Оглед о „хармоникашком” моралу (први део)

Апокрифна изрека о Србима, приписана Бизмарку, каже да се у Србији може веровати, и то сасвим сигурно, човеку који носи кошуљу преко чакшира; ако ју је увукао у чакшире, то је преиспољна хуља од које треба бежати.

ОГЛЕД О „ХАРМОНИКАШКОМ” МОРАЛУ
„Свирам Титу, свиро сам и Дражи,
Коме треба, нека ме потражи“
апокрифни епитаф

Шта је са нашим интелектуалцима?

Апокрифна изрека о Србима, приписана Бизмарку, каже да се у Србији може веровати, и то сасвим сигурно, човеку који носи кошуљу преко чакшира; ако ју је увукао у чакшире, то је преиспољна хуља од које треба бежати. Први је, очито, сељак; други је интелектуалац. Ако ова изрека постоји од 19.века (а постоји), и ако је данас још горе него у Бизмарково време (сељаци изумиру огромном брзином, а школованих превараната је све више), онда је крајње време да се позабавимо улогом интелигенције у нашој пропасти.

Криза у којој  смо се нашли, и у којој, са свом озбиљношћу, можемо да разговарамо о близини свенародне пропасти, свакако је криза и интелектуалне елите, од које се очекује да у озбиљним, пресудним временима (а ова су управо таква), да свој одлучан допринос тражењу излаза. Међутим, код нас већина оних од којих очекујемо да треба да проговоре – ћуте. Пасивни су… Разлога има много: од страха пред будућношћу петла који први кукуриче, преко бојазни да ће се човек замерити неком моћнику који му може одузети миран кутак за живот и рад, до стања које би се могло назвати: “Шта се то мене тиче? Има других, позванијих“. Медији су, и то није безначајна чињеница, у туђинским рукама, или у рукама оних који раде за туђина, па човек који жели да сведочи истину свог народа мора да буде спреман за медијску маргинализацију (таквих никад нема много). Ипак, ћутање наших мудраца, правих или самозваних, је преогромно; постало је гробљанско…

Улога интелектуалаца у наше доба била је тема извесног броја расправа и суочавања. Тако је, 19. и 20. септембра 2002, у Кикинди био организован скуп на тему „Интелектуалци у транзицији“, с кога је објављен зборник радова (приредио га је професор др Јовица Тркуља). Скуп се бавио кључним темама за разумевање улоге интелектуалаца у збивањима на нашем простору: критеријумима за одређење појма интелектауалца, знањем као моћи, односом интелектуалаца и власти, дисидентском интелигенцијом која се домогла власти, преласком интелектуалаца из једног у други погледа на свет, учешћем у служењу националистичким политичким олигархијама, односом према центрима светске моћи, сиромашењем интелектуалаца и падом нивоа њиховог научног рада. Вредно је прелистати овај зборник, јер у њему има упутних огледа у којима се промишља тема којом се бави и наш прегледни рад.

У тексту „Интелектуалци и интелигенција“, објављеном у зборнику, Ђуро Шушњић је истакао да је „интелектуалац сваки човек који живи ДУХОВНИМ ЖИВОТОМ, вођен интересом да свет УПОЗНА И ОСМИСЛИ, а не да њиме ВЛАДА ИЛИ ДА ГА КОРИСТИ за друге потребе“ (1,14). Ипак, Шушњић је уочио да код нас нема много таквих: велики број интелектуалаца бацио се у политику са највећим уживањем, заборављајући вредности зарад интереса, којих, уопште није мало, мада су, углавном, лични.

Милован Митровић, у огледу „Српски интелектуалци у светлости социологије“, указује да је штеточинска улога великог броја српских „мудраца“ била у томе што су деценијама доказивали своју оданост владајућој идеологији борећи се против „великосрпског национализма“. Учествујући у разградњи националног идентитета, они су, у ствари, тврдили, посредно или непосредно, да ни нема никаквог духовног темеља за тај идентитет, него постоји само „материјална база“.

