Напади на Мила Ломпара на нашој политичкој сцени практично не престају од 2011. године и првог издања књиге Дух самопорицања. Последњих недеља ти напади добили су на замаху. Ударци стижу и са леве и са десне стране, од свих којима, из различитих разлога, не одговара то што Ломпар подржава студентске блокаде. Речи постају све теже, па се поред идеолошких ставова и политичког деловања, у сумњу доводи и његов квалитет као историчара књижевности и сама његова личност.
Са Милом Ломпаром први пут сам се срео на трећој години својих студија српске књижевности, 1997. године. Лепа студентска сећања на предавања каква раније, а ни касније, нисам слушао, на отвореност и предусретљивост према нама као студентима ‒ остављам сада по страни; о Ломпару из студентског угла многи могу сведочити. Ја о Милу Ломпару као професору желим да кажем јавну реч из свога искуства најнепосредније сарадње са њим током четврт века рада на истом предмету.
Уважавање слободе и интегритета другога
Од како сам на његов позив 2001. године конкурисао за место асистента-приправника на предмету Српска књижевност XVIII и XIX века на Филолошком факултету Универзитета у Београду, па до мог избора за редовног професора 2021. године, Ломпаров однос према мени није се мењао. Од најнижег до највишег звања подједнако је уважавао моју личност, без и сенке намере, каква је на нашим универзитетима нажалост исувише честа, да од свог млађег сарадника учини посилног. Напротив, оставио ми је потпуну слободу у избору тема за магистарски и докторски рад, у избору методологије, како приликом израде тих радова, тако и када је реч о часовима.
Никада ме није надзирао, а увек је био спреман да разговара о питањима која сам му као старијем професору постављао, како о нечем практичном у вези са наставом, испитима, односом према студентима, колегама, катедарском животу, тако и о академским радовима, писању и, уопште, проучавању књижевности. Ти разговори у којима смо разматрали различите могућности, по правилу су се завршавали реченицом: „Ви одлучите.“ Некада је моја одлука била ближа решењу којем је он нагињао, некада даља или њему супротна, али никада та одлука није створила било какав проблем међу нама.
Увек ћу Милу Ломпару бити захвалан на пруженој слободи и искреном и истрајном подстицању да самостално обликујем свој професионални пут. У друштву у којем исувише често чак ни родитељи не желе да признају слободу својих одраслих потомака да сами одлучују о својим животима него настоје да их као децу држе под туторством до свог биолошког краја, однос универзитетског наставника према млађим сарадницима базиран на потпуној слободи и поверењу, уз наравно очекивање да оно буде оправдано вредним радом и постигнућима ‒ сматрам великом привилегијом, професионалном и животном.

С обзиром на повод ове речи о Милу Ломпару као професору, није сувишно посебно подвући његово одвајање политичке активности од академског живота. Често сам у кабинету могао чути његове оцене политичких дешавања, али ме никада није позвао да учествујем у било којој политичкој активности. Никада ми није предлагао да потпишем неку петицију или исказао очекивање да ћу се појавити на неком митингу или политичкој трибини на којој учествује; напротив, о својим активностима никада није први говорио. То схватам као настојање да се избегне чињење било чега што би се могло сматрати притиском на млађег сарадника да поступа било како другачије него по својој слободној савести.
Уважавање слободе и интегритета другога
Такво уважавање слободе и интегритета другога подједнако колико се држи до сопствене слободе, могуће је само код самопоузданих, остварених личности високих професионалних достигнућа. Међутим, квалитет Мила Ломпара као проучаваоца књижевности такође је недавно доведен у сумњу, и то на начин који показује непознавање основних чињеница када је реч о процењивању домета књига из области хуманистике. За њих није пресудна сциентометрија, односно бројање колико је пута књига цитирана у туђим радовима у часописима, нарочито не у последњих пет година, а посебно не уколико је из области српске књижевности.
Разлог је једноставан. О српској књижевности се скоро искључиво пише у Србији, а оно што је заиста значајно само овде (уз изузетке који се могу на прсте једне руке набројати). Велики број српских часописа о српској књижевности нису праћени на међународним листама цитираности. Такође, проучавалаца српске књижевности нема толико да би о сваком српском писцу постојала обимна литература. О многима постоји тек понеки рад. Често је тај рад узрок што не постоје други радови: нико после њега не препознаје потребу да ишта више пише. Јасно, то значи да тај рад није о писцу првог него трећег реда, али ако о писцима трећег реда нико не би писао (а не би, ако би само цитираност била критеријум за напредовање у каријери), наша култура би се одрекла великог дела свога наслеђа које чини разуђеност њенога рељефа: без свести о њему не може бити ни свести о врховима наше књижевности.
Парадоксално, али и књиге о врховима могу дуго остати мало цитиране: ако су исувише добре, убедљиве, а иновативне, потребно је доста времена да буду проучене и сасвим схваћене, а још више да неко о истој теми напише нешто подједнако добро, а из другог угла. Таква је књига, рецимо, Његошево песништво Мила Ломпара. Поновљено, дивот издање те књиге у Колу Српске књижевне задруге сведочанство је њене тражености. Она је, наравно, и цитирана (као и друге Ломпарове књиге), пре свега у књигама, које сциентометрија не узима у обзир.
Мило Ломпар је данас водећи тумач српске књижевности
Сва предавања која Ломпар држи на Коларцу увек су изузетно посећена. То је знак да његова тумачења остварују велико јавно дејство на општу представу о српској књижевности. Све пак што се на Коларцу може чути у нужно поједностављеној форми јавног предавања, Ломпар студентима предаје још подробније, са већим бројем детаља и међукорака, него што и књига може поднети. Ти студенти су будући школски наставници Српског језика и књижевности, који ће новим универзитетским достигнућима тумачења српске књижевности у својим ђацима изграђивати представу коју ће наредних деценија српска култура имати о својој књижевности.
Иновације ради пуког новаторства студентима улазе на једно уво, а излазе на друго; тумачења која дају дубљи смисао или расветљавају зашто је велико оно што таквим сматрамо, али што никада није било довољно јасно објашњено ‒ остају у њима да буду пренета новим нараштајима. Колико у томе успева нечија мисао ‒ по томе се мери домет универзитетског професора српске књижевности, а не сциентометријом. Већ ови спољашњи, лако провериви показатељи, упућују на оно што би унутрашња анализа још убедљивије показала: Мило Ломпар је данас водећи тумач српске књижевности. Када једном буде написана њена нова историја, видеће се колико су његова тумачења Његоша и Црњанског променила нашу представу о српској књижевности, њеним вредностима и унутрашњим односима, о смислу културе у којој је та књижевност створена.
Наравно, са уласком у политику, питања о вештини тумачења књижевности постају неважна пред другим темама, а када се све политичке теме исцрпе, на крају се отвара и питање личности. Сматрајући да је за јавност којој се говори о нечијој личности сваки угао из којег се та личност може сагледати драгоцен, осећао сам обавезу да, као неко ко четврт века најближе сарађује са Милом Ломпаром, кажем јавну реч о томе како сам га видео као свога професора.
Аутор је редовни професор Српске књижевности XVIII и XIX века на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета Универзитета у Београду