Оглед о „хармоникашком” моралу (други део)

СВЕДОЧЕЊЕ БРАНКА ЛАЗАРЕВИЋА

Ученик Скерлића и Богдана Поповића, књижевни критичар, естетичар и дипломата, Бранко Лазаревић је у Другом светском рату доживео велику породичну трагедију: умиру му супруга и  један син, а други син гине у редовима Југословенске војске ђенерала Михаиловића. Оставши сам, Лазаревић не пристаје на ново доба, доба комунистичког тоталитаризма (због чега ће касније и робијати, и бити трајно маргинализован): сматрајући да је слобода стваралаштва неопходна као и ваздух, он се углавном повлачи из јавног живота, будно пратећи како се велики део интелектуалаца одриче сопствене кичме зарад сласти пузаваштва пред новим режимом.

О томе води записе у свом „Дневнику једнога никога“ (1942-1947), делу које тек чека своје изучаваоце. Анатомија послератног морала наше интелектуалне елите снимљена је рендгенски, а неки од портрета колебљивих људи у злом времену су права ремек-дела психолошке прозе.

Како је то изгледало? Ево Лазаревићевог описа: „Сиротиња духовна већ сва пише по шаблонима бољшевичким. Сваки час вас неко од њих упита: „А како би се то објаснило материјалистички?“ Тако сам сажаљиво погледао свог старог пријатеља Вељка Петровића када ме је тако још пре годину дана запитао за неко питање.

На Универзитету је већ смејурија. Многим сам пријатељима рекао: „Помените на почетку неке реченице из Маркса или кога другог од светих отаца, па после певајте своје!“ /…/ Направио се читав један покор у име те вере. Све се мора да прилагоди „вери“: и Шекспир и зрикавац и Сунце и зглавкари и дух и маглине по свемиру. Продаје се и предаје боза као најбоље бургоњско вино. /…/ И то све иде насилно и под морање. Ко неће „У фронт!“, тај не треба ни да једе, ни да добије угаљ по овој цичи.

И свет се уфронћује и удењује у ове њихове игле којима се ништа не може ни да окрпи а толи да сашије“ (7, књига 1, 395-396). И још: „Свет је постао, и то нарочито интелигенција, чак и интелектуалци, прави циркусијанац и прави морални црноберзијанац. Колико их има који доручкују са бољшевицима, ручају са демократама, вечерају са монархистима а у међувремену и са осталима. Једно за другим, ти људи чине ствари које човек не чини ни два пута за време целог живота. /…/ Између „да!“ и „не!“ разлике нема. У једноме тренутку каже: „Све је ово један ужас!“ и док се окрене: „Све је ово како треба!“ /…/ Нуди се јавно, одбија све у шаптању. /…/ Разумем: то је револуција, једна удешена револуција, и разумем многе људе и, нарочито, праве комунисте, али не разумем ове муфљузе и јолпазе. Изврнуо се свет тумбе. Постао је прљаво непристојан и страшно претворен. Треба их само видети: прави циркус и они више него кловнови. То су велики еквилибристи и људи који умеју да говоре из трбуха. Они би хтели да свака прилика буде и њихова прилика. Они седе на своме образу. То су задњице а не образи, и говоре као да задњицама говоре. Избаце га на врата, он се врати кроз прозор, или потражи капиџик. Лажу, оговарају, подмећу, претварају се и у џепу носе све могуће улазне карте: од партијске до позоришне. /…/ Што се, пак, тиче Универзитета, они су универзални. Тамо је вашар. Сви су „против“ кад изађу на врата универзитетска и сви су „за“ чим уђу у салу.“ (исто, књига 2, 159 ).

Лазаревић не само осуђује; он се труди и да разуме, па каже: „Глад и страх, два верна пратиоца сваке револуције, бацају свет у моралну беду. Онај прави свет тада гине у грађанском рату, други се стрељају као „издајници“ и тако даље, трећи труле по тамницама, а остаје жив само олош и по површини се налази само шљам. После толиких „сеча кнезова“ почињених од 1941. нарочито од 1944. у јесен, од стране свих могућих непријатеља, остала је фурда која се продаје по што се хоће: као „рестлови“ и као ђубре“ ( исто,160 – 161 ).