Енгелсовски „скок из царства нужности у царство слободе“ је, поред државе, требало коначно да укине и религију и нацију. Интелектуалци других народа у Југославији су здушно подржавали своје колеге – интернационалисте међу Србима, док су се они, свим снагама, борили за очување својих народносних енергија и темеља самоистоветности, припремајући се и припремајући саплеменике за доба које долази – доба распада Југославије. Када је распад Југославије дошао, србска интелигенција је чврсто веровала у то да се  процес разарања не може остварити, јер међународна  правна документа гарантују „неповредивост граница“.

Наравно, у случају Југославије, која је постала геополитички сувишна силама НАТО Империје, међународна документа била су само мртво слово на папиру: распад се десио, а дезинтеграциони процеси су од стране Империје и њених слугу у републикама бивше СФРЈ маскирани причом о новим, још успешнијим, „европским интеграцијама“, коју је један део домаће интелигенције опет прихватио као свеспасоносну мантру, како је раније усвојио причу о комунизму и југословенству.

Митровић је, стога, немилосрдан: по њему, сарајевско „озбиљно шегачење“, ТВ серија „Топ листа надреалиста“ боље је предвидело шта ће се десити са СФРЈ од многих-премногих паметњаковића са докторским титулама друштвених наука. Они су, углавном, били слепи, док је  њихов народ крварио кроз крваву историју 20. века, о коме аутор огледа „Српски интелектуалци у светлу социологије“ вели: „Прошло се кроз два балканска рата, кроз два светска рата, кроз два уједињења са јужнословенском браћом и два разједињавања у међусобном са том истом „браћом“, кроз стварање и разбијање две (три?) Југославије, кроз монархију са српском династијом и републику са хрватско-аустријским капларом; кроз капитализам и кроз социјализам; кроз револуцију, којом се руши капиталистички европски и светски поредак и кроз контрареволуцију, која руши социјалистички поредак и започиње трећи (или ко зна који) нови (масовно – информатички) или „ново-стари“ (репресивно-манипулативни) светски поредак“ (1,97).

По Митровићу, међу Србима су се, после свега, уобличила три типа интелектуалаца: анационални модернисти, неоромантичарски националисти и (њих је најмање) историјско – критички реалисти.
Прва група не само да се ставила у службу империјалних „наратива“ (иза којих стоји поглед на Балкан Дејвида Гомперта и његових налогодаваца из Савета за међународне односе; Гомперт  је још 1994. рекао да „српски вирус треба избрисати“, мислећи при томе на свест  србског народа о сопственој историјској улози и на његову државотворност), него је свој народ прогласила највећим „анахронизмом“ на Балкану, који је  огрезао у “предмодерно“ стање свести. При томе су заборавили да, макар себи, одговоре на питања која Митровић гласно поставља: „Зар од Албанаца постоји неки још традиционалнији народ на Балкану (па можда и у Европи)?

Зар је хрватски „тисућљетни сан“ и национални програм отеловљен у „беспућима повијесне збиљности“ окренут ка „будућности модерне Европе“? Зар Словенци нису били „ксенофобичнији“ од свих у бившој Југославији? Зар су Македонци окренути будућности кад се везују за Александра Македонског, а Муслимани („Бошњаци“) за Турску, Иран, Пакистан и шеријат? Зар су црногорски „зеленаши“, с позивом на стару Дукљу, Зету и Балшиће у стању да „модерно“ превладају племенске поделе у данашњој Црној Гори?“ (1,89). Срби, оптужени за култ државе и великосрпство, пристали су, и 1918. и 1944, да две своје националне државе размене за Југославију, од које је, у доба њеног распада, отео ко је шта хтео.

Митровић сматра да је интелектуално слепило и бешчашће „другосрбијанаца“, који не само да блате свој народ у земљи, него и оправдавају сваку врсту насиља Империје према нама, нешто што је, упркос свим материјалним разлозима за служење туђину, ипак ирационално и не да се сасвим објаснити.

Реакција на понижавање и затирање Српства која иде за пренаглашањем изузетности србског народа је неоромантизам. Потцењивању се противставља прецењивање („Срби, народ најстарији“), а поглед на историју постаје митолошки, што спречава да се и садашњост и будућност сагледају у правом светлу. То онемогућава одређивање рационалне методологије у изградњи насушно потребне државне и/или културне политике.

