fbpx
Блог

Оглед о „хармоникашком” моралу (трећи део)

Posted on by Владимир Димитријевић
09
мар

Да ли ћемо успети да створимо нову елиту, коју је Солжењицин звао жртвеном? Од тога зависи будућност ове земље и народа…

КОНСТАНТИНОВИЋИ, ОТАЦ И СИН

Отац Михаило и син Радомир Константиновић обележили су, ангажманом својим, српски 20. век. Они су, у ствари, Костовићи из села Челице код Пријепоља, одакле се Михаилов отац и Радомиров деда доселио у Чачак почетком прошлог века. Али, покондиреном Михаилу презиме је било превише „сељачко“, па га је „аристократизовао“ у „Константиновић“.

Као универзитетски професор права, Михаило Константиновић се, пре Другог светског рата, укључио у прављење Бановине Хрватске, која је, наводно, требало да реши горуће „хрватско питање“ у Краљевини Југославији. Био је, тај самопроглашени решаватељ националних ребуса, Константиновић, поносан на своје правничко дело, сматрајући да ће Мачек и његови следбеници остати трајно задовољни. Чак је убеђивао и владику Николаја да Српска Црква нема разлога да се боји тог споразума, иако му је, 1940. године у Жичи, Николај говорио да су Срби на територији Бановине Хрватске грађани другог реда. У то доба, Константиновић је био близак и Српском културном клубу. Пред крај рата, у време стварања Титове Југославије, уз помоћ Черчилових идеја и Стаљинових тенкова, чак је био забринут због положаја Срба у будућој федерацији; одбио је да министрује у Шубашићевој влади. Али, онда је, 18.фебруара 1945, отишао у Титославију и одмах добио могућност да буде професор Правног факултета Универзитета у Београду, као и аутор низа законских пројеката новог поретка.

Радомир Константиновић иде даље од свог оца: постаје „авангардни“ писац са „бефелом“ Партије (Партије која, после 1948, настоји да глумата отвореност за слободну мисао и уметничке слободе). У својој „Историји српске књижевне критике“, Предраг Палавестра је недвосмислен: док је писао своју осмотомну студију „Биће и Језик“, Костовић претворен у Константиновића је „имао статус високог државног чиновника /…/ Са државним дотацијама, свих осам књига објављено је у луксузном издању код великог издавача и преко Министарства културе откупљено за јавне библиотеке. Цео подухват „Биће и Језик“ награђен је највишим државним наградама“ (14, књига 2, 590).

Наравно, то је морало да се плати, и Константиновић је плаћао, плаћао. У „Бићу и Језику“ је доказивао да је Дучић нудио „стихотворство уместо поезије“, да је Ракић наметљив слуху, а тежак духу, да је Црњански „архитект празног“, итд. „Дворски филозоф“, писац „Философије паланке“, по Палавестри, „тражио је да се према свету држе отворени прозори, али да се у књижевном наслеђу, са благословом партијских комитета, ствари доведу у ред и очисте од национализма, светосавске патетике и субверзивне грађанске непокорности“ (исто, 592).

О стилу Константиновићем писано је, разним поводима, али га је јасно проценио Миодраг Перишић у свом огледу „Жаргон интерпретације“: „Читајући „Биће и језик“ надао сам се победи тог духа над испошћеним академизмом, над здраворазумским реализмом у схватању литературе, а наилазио сам на квазифилозофске произвољности, на реторичку инерцију, на жаргонску лењост“ (15, 269). И додаје: „Осим тога што је тешко пробити се кроз „густину“ Константиновићевог текста, остаје да се изборимо и са извесним семантичким волунтаризмом, да премостимо таутологије тамо где су парови потпуно супротних значења („начело разарања као једино начело стварања“). Тај волунтаризам пародирао је Орвел путем познатих тоталитарних парола: „Рат је мир!“, „Слобода је ропство!“ “(исто, 271). Тако је, у Орвеловој, 1984, Перишић читао Константиновићеву „непрозирност“, то јест мућење воде да би изгледало дубље.

Како сажети Палавестрин и Перишићев увид, а да то буде и јасно и гласно? Једноставно: Константиновић је од Титовог режима добијао плату (лепу, господску, „аристократску“, не „костовићску“, него „константиновићевску“) да би доказао како је у предкомунистичкој култури Србије, осим ретких изузетака (какви су били његови другари, надреалисти), све било паланачко, у себе затворено, убого и јадно. Десет година је човек примао паре само да би Дучића, Ракића, Диса или Настасијевића сместио у провинцијски мрак и паланачко – подрумску мемлу. Глуматао је стил Сартра и њему подобних егзистенцијалиста, чији је дискурс опонашао, да би доказао, у „Философији паланке“, аутентичне корене „српског нацизма“, који је, по Латинки Перовић, у нас постојао и пре немачког нацизма. (У Хрватској, бар колико је мени познато, нико није повезивао А. Г. Матоша са усташтвом, без обзира на то што је Матош био „горљиви хрватски домољуб“.)