По Лазаревићу, главни циљ свега је ломљење кичме Србији, што је, из перспективе титоистичке власти бољшевика, разумљиво. Лазаревић указује на чињеницу да су се динарци у послератном периоду показали у најмрачнијем светлу, и пита се шта би сада рекао Цвијић (мада и себе кори као њиховог негдашњег хвалитеља). Ипак, делимично их извињава: они су из пасивних, гладних предела и отимање туђег им никад није било страно. Највише га боли што су по Србији почели да пљују пречански Срби, многи из Војводине, које је Србија примила и угостила на мајчински начин… За њих нема много разумевања: „Њима је добро данас, њима је било добро јуче и њима ће добро бити сутра. То су прави црноберзијанци духа /…/ Зато они данас бацају смеће на Србијанце, на које су пре бацали венце своје логоманије. Њихов је дух јавна радња, куплерај.“ (исто, 251-252 ).

А сад, да још дубље заронимо у тмину оновремених моралних суноврата. Без сагладавања пуне истине, нећемо знати ни шта, ни што нам се ово десило.

ПАРАДИГМАТИЧНИ АРИТОН МИХАИЛОВИЋ

Име Аритона Михаиловића, једног минорног писца и позоришног делатника (1893-1971), било је заборављено, све док Бојан Ђорђевић, вредни историчар наше културе под немачком паском и у ратном вртлогу (1941 – 1944), није објавио његов „Дневник под окупацијом“. Аритон Михаиловић је, иако се трудио да у дневнику себе представи у што лепшем светлу, ипак оставио јасан траг о томе како је настајало камелеонство наших интелектуалаца који су, од када је Тито дошао на власт, кренули да се додворавају новом поретку, иако су раније имали другачије ставове. Сам Аритон је одбијао да сарађује с Недићевим режимом, што су чинили неки од његових колега по перу. У запису од 5.септембра 1942. он говори о својој немогућности да приђе групи културних посленика који су се ставили у службу Владе националног спаса: „Покушао сам да будем пријатељ тим људима и да им приђем. Колико пута сам и пошао да им се јавим, али сам се с пола пута враћао натраг. Више неки тајни глас, прекорни глас, неголи стварни разлози укочили би ми кораке и ја сам морао да се враћам. Материјалне незгоде нису могле да угуше тај унутрашњи глас“ (8, 25).

А 14. септембра 1943. Михаиловић записује: „Домаћи комунисти спремају убиства у масама. Они сматрају да је најбољи начин дочепати се власти побити своје противнике. – Тако бар схватају ови жутокљунци у недостатку бољих аргумената. Ако се тако збиља препоручује одозго, у шта ја не верујем, онда им далеко лепа кућа. Ја сам  против терора и против убистава. Треба пустити свима народима да се слободно определе за извесну политику и уређење своје државе“ (исто,  79).

Крајем августа 1944, на конгресу четничке илегалне штампе, учествује и Михаиловић, с циљем да убеди четнике да ублаже свој став према партизанима, ради заједничке борбе против окупатора. Писац Аритон је, после сусрета с четницима, закључио да је „Равногорски покрет са овом политиком либерализма, демократије и отвореношћу заиста потекао из народне душе“ (исто,  115).

Долазак партизана у Београд није чекао одушевљено. Напротив – био је уплашен. А 19.октобра 1944. он бележи: „Круже језовите приче. Кажу да партизани убијају на велико и без много проверавања кривице“ (исто,148). Ипак, после свега, Аритон Михаиловић хита да се стави у службу узрочницима „језовитих прича“. Свој поступак овако правда: „Не треба губити ни тренутка времена. Без колебања и некога вечитог стида треба мушки иступити напред. Дошло је време када могу само енергични људи да продиру. Поготову ми који смо били по страни толико година“ (исто, 155). И, на крају: „Сада више не смем и не могу да чекам јер нећу имати од чега да живим. Према томе, отпадају многи обзири који су били раније главна сметња. Ваља гласно, отворено и поштено говорити и на тај начин пробијати себи пут“ (исто, 159). И заиста – пробио се; до јуче симпатизер равногорства, Михаиловић је отишао код Титових „културњака“, пријавио се да је спреман да помогне „народној власти“ и – прво је постао управник Позоришта Другог рејона, а затим и један од оснивача Југословенског библиографског института. Признат му је чак и статус борца Народноослободилачке борбе!