Историјско-критички реализам, по Митровићу, јесте најређа врста приступа „србском питању“ међу самим Србима. Разлог за то је оно што је Јован Цвијић звао „политичка циганија“, то јест коришћење патриотизма у јефтине, дневно-политичке сврхе, уз непрекидне сукобе и блаћења опоненета, при чему се често прибегава и ласкању народној сујети. Цвијић се залагао за оштро, научно- критичко процењивање народних моћи и способности, при чему то не значи порицање свог народа и одрицање од борбе за његова права и интересе. Да би се патриотски поступало, сви учесници политичког живота се морају одрећи  партијских себичности, које налажу да се свет посматра из секташке перспективе.

Митровић, следећи Цвијића, сматра да историјско – критичка интелектуална елита мора да спаја објективност научног истраживања с љубављу према свом народу. Критичност према сопственим и народним манама спојена с родољубивом саможртвеношћу: ето идеала ка коме треба тежити. Над  судбином не треба кукати, него чинити све што се може да се она поправи, наслањајући се на прошлост и гледајући у будућност. Прави исходи се добијају не кад се бежи пред проблемима, него кад наступи суочавање с њима, кад се ослонац тражи у себи, а не на страни, и кад се „мисли главом, а воли срцем“, а не обрнуто.

У огледу „Смисао позива интелектуалца“, Зоран Видојевић истиче: „Смисао позива интелектуалца јесте у трагању за истином, живљењу у складу с њом и у њеном јавном саопштавању. Издаја тог смисла састоји се у свесном пристанку да се стварају лажне слике друштвених прилика различитим облицима злоупотребе знања и продаје за привилегије, посредну и непосредну политичку моћ. Лажно приказивање постреалсоцијалистичких друштава системска је појава, али и свесни избор“ (1,142 ). После учешћа интелектуалаца у подршци Милошевићевој аутократији, дошло је до преласка многих на страну Империје, па Видојевић сматра да се  у нас убрзано формира прозападна „вазална интелигенција“, због чега „у Србији  постоје појединци као елитни интелектуалци, али не постоји интелектуална елита као заједница која би била на нивоу изазова и драме историјског тренутка“ ( 1,исто ).

Владимир Н. Цветковић је у зборнику „Интелектуалци у транзицији“ објавио текст „Кад свеци мешетаре“, упозоравајући да су интелектуалци врло често „трговци речима, загледани у метафизичке вредности, које настоје да проследе у политичко поље“, при чему имају осећај да су  духовно и морално супериорни и да је друштво дужно да им обезбеди „престижна и руководећа места“ ( 1,238 ).

Маринко Арсић – Ивков, вишедеценијски борац против културних кривотворина тоталитарног поретка и аутор незаобилазне „Кривичне естетике“, књиге о цензури и забранама у Титославији, у свом тексту „Интелектуалци – препрека стварним променама у Србији“ истакао је да је комунистички режим, чим је дошао на власт, формирао своју интелектуалну „елиту“ на два начина: придобијањем и поткупљивањем грађанске интелигенције и стварањем сопствених интелектуалних „жреца“: „Да би произвела довољан број таквих интелектуалаца, власт је отпочела са масовном „производњом“ магистара и доктора наука, путем тзв. „школовања уз рад“ и отварањем факултета за ванредно студирање у свим већим градовима. Учинак ових интелектуалаца по српско друштво био је погубан.“ (1,364). После пада комунизма, стање се није много променило, јер су титопојце-интелектуалце наследили њихови клонови, који су комитете преобразили у кланове.

И? О чему ћему сад?

Дакле, о  теми улоге интелекуталаца у српској пропасти је већ писано, и то озбиљно. Има ли ту места да се каже нека нова, још неречена, а значајна реч?

