Мило Ломпар: Одговор Теодоровићу

На дан 29. априла 1892. године њен први председник Стојан Новаковић је изговорио познате речи да су оснивачи Српске књижевне задруге „остављали на страну све што би нас могло делити”, да би, с друге стране, „јаче потражили оно што нас може зближити и саставити”. Он свакако није мислио да промени политичко уверење него је сматрао да у општем културном подручју, у поступцима које такво подручје захтева, оно треба да се подреди другим чиниоцима народног постојања: у дугом трајању. Само сужена идеолошка свест, какву нам је завештао титоизам, продужен у другосрбијанској (невладиној) интелигенцији, тако блиска суженој режимској свести у нашим данима, може помишљати на уклањање оваквих културних засада.

У време општих медијских удара на мене, који се систематично појављују са свих страна, надахнутих режимским импулсом, упућен ми је и један академски прекор. У хитању ненадмашан, одан другосрбијанским (невладиним) уверењима и западним (америчким) интересима, огласио се 14. јануара 2025. године академик Душан Теодоровић. Он је – на свом твитер налогу – спојио прву и последњу страну Гласника Српске књижевне задруге. На првој страни је утиснут дневни ред редовне скупштине. Ту моје име обележава председника СКЗ-а. На последњој страни дат је списак „покровитеља и пријатеља СКЗ 2023/2024”.

То је послужило за овакав коментар: „Lepa pažnja. Profesor Milo Lompar, predsednik SKZ, se uredno, pre podne, zahvaljuje na pokroviteljstvu i prijateljstvu gospodinu Aleksandru Vučiću. Posle podne je rezervisano za političke napade.”  Овај запис је добар пример како функционише сужена идеолошка свест. У рашчлањавању њених састојака, ваља почети од најуочљивијег – правописног. Никада се не пише речца се иза запете. Није похвално да један саобраћајни инжењер западне (америчке) оријентације и српски академик то не зна. Баца сенку на општу солидност ствари које заступа. Допуштено је, међутим, да рђав дечији песник то крши. Јер, деца и песници често не поштују правописна правила.

Твит Душана Теодоровића

Да бисмо видели како је иронија у синтагми „лепа пажња” промашена, како је тврђење о „захваљивању” лажно и како је синтагма „господину Александру Вучићу” ноторни фалсификат, довољно је да наведемо целокупну страницу: „Покровитељи и пријатељи СКЗ 2023/2024 ⁎ Александар Вучић, председник Републике Србије ⁎ Министарство културе Републике Србије ⁎ Митрополија црногорско-приморска ⁎ Министарство науке Републике Србије ⁎ Представништво Републике Српске у Србији ⁎ Транспортшпед доо ⁎ Народна библиотека „Стеван Раичковић” – Кучево ⁎ Српско културно друштво „Просвјета” – Загреб ⁎ Српски национални Савјет Црне Горе ⁎ Дом културе „Стари Колашин” – Зубин Поток ⁎ Привредни саветник – Ратомир Ћировић ⁎ Одбор „Ваљевска болница 1914 − 1915” – Ваљево ⁎ Фондација „Хилдегард – Хили Кеслер, Хановер – др Љиљана Вернер ⁎ Иван Лукић (Београд) ⁎ Вера Перић (Београд).” То је све.

СКЗ и списак донатора

Иронија у синтагми „лепа пажња” нема свој корелат, јер није реч ни о каквој пажњи, посебно упућеној неком лицу, већ о уобичајеном списку донатора, чији су новчани прилози омогућили штампање књига. Са истих разлога, није тачно ни тврђење о „захваљивању”, јер нема ничег осим списка донатора. Да је синтагма „господину Александру Вучићу” ноторни фалсификат види се по томе што – на корицама Гласника СКЗ − реч „господин” није употребљена и, кључно, што је академик изоставио да је прецизно назначено како је реч о „председнику Републике Србије”. СКЗ је из средстава Републике Србије, као буџетских средстава којима располаже председник, добила новац за продужетак своје едиције Историја српског народа.