Радомир Константиновић је, касније, као идеолог Друге Србије, непрестано „бугарио“ над судбином Ивана Горана Ковачића и др Симе Милошевића, које су убили четници, па је улица Симе Милошевића преименована у улицу Светислава Стефановића (кога су, као ратног челника Српске књижевне задруге, убили Титови комунисти, тако осветнички да му се ни гроб не зна). Наравно, нико не брани четничке злочине; али, Константиновић је злочине увек осуђивао селективно, само ако су четнички и „раткомладићевски“, а не и ако су комунистички и БХ муслимански, „изетбеговићевско – насерорићевски“, што је доказао својим патетичним посетама Алијином „мулти-култи“ ратном Сарајеву, у коме су, на Алипашином пољу, клали Србе као у стара, а свагда актуелна, османлијска времена.

Један од кључних појмова Константиновићеве „Философије паланке“ је појам отворености, за који је Мило Ломпар у „Духу самопорицања“ показао да не значи истинску отвореност, него идеолошку реинтерпретацију овог појма, насталу у доба обрачуна србијанских комунистичких „либерала“ са „српским национализмом“. „Либерали“ су отвореност тумачили као, како рече Латинка Перовић, отвореност према другим југословенским републикама и свету, то јест као још један предуслов обрачуна са остацима србске националне свести, проглашене за мрачну и реакционарну силу која кочи „прогрес“ Титославије („Напред, па у кречану“, дефинисао је ту филозофију Владика Николај). Код Константиновића, доказује Ломпар, реч је о својеврсном „жаргону отворености“, који служи за обрачун са инакомислећима.

Да је заиста тако, показује се и у Констатниновићевом тексту поводом смрти Јосипа Броза Тита, у свом огледу „Титова мисао“, објављеном у часопису „Трећи програм Радио Београда“ (број 45/1980). У њему је писац „Философије паланке“ браварову политичку генијалност поредио са генијалношћу научника какви су де Брољи, Ајнштајн и Макс Планк или уметника какав је Пабло Пикасо. За њега је Тито „учитељ отворености“, с којим је човек „на самом врелу отворене једноставности“ (16, 267). Титова марксистичка мисао и пракса, која га је водила у сукоб са сваким догматизмом, од Стаљиновог па надаље, јесте „смисао за отвореност /…/ и за самопоуздање у њој, то је наша једина историјска шанса: то је Тито /…/ То је отвореност у експанзији, незаустављивој, и на свакој равни /…/“(исто, 268).

И тако је Константиновић, чиновник Социјалистичког савеза радног народа Југославије, продајући се Титу као инкарнацији „отвореног друштва“, постао отац Друге Србије, чија је мајка Латинка Перовић, она што је, још 1972, говорила, на 41. седници ЦК СК Србије, да је главни задатак српских комуниста борба против српског национализма. И онда, и данас, Латинка Перовић мисли исто.

БОГДАНОВИЋИ, ОТАЦ И СИН

Чувени београдски архитекта, Богдан Богдановић, својевремено члан ЦК СК Србије и градоначелник комунистичког Београда, прославио се борбом против „великосрпског национализма“ деведесетих година прошлог столећа. У интервјуу који је „Слободној Далмацији“ дао 30. јуна 1993, Богдановић истиче да се у престоници Србије осећа као странац, иако је рођени Београђанин, с „педигреом“: преци су му ту још од турског доба. На питање хрватског новинара: „Сањате ли још увијек дан када ће се бомбардирати Београд, што сте још давно пожељели?“, Богдановић одговара: „Знам много Београђана који слично из очаја казују: „Дај, ако се већ мора, нека нас бомбардирају, па да рат приведемо крају!“ “(17, 130).

Чији је потомак овај „стари Београђанин“? Ево шта о његовом оцу каже Милан Јовановић Стомировић: „Разметљив у својим успоменама које је пред своју смрт објавио у „Политици“, Милан Богдановић је одмах после своје смрти био заборављен уколико га неко не би поменуо по злу. Две – три ствари су му биле пребациване, и то:

  1. што је напустио своју децу и добру жену, због које је прешао у ислам, да би се од ње могао отарасити и развести,
  2. што је упропастио Селену Дукић, једну лепу и дивну младу девојку, која се и сама бавила књижевношћу, а коју је он, кажу, вукао и свлачио све ниже и ниже док није добила туберкулозу и умрла ваљда негде на Голнику, а што је представљало једну болну историју због које су га многи осуђивали,
  3. што је на некој меници од 20.000 дин. фалсификовао потпис проф. Бране Љ. Миљковић и дигао новац, а одрицао свој фалсификат, остављајући своме другу и пријатељу Миљковићу да плати и ту меницу /…/ Он је пио и пре 1930, а после 1945. је постао тежак алкохолик, који је падао на банкетима под сто од пијанства /…/ “ (10,266–267).

Овај исламизовани атеиста је пре рата био сапутник комунистичке партије, да би јој се после рата сасвим ставио у службу, као веран Титов послушник у области културе. Ево шта је овај књижевни критичар и позоришни делатник зборио о свом идолу: „Али та вихорна реч: „Тито је наш- ми смо Титови!“ од које, кад је у хиљадитом хору кличемо, сузе заклињања навиру на око, крије испод твог емотивног дејства једнако дубоку рационалност, ону примишљеност и смишљеност из којих се, кроз векове, изграђује народна мудрост, и доиста, она је суштаствено пословички мудра /…/ заиста најасадржајнија пословица овог времена, најистинитија формула његове суштине“ (16,248).

