина у корист оштећеног. Коњ је у средњовековној Србији имао велику вредност, па је служио као нека врста новчане јединице за обештећење.

„Ако ли кога снађе најезда или обесна сила, они коњи најездни сви да се узму, половина цару, а половина ономе кога су најахали”, писало је у Душановом законику.

Касније законске измене додале су и смртну казну за људе који су извршили најезду, јер се ово кривично дело изједначавало са умишљајним убиством. Тиме је најезда превазишла приватне интересе и прешла у сферу деликата против јавних интереса.

Најезда и грабеж били су кажњавани не само ради заштите приватне имовине, него и да би се спречила злоупотреба власти, јер је круг потенцијалних учинилаца био ограничен на „властелу и властеличиће којима је цар дао земљу и градове”, а који су „мимо Закона царевог опленили своја села и људе”.

У први план избија интерес државе да заштити јавни ред и мир. Циљ је био да целокупно становништво, без обзира на сталеж, буде заштићено од насиља, пљачке и „самопомоћи” односно преузимања правде у своје руке, што је већ тада било препознато као кривично дело против правосуђа и јавног поретка. Једна врста „самопомоћи” била је и мирење између оштећеног и осумњиченог, што се сматра претечом данашње нагодбе између тужиоца и окривљеног. Правни историчари тврде да су споразуми о признању кривице одраз слабости државе односно апарата који треба да обезбеди доказе.

За издају одговара цела „кућа”

Издаја или „невера” се у средњовековној Србији у 14. веку, као и у Московској држави у 16. веку, кажњавала општом конфискацијом имовине, која прелази у владарев фонд.

За одавање војне тајне непријатељу следила је и смртна казна.

„За неверу – кућа да плати”, наводи се у члану 52 Душановог законика.

То је значило колективну кривичну одговорност целе „куће” односно породице издајника. Основна друштвена јединица у немањићкој Србији била је породица, а колективна породична својина била је доминантан тип својине код свих сталежа. На томе се заснивала и колективна кривична одговорност код кривичног дела издаје. Кућа је била и правно лице, које је јединствено наступало у односима према држави, представљена породичним старешином као својеврсним заступником.

Аутор: Александра Петровић

Извор: Политика