Ничега ту није било скривеног: када је та одлука донета, објављена је на сајту СКЗ-а; као што је објављена и фотографија на којој се види ко је био и ко није био у посети председнику Србије. Мене тамо није било. Није, дакле, реч ни о каквом личном односу него о новчаној подршци коју институција председника Србије, који се тренутно зове Александар Вучић, даје установи која је најстарији издавач у Србији и траје 133 године. Као што се из списка донатора види, наведена су и имена појединих људи који су били донатори.

Да је као грађанско лице нешто донирао СКЗ-у, био би – у том својству − наведен и Александар Вучић. То би била чињеница, а не став: као таква, она не зависи ни од чије воље или опредељења. Ако жели да провери истинитост ове тврдње, академик може уплатити донацију на рачун СКЗ-а и угледаће своје име на списку донатора у Гласнику СКЗ: упркос гађењу и одвратности које оно изазива код мене као председника Српске књижевне задруге.

О јавној служби и приватном ставу

У овом списку нема, дакле, ничег осим уобичајеног – што се може проверити на издањима Гласника СКЗ из ранијих времена – ређања донатора у одређеним годинама. Отуд следи да је академиково повезивање мог имена, као председника који сазива Скупштину СКЗ-а, са неком посебном пажњом и захвалношћу упућеном Александру Вучићу једноставно – лаж. Јер, не могу управљање једном установом као што је СКЗ ставити у службу сопствених политичких уверења. То је основно разликовање установе и појединца, јавне службе и приватног става.

Било би то, штавише, и против традиције на којој почива СКЗ. Њу су основала најзнатнија имена српске културе која су политички била супротстављена, па су каткад нека била на власти, а нека у опозицији. На дан 29. априла 1892. године њен први председник Стојан Новаковић је изговорио познате речи да су оснивачи Српске књижевне задруге „остављали на страну све што би нас могло делити”, да би, с друге стране, „јаче потражили оно што нас може зближити и саставити”. Он свакако није мислио да промени политичко уверење него је сматрао да у општем културном подручју, у поступцима које такво подручје захтева, оно треба да се подреди другим чиниоцима народног постојања: у дугом трајању. Само сужена идеолошка свест, какву нам је завештао титоизам, продужен у другосрбијанској (невладиној) интелигенцији, тако блиска суженој режимској свести у нашим данима, може помишљати на уклањање оваквих културних засада.

У моралном смислу, ствари стоје још горе. Као председник СКЗ-а немам никакву новчану надокнаду. То је волонтерски посао. (Такав посао радим и у Задужбини Милоша Црњанског.) Отуд следи да од буџетских средстава која је председник Србије доделио СКЗ-у немам никакву корист. Ако тако стоје ствари, јасно је да поступам у духу начелне и истрајне бриге око добра СКЗ-а. На какву бих иначе корист могао рачунати? Као да академик не може замислити да постоје људи који имају начела, који када раде опште послове, не мисле на личну корист и који одбијају да се кандидују за академике: и када их за тако нешто предлажу у више наврата. Ово је прилика да научи да има таквих људи. И да они не пишу песме, али знају да су његове – лоше.

САНУ, председник и академски додатак

Недавно је Александар Вучић држао говор на Скупштини САНУ. Било је то 20. новембра 2023. године. Председник САНУ – преноси Нова – „Зоран Кнежевић је поздравио председника Србије Александра Вучића.” Нисам опазио јавно супротстављање том чину и самом председнику САНУ које би означило став академика Душана Теодоровића. Да ли треба да га подсетим да је руководство САНУ, које је топло и лично – за разлику од мене – дочекало председника Србије, подржало студентске протесте: после мене? Но, можда је академику у души било тешко. Можда се неисказана горчина излила у какав баналан стих или тривијалан твитерски запис. Али, као и други академици, он уредно из државних буџетских средстава месечно прима − у виду академског додатка – две или три просечне плате у Србији: можда се тај приход, да би био ослобођен пореза, назива „наградом”, али свакако иде преко свих других личних прихода.

 Не разликујемо се нас двојица, дакле, само по образовању или политичким уверењима, или по томе што он пише песме, а ја знам зашто оне не ваљају, или по величини личних прихода који нам долазе из државног буџета, него по нечем много пресуднијем – по моралу и људском поштењу.

Мило Ломпар