СЛУЧАЈ АЛЕКСАНДРА БЕЛИЋА

Познати српски лингвиста, Александар Белић, у предратном Београду био је знан као човек лојалан монархији и поретку, и један од делатника Краљевог фонда. Још 1910. године постао је дописни члан царске Академије наука у Петрограду, па је био и председник Државне комисије за Русе избеглице у Краљевини Југославији. Године 1941, потписао је антикомунистички апел, у коме је стајало да је дужност „сваког правог српског родољуба да свима силама настане да се онемогуће паклени планови комунистичких злочинаца“ (био је тридесет трећи на списку потписника, као председник Краљевске академије); молио је ђенерала Милана Недића да се прихвати дужности председника Владе под окупацијом. А кад је Тито у Београд дошао, одмах му се ставио у службу. Као освајачи југословенске престонице уз помоћ совјетских тенкова, посетили су га Ђилас и Кардељ и понудили му сарадњу, што је он, лака срца, прихватио. Већ 21.новембра 1944. објавио је, на насловној страни „Политике“, текст „Нови видици“, у коме хвали руске ослободиоце и Стаљина. Онда су му сви путеви били отворени. Одуживао се комунизацијом, негда краљевске, Академије наука.

Већ на свечаном скупу србских академика 20. јануара 1946. године, Белић захваљује Титу као великом „заштитнику“ ове установе, да би 12. марта 1948. године, због великог буџета који јој је додељен , захвалио „ономе који тако мудро и тако зналачки организује нашу савремену државу“. Све је, захваљујући Белићевим напорима, крунисано 11. новембра 1948, у 11 часова пре подне, у свечаној сали Београдског универзитета, испод слика Лењина, Стаљина и Тита. Тада је човек са слике, иначе бравар по струци, постао први почасни члан Српске академије наука и уметности, оне у којој су се прославили Ђура Даничић, Јосиф Панчић, Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Михаило Петровић, Јован Жујовић, и други, слични њима. Скупу је присуствовала комунистичка елита: од Ранковића, преко Ђиласа и Моше, до Коче Поповића.

Белић је том приликом рекао да је Титова научна заслуга у томе што је организовао партизанску војску у току рата, а затим стваралачки разрадио марксистичко – лењинистичке принципе, примењујући их у нашој стварности. Предајући Титу у руке диплому, Белић је обзнанио, urbi et orbi: „Друже Маршале, Предајући Вам ову диплому, ја Вас молим да је сматрате не само као знак дубоког признања, захвалности и особитог поштовања свих чланова Српске академије наука, НЕГО И КАО ЗАЛОГУ ЊИХОВЕ ОДАНОСТИ“ (9, 51).

Па какав је, заиста, био човек који је, од монархисте, преко потписника антикомунистичког апела, постао ватрени титоиста?

Ево шта о њему каже Милан Јовановић Стоимировић: „Почетком лета Господњег 1958. био је организован неки излет лингвиста у Тршић, ради комеморације Вуку Караџићу. Белић је био међу учесницима тог ходочашћа и здрав и жив стигао на ручак у Лозницу. Ту је изјавио да је нешто уморан, те поручио једну „дуплу љуту“, коју је попио на искап, затим јео као предјело сир, кајмак и млад лук, после тога посркао супу, смазао с великим апетитом неку мусаку и онда, не могући да се одлучи за јагњеће или свињско печење, узео порцију fifty-fifty, то јест пола свињског пола јагњећег и то појео у сласт, а затим поручио литар црна вина /…/ (10,  87). У доба овог, раблеовски обилног, ручка, имао је 82 године. Академик Белић је  такође био познат  и по томе што није имао обичај да части никог – наручивао је кафу само за себе, а они около су могли само да  гледају, сведочи  Јовановић Стоимировић, аутор „Силуета старог Београда“, оног Београда у коме је чашћавање било уобичајена појава.

Дакле, Белић је био велики научник гаргантуовских апетита и хармоникашког морала. Само као такав могао је да, вашарском алхемијом удворице, хрватског бравара претвори у српског академика.

