fbpx

Случај несталог памћења

Дани пролазе, аутомобили пролазе, лета и зиме пролазе, а испред Аустријске амбасаде свакога јутра стоји упорна група од стотинак људи и – чека…

Сваког јутра, без обзира да ли је у раним сатима минус 20 степени или, пак, зора најављује вреле јулске дане у Београду, испред Aустријске амбасаде, која се налази тик поред зграде Српске Патријаршије, на тротоару стоји група од стотинак људи и чека – визу. Аутомобили поред њих бесомучно пролазе, али група је упорна у чекању и трпљењу. Сви одреда размишљају како да пред аустријским службеницима изгледају што лепше и смишљају неке за Швабе прихватљиве одговоре. Наравно да никоме не пада на памет да се побуни зато што нас третирају као олињале псе који чекају да се газда умилостиви и баци нам коску. Таман посла, онда ти сигурно неће дати визу!

Дани пролазе, аутомобили пролазе, лета и зиме пролазе, а испред Аустријске амбасаде свакога јутра стоји упорна група од стотинак мученика и – чека…

Са друге, доње стране Српске Патријаршије, на педесетак метара од ње, случајни пролазник проћи ће поред остатака некада давно порушене зграде. Једино што ће можда приметити биће висока жичана ограда која не дозвољава свакоме да туда пролази. Па добро, помислиће пролазник, сигурно се ради о још једној дивљој градњи неке зградурине, дивљој градњи која је у последњих 8 година направила урбанистички хаос у главном граду Србије. Ипак, овога пута урбанистичка мафија није, бар не за сада, извршила атак на овај део Косанчићевог венца.

Изненада, пролазник ће приметити велико, сада већ прљаво и од београдске кошаве већ искрзано платно на којем је одштампан текст следеће садржине:

“Застаните, за час, ви који пролазите!
На овом месту се, до недеље, 6. априла 1941. године,
налазила Народна библиотека Србије.
Тога дана је, у рано јутро, почело бомбардовање Београда.
Прво је разнесен мир, а затим је, на Косанчићевом венцу,
запламтела Народна библиотека.

Данима су горели древни писани споменици,
старе и нове књиге, списи и писма, документи и новине.
Данима је пламен уништавао сведочанства
о постојању и трајању једног народа.

Данима је ватра гутала столећа историје, сажета у слова.
Пламен се, најзад, преобличио у жар, а жар у пепео.
На овом месту се, од недеље, 6. априла 1941. године,
налази пепео великог дела историјског памћења српског народа,
Зато застаните, за час, ви који пролазите!
Светлана Велмар – Јанковић”

Дакле, ту је била Народна библиотека. Под ударцима немачких нацистичких бомби, дебели циглени зидови, византијски лукови старе зграде нису издржали да сачувају оно што се у њима налазило. А налазило се много тога, сада изгубљено заувек.

Ни непуних 60 година после шестоаприлског јутра 1941. године, исти тај немачки народ, појачан савезом са другим народима, бацао је на исту земљу и исти народ нове бомбе, сада обогаћене осиромашеним уранијумом који, и после 9 година од бомбардовања, и даље убија изазивајући рак, леукемију и разне видове генетских поремећеја.

Но, добро, није то у историји људске цивилизације ништа чудно. Јачи газе слабије, Сила Бога не моли и сличне, наизглед паметне мисли прихватања неправедне, зле судбине малих народа. Поред тога што се налази на раскрсници светских путева, српски народ је – мали народ, па то што му се догађало и што му се догађа је, посматрано из перспективе неправедне цивилизацијске историје, и – природно.

Само, нисам сигуран да ли је природно, и да ли је нормално, и да ли је морално, и да ли је људски, да мој народ, бар један његов део од стотинак људи, буде кер на киши или сунцу испред амбасаде народа који га је бомбардовао и уништавао.

Најстрашније у целој причи је да Швабе, опростите Немци, у амбасади Аустрије боље знају и још боље скривају шта се налази са друге, доње стране Српске Патријаршије, на педесетак метара, док они мученици који чакају у реду појма немају, а још мање осећају дах и дух њихове старе Народне библиотеке.
Дани пролазе, аутомобили пролазе, лета и зиме пролазе, а испред Аустријске амбасаде свакога јутра стоји упорна група од стотинак људи и – чека…