Када сам решио да напишем нешто о улози интелектуалаца у општој пропасти Српства, кретао сам се у различитим правцима, покушавао да будем начитан, да одлазим у дубине проблема, да тражим поноре наше трагедије. Читао сам, како се из приложеног да видети, литературу битну за решавање постављеног ми задатка… А онда сам схватио да је све то, пречесто много – болно много! – једноставније; српска интелигенција је била то што је била углавном због својих моралних каквота. Таквих превртача, какви су припадници наше домаће елите, није било „од када је гавран поцрнео“.

На слаб морал домаће интелигенције указивао је и Арчибалд Рајс, у свом завештајном спису „Чујте, Срби!“ Он је толико оштро разликовао нашег сељака од нашег „школованца“ (Владика Николај) да оштрина његових судова и данас представља изазов за све који читају Рајсову поруку Србима. А о нашем „мудрацу“, какав се уобличио под комунизмом и какав наставља да се уобличава у „транзицији“ жедних преко воде, говори Мило Ломпар, чији је „Дух самопорицања“ манифест истине о нашој култури у сумраку српске историје: “Постоји ли национална интелигенција у нас? Јер, није довољно нешто ЗНАТИ, неопходно је и ПОНАШАТИ СЕ у складу са тим знањем. Они који се понашају трпе последице за које већина националних интелектуалаца није спремна.

Тако је наш национални интелектуалац – како је писао Слободан Јовановић – нека врста ПОЛУИНТЕЛЕКТУАЛЦА. У мојој књизи сам га описао као неког ко има психологију МАРВЕНОГ ТРГОВЦА: кило – за – кило. Упитан зашто није поднео оставку, један полуинтелектулац – бележи Слободан Јовановић – рекао је: “Ко би се одмакао од пуног чанка“. Национални интелектуалац би био неко ко опстаје у ситуацији када су – како каже наслов једне лепе песме Растка Петровића – „сви чанци празни“. Ако тако поступа долази у сукоб  са општим кретањем: Михаило Ђурић, Никола Милошевић. Јер самим својим постојањем ПОКАЗУЈЕ  шта марвени трговци, замаскирани у интелектуалне торбаре, замаскирани академијама, наградама, комисијама, жиријима, племенским савезима, никако не чине“ (2, 63).

Дакле, решио сам да направим прегледни чланак  о  моралном лику србских интелектуалаца који су служили сваком коме је требало служити  да би се остало „у игри“, по начелу исказаном у стиховима убојитог епиграма – епитафа за Јашу Продановића: „Краљу веран, Титу одан, / овде лежи Јаша Продан“.

Велики број њих је постао то што јесте из лукративних разлога, из жеље да се, ни под једном влашћу, не одмичу од пуног чанка. Зато су врло често свесно служили антисрбским интересима, окрећући ћурак наопако и повијајући се како ветар дува. А дувао је, бар у последњих стотинак година, углавном против нас.

Додуше, не сме се заборавити да је било и оних који су се, на путу штетном по свој народ, нашли зато што су искрено веровали у заблуде, а не из најбаналнијих личних интереса. Наш познати историчар, др Драгољуб Живојиновић, у интервјуу за мајску „Геополитику“ 2012. године, говори о србским интелектуалцима који су учествовали у стварању Југославије: „Нажалост, многи од њих су били праве „замлате“. Неки су били истински умни људи, као на пример Слободан Јовановић и Јован Цвијић, али нису препознавали политичку реалност, или су, можда, погрешне идеје ширили под утицајем интереса супротних српским.

Тако су тврдили да су Срби, Хрвати и Словенци исти народ са различитим именима, а заборављали су на њихове различите културе, историјске традиције и религије, чиме су обманули народ и државнике који су их следили. Зато српске интелектуалце сматрам једнако одговорним колико и Пашића и престолонаследника. Нико од њих о уједињењу није питао српски народ, који је добро осећао да срља у творевину супротну српским интересима. А ни  генерала Живојина Мишића, који је регенту Александру предлагао: „Ми на једну, а Хрвати на другу страну“ нису послушали.“

Међу ове умнике, који нису схватали политичку реалност, спадали су, свакако, Јован Скерлић и Богдан Поповић, творци „Српског књижевног гласника“. Зато почињем с њима.

