Одељење за заштиту народа: Како је настала Озна?

Одељење за заштиту народа, Озна, Александар Ранковић са сарадницима

Одељење за заштиту народа (Озна) званично је основано 13. маја 1944. у Дрвару декретом Ј. Б. Тита.

Из књиге Озна: документи о политичкој репресији у Србији 1946–1946. доносимо део о томе како је настало Одељење за заштиту народа, злогласна Озна: За начелника је постављен члан ЦК и Врховног штаба Александар Ранковић, а за његовог заменика Светислав Стефановић Ћећа. У организационом смислу од великог су значаја биле инструкције које су ишле од совјетског саветника пуковника Тимофејева, који је презентовао искуство НКВД-а.[1]

Убрзо, 18. маја 1944, начелник је издао Упутство у којем се детаљно разрађују задаци Озне и њених организационих јединица на терену. Она је подигнута као својеврстан „мач револуције“ за супротстављање спољним и унутрашњим непријатељима. Прво је створена Озна за Хрватску, потом Одељење за заштиту народа (Озна) за Босну и Херцеговину, а затим редом остале. Озна за Србију је настала на Вису јуна 1944. док партизанске снаге још нису дубље продрле у Србију.

На челу Озне за Србију био је Слободан Пенезић Крцун,[2] који је до краја 1944. успео да премрежи целу Србију органима Озне. Први начелници српске службе су били Светолик Лазаревић, Ч. Ковачевић, Радован Грковић и Слободан Крстић Уча.[3] По наредби врховног команданта оружаних снага, током октобра и новембра 1944. у Србији су при корпусима успостављени обласни одсеци Озне: Зајечар – источна, Ниш – јужна, Ваљево – западна и Крагујевац – централна Србија, а постојале су и земаљске Озне за Војводину и за Аутономну косовско-метохијску област.

Град Београд имао је самостално одељење (основано 16. октобра 1944), које је потчињено 1948. Озни Југославије.[4] Републичке Озне биле су потчињене савезној на чијем је челу био А. Ранковић, а она Министарству одбране на челу са Ј. Б. Титом, који је био и председник владе ДФЈ. Овакво стање потрајало је све до 1. јануара 1948. када је читава Озна (тј. Удба) ушла у састав МУП-а Југославије, односно Србије. У то време на нивоу округа постојала су опуномоћства, на нивоу срезова повереници као и органи Озне при јединицама армије на терену.

У прво време у Србији је било 86 среских повереника, 15 окружних одељења, а на врху су се налазила четири одсека Озне. Први, за обавештајни рад на окупираном подручију (каснији ВОС или СИД), други, обавештајни рад на ослобођеној територији (каснија Удба), трећи, за обавештајни и контраобавештајни рад на заштити оружаних снага (КОС), затим за заштиту од деловања страних обавештајних служби, позадину, техничка служба и друго, као и широка и разграната мрежа агената информатора и резидената на терену. Влада Југославије је за школовање кадрова на Топчидеру у Београду 1949. отворила школу Удбе ФНРЈ која је радила све до 1966.[5]

Од 1947. па надаље Удба за Србију је имала 364 запослених, и то око 200 за Србију и 164 у Удби за Београд, распоређених у осам одељења. Током 1946. она је имала у својој картотеци 47.534 лица док је Удба БиХ имала 15.325, Црне Горе – 6.072, Словеније – 18.517 и Македоније око 6.000.[6] Такође, махом од најбољих кадрова бивше Озне и Удбе почетком педесетих формира се још једна тајна служба – Служба за информације и документацију (СИД) при Министарству иностраних послова, тзв. дипломатска Удба усмерена пре свега према политичкој емиграцији и шпијунажи при амбасадама.

Кадровски потенцијал Озне је пажљиво биран међу најправовернијим борцима и најбескомпромиснијим комунистима. Од оснивања, на начин и принципе рада пресудно је утицала совјетска служба – НКВД. Официри Озне упућивани су на школовање на академију НКВД-а у Москви, па су затим они држали курсеве о искуствима НКВД-а у земљи. Скоро свако опуномоћство имало је једног официра НКВД-а у свом саставу. Они се нису претерано мешали у рад Озне, јер су били надлежни за белогардејске заробљенике и совјетске грађане који су се затекли у Београду. Седиште савезне Озне по уласку у Београд било је на Обилићевом венцу у згради ПРИЗАД-а, а касније кратко у згради „Београд“на данашњем тргу Николе Пашића. Озна за Србију је била смештена најпре у згради биоскопа „Београд“, потом у Кнегиње Љубице (Змај Јовина 21), а затвор се налазио у Главњачи на месту данашњег ПМФ-а. Између њих је тада постојала директна веза.

Један од најзначајнијих метода научених у СССР-у било је покривање – на 10 грађана долазио је по један повереник, у сваком одељењу министарстава и установа или погону предузећа требало је уградити по неког агента. Чланови КПЈ добили су улогу денунцијаната, а у великим градовима систем шпијунаже и контроле дошао је до станара сваке зграде. Настојници зграда имали су задатак да за Озну контролишу станаре и посетиоце. Они који нису били поуздани нису могли добити запослење. Свака улица, сходно величини, имала је своје поверенике или секретаре који су вршили контролу за службу безбедности. О сумњивим лицима вођени су досијеи, при чему је примењен совјетски модел категоризације лица противних власти (А, Б, Ц, Д и Е). Озна (Одељење за заштиту народа) је водила истражни поступак, а признања дата у истрази (често уз примену бруталне психофизичке тортуре) коришћена су као доказ на суду. У прво време често су народни непријатељи стрељани без суда.

Извор: Озна: документи о политичкој репресији у Србији 1944–1946.

Аутори: Срђан Цветковић, Немања Девић


Упутнице:

[1] Он се нашао у Србији у пратњи мисије генерала Корњејева са још 13 официра. Мисија је стигла на ослобођену територију 23. фебруара 1944 (нап. аутора).

[2] Слободан Пенезић Крцун (1918–1964), завршио гимназију у Ужицу и уписао Пољопривредно-шумарски факултет 1937, где је агитовао за СКОЈ и КПЈ, три пута хапшен. Добио је надимак по јунаку стрипа Крцуну (Јежев стрип Крцун и Моца) чије је име користио у конспирацији. Др Драгољуб Јовановић га је окарактерисао као човека који је у исти мах и „хлеб и отров“: Д. Јовановић, Људи Људи… Београд, 2005; М. Лопушина, Убиј ближњег свог, I, Београд, 1997, стр. 43.

[3] Овако је оснивање Озне за Србију на Радан планини доживео С. Крстић Уча: „Сели смо конспиративно под једно усамљено дрво одакле смо имали добар преглед тако да нам се нико није могао приближити. Крцун је из џепа извадио и прочитао наредбу врховног команданта од 13. маја 1944. године о формирању Одељења за заштиту народа.“, С. Крстић Уча, Како сам хватао Дражу Михаиловића, Београд, 1988, стр. 35.

[4] О важности Озне (Удбе) за Београд говори чињеница да су се на њеном челу смењивала позната имена – С. Пенезић Крцун, М. Минић Црни, В. Мићуновић, Ј. Капичић и други, а кадрови за београдску тајну полицију узимани су из пролетерских и српских дивизија, М. Лопушина, н. д., стр. 51.

[5] Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, стр. 17.

[6] Марк Лоби, Српске тајне полиције, Београд, 2006, стр. 82–83.