И његов син Богдан, већ цитирани велики космополита и антинационалиста, био је слуга титоизма, чијем је култу, званом „народноослободилачка борба“ је дизао споменике широм Југославије (нарочито онај у Јасеновцу, велико латинично U, којим се обезличују они који су од усташа углавном побијени због своје православне вере и србске народности). Такав какав је био, Богдановић је, после свега, тражио бомбардовање Београда… Ивер не пада далеко од кладе.

МИРКО КОВАЧ

Родом из Црне Горе, Мирко Ковач је припадао српској интелигенцији, а онда је, почетком деведесетих година 20. века, отишао из националистичког Београда у космополитски Ровињ и – похрватио се. Да је некад био српски интелектуалац, живо заинтересован за очување православног идентитета наше баштине, види се из његовог текста „Племе моје сном мртвијем спава“, објављеном у „Књижевним новинама“ 24. марта 1969. године, у доба кад су црногорски титоисти кренули да руше капелу на Ловћену зарад Мештровићевог маузолеја. Ту Ковач, између осталог, каже: „Оваква капела каква постоји више одговара великом црногорском песнику и владици него монументална грађевина с асоцијацијама на египатске храмове који немају ничега заједничког с хришћанством у коме је живео, делао и умро Владика Раде. /…/Добро би било да после мишљења свештенства цетињска скупштина саслуша и мишљење песника, ако већ одбија мишљење Светог архијерејског Синода и уколико не сматра да је Његош њена прћија и да могу с његовим костима радити шта год хоће, макар се оне већ окретале у гробу“ (18, 86).

Исход Ковачевог животног пута био је овакав: „Сад вам могу рећи: кад већ дефинитивно одлучите отићи некамо и кад већ бирате земљу у којој желите живјети, онда бирате земљу коју волите. Што ћу ја у Паризу, примјерице, мада је то фамозан град, али што бих ја радио у Паризу? /…/ Хрватска је мој избор, и то је битна одредница, то ми даје право да могу говорити и пресуђивати онако како то увијек чиним, јер ми је доиста стало само до демократске Хрватске /…/ Сад се многи питају, неки чак злобно и заједљиво, зашто пишем хрватски. У Београду је опћа прича како то чиним да бих постао хрватски академик, како се на све могуће начине додворавам Хрватима итд. Наравно, то су све бесмислице, а тко ме позна јасно му је да мени никакве титуле не требају и да сам потпуно неодвисан и да се писањем бавим професионално. И нисам ја први писац који је тако нешто учинио. Андрић је, као што знате, у почетку писао хрватски. Дакле, мој је једини и искључиви разлог тај што је хрватски језик љепши и што ми се више свиђа. Одувијек сам сањао да пишем на хрватском, и писао сам, али сада без двојења и с радошћу“ (17, 166). Тако је „Вечерњем листу“ 28. фебруара 1994. говорио Мирко Ковач.

Прави разлог конвертитства он је изложио на другом месту, у изјави „Недјељном вјеснику“ 10. новембра 1991. Године: „Данас је било гдје у свијету неугодно бити Србин, чак је помало и срамотно, па се они недужни и паметнији Срби морају оправдавати, испричавати што су Срби, истицати да су против српске политике“ (17, 40). И, миц по миц, од бранитеља Његошеве капеле на Ловћену, постаде Ковач хрватски србомрзац. ЕУропски, нема шта.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Ето, дакле, ко су претече данашњих хохштаплера и превртача, маскираних у ЕУропојце и ЕУропејце, а у ствари тужних и кукавних ЕУротичара, који су продали веру за вечеру, поштење за печење и крсте за масне прсте. У горе описаној духовној атмосфери уобличили су се и диносаурус србијанске политичке сцене, бивши јахач попова и окорели стаљиниста, а затим марксисовац – праксисовац, који је предлагао, 1968, да се Београдски универзитет назове „Црвени универзитет Карл Маркс“, а који данас ускликује с љубављу Бриселу и Вашингтону и забрањује „непоћудне“ емисије на Радио Београду; па новинар – чланкописац текстова против ђенерала Драже и секретар хрватског кадра у администрацији СФРЈ, а затим жестоки националиста и оснивач „Српске гарде“, сада на радном задатку учлањавања Србије у НАТО и признавања шиптарске „Косове“ као независне „репубљик“; па политичар који је, 1996/1997, на студентским протестима викао „Помаже Бог“ и носио икону, будући монархиста и Пајкићев ђак, да би сад урлао како ЕУ нема алтернативу и како нам Косово и Метохија не требају, сматрајући да се реч „истина“ пише само латиницом; па син познатог српског историчара, који је, почетком деведесетих, био борац за Српство и против Европе, као и сарадник крагујевачких „Погледа“, да би, кад је видео да међу патриотама нема лове, прешао међу србофобе и ЕУтописте; па ученица