Јован Скерлић и БОгдан Поповић: Искрено заблудели

Један од најзначајнијих србских интелектуалаца са почетка 20. века, Јован Скерлић, књижевни критичар, универзитетски професор, социјалдемократски политичар, кључни уобличитељ југословенског пијемонтизма, тврдио је да Србија мора у потпуности да се поистовети са Западом ако мисли да опстане. У свом чланку „Омладински конгреси“, објављеном 1904. године, Скерлић је критиковао неки наступ Стјепана Радића, у коме је овај „грмео против немачке културе и величао покровитељку Русију“. С поучно подигнутим прстом, Скерлић је рекао: „Радић зна многе ствари, али заборавља да је Запад извор светлости и жижа живота на земљи; да за нове народе има два пута, или примити западну културу, као Јапанци, и живети, или јој стати насупрот, и бити прегажен, као амерички црвенокошци или аустралијски црнци; да је словенска култура празна реч, да немачку културу, културу Гетеа, Хегела и Вирхофа, не треба мешати са културом полуфеудалне и клерикалне Аустрије; и, најзад, да нимало није привлачна перспектива губљења словенских река у руском мору, и ако се већ бори то није да се мења јарам, но да се задобије пуна слобода човечанска, у дефинитивној победи Демократије“.

Из такве перспективе, Скерлић је говорио да је југословенство „не само најидеалнија и најбоља но и једино разумна и једино могућна НАРОДНА политика“. Дакле, ствар је у томе: Запад је идеални простор ка коме су дужни да стреме сви Јужни Словени, и, на првом месту, Срби. Од Скерлића до данас Запад је утопијски простор среће ка коме србска интелектуална елита, великим својим делом, позива народ. Кад народ „не слуша“, појаве се људи који, попут историчара Николе Самарџића, гневно кажу: „Нама је потребна наша сопствена трансформација. Нама није потребно да као неки биолошки отпад загадимо Европску унију“.

Познати српски књижевни критичар и естетичар , професор Универзитета, Богдан Поповић, био је један од интелектуалаца који су, свесно или несвесно, живели за туђу културу и, кроз ту културу, за туђе интересе. Префињен, аристократских манира, великих знања, Поповић је био magister elegantiae не само Београда и Србије. Васпитан на англосаксонској „почви“, он се нашао на удару стварности крајем Другог светског рата.

Наш познати астроном, Милутин Миланковић, у својим успоменама бележи да је, почетком априла 1944. године, Богдану Поповићу испричао да Београдом колају шапутања да би престоницу могли да бомбардују Англоамериканци. Он је рекао: „Немогућно! – Искључено! Као што знате, први светски рат провео сам у Енглеској и упознао њен џентлменски народ. Сваки Енглез зна добро да смо ускочили у овај рат да останемо верни нашим савезницима из првог светског рата. Може ли се и замислити да ће Енглеска напасти на свог до гроба верног пријатеља обореног надмоћним непријатељем и раскрвављеног стотинама рана? /…/ Зар се може замислити да ће учинити својим пријатељима оно што Немци учинише својим противницима? Јавно мишљење Енглеске које бди над части своје нације неће дозволити да она буде упрљана таквим нечовечним делом“. А онда је дошао 16. април 1944. године, први Васкрс: бомбе наших „савезника“ уништавале су Београд баш у тренуцима кад су људи седали за васкршњу трпезу.

Када, три месеца касније, Миланковић посећује Поповића, „телесно и душевно изнуреног, бледог, тужног и резигнираног“, професор је веома јасан: „Не желим да живим у овом избезумљеном свету. /…/ Избезумљен свет! Не желим, не тражим, не очекујем ништа од њега. Најбоље је умрети. Умрети што пре“. Жеља му се ускоро испунила, истиче Миланковић.
Како би рекао Жарко Видовић: „Историјске свести нема без свести о злу“. Зато је аутор „Антологије новије српске лирике“ умро скрхан: до свести о злу је дошао кад је већ било прекасно, и кад је, после свега, желео само да побегне из просторно-временских координата „избезумљеног света“.

(Наставиће се)

Прочитајте:
(први део)   (други део)   (трећи део)

Владимир Димитријевић