ПРИМЕР МАРКА РИСТИЋА

Чим су Титови (и Стаљинови, то да се не заборави) борци стигли у Београд, почело је осветничко убијање, не само оних који су, служећи окупатору, “окрвавили“ руке, него и свих политичких и идеолошких противника будућег режима, као и људи кривих само зато што су припадали побеђеној грађанској класи. Човек који је дао образложење одмазде звао се Мрако Ристић, и био је писац. На насловној страни „Политике“ од 28. октобра 1944. грактао је, најављујући црне дане Београда: „Нема, не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира ни среће, без потпуног, немилосрдног уништења издајничке реакције, без правде, која, како су то рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић, „обухвата освету“, „укључује освету“ “ (11, 36).

Пре Другог светског рата, Марко Ристић бејаше грлати надреалиста и фројдомарксиста, сасвим у складу са идејама свог учитеља, Андреа Бретона, али се, као такав, није се уклапао у фундаменталистичко „правоверје“ Титових КП стаљиниста, због чега је бежао под скуте Мирослава Крлеже и „Печата“. За време Другог светског рата, Марко Ристић, класични „комсалонац“, један од оних који су до гнева доводили Милоша Црњанског, крио се под скутима свог порекла (унук чувеног српског државника, Јована Ристића) и свог буржоаског таста у Врњачкој Бањи, док су његови идеолошки сличномишљеници и својевремено књижевни саборци, попут Ђорђа Јовановића, били спремни да гину у борби, са звездом петокраком на челу.

Радослав Грујичић, иследник Специјалне полиције за време немачке окупације, побегао у Канаду, дао је интервју Милу Глигоријевићу (објављен је у његовој књизи „Емигранти“). Он сведочи да је Марко Ристић, као помагач партизанског одреда на Гочу, био ухапшен, али је за њега интервенисао митрополит скопски Јосиф, пријатељ Ристићевог таста Живадиновића, познатог лекара у Врњачкој Бањи. Обратио се ђенералу Недићу, који је рекао: „/…/ Без обзира на његову  кривицу, он је унук нашег највећег политичара Јована Ристића.“ ( 12,154 ) Наредио је да се ослободи, а Бећаревић, шеф Грујичићев, му је пренео наредбу, чему се Грујичић успротивио: „Увек сам између гладног, израбљиваног и запостављеног радника, који је био заведен и очекивао спас од социјализма и комунизма, и неког татиног сина, салонског комунисте, бирао тог неког радника, да му помогнем /…/ Понављам: да сам се ја питао, не бих га пустио. Можда би се он и из логора извукао, нисам га на смрт осудио, Боже сачувај, али питао сам се зашто да робија студенткиња Лукић, неког поштара ћерка /…/ а он да изађе напоље“ (исто,155). По Радославу Грујичићу, у истрази се Ристић понашао кукавички, симулирајући рак грла и промуклост, тврдећи да може да пије само мало воде и млека (а једном стражару, подметнутом од Грујичића, тражио је да му за ручак доносе пиле.)

Тај и такав, Марко Ристић је 1944. морао да се доказује Титу и Партији (зашто није дошао у шуму, него се бањао у Бањи? ), па је на себе узео улогу славопојца нових џелата, маскираних у ослободиоце. Касније је живог Црњанског прогласио „мртвим песником“. После је био титопојац и дипломата у Француској, persona gratissima новог режима, човек који је наставио да пљује по свим вредностима српске културе (наравно, није поштедео никога: од Светог Саве до Момчила Настасијевића). Живео је добро и пре рата, и за време рата (осим епизоде са затворском промуклошћу), и после рата. Длака му с главе није фалила. А људи, попут Григорија Божовића, сасвим невиног човека и изванредног писца, били су, без суда и пресуде, убијани да им се не гроба не зна.

Ево чиме је Ристић платио свој луксузни живот после Другог светског рата, поредећи Брозов надимак, Тито, са Ајнштајновом формулом о маси и енергији: „То је тај одговор, тај полустих од четири слова само, и он садржи, као она сасвим мала и сасвим једноставна специјалне теорије релативитета /…/ он укључује и синтетише толике одговоре на толика питања да нам је довољно јемство да се та питања више неће моћи јавити, никад више /…/“(16,252).

(наставиће се)

Прочитајте:
(први део)   (други део)   (трећи део)

Владимир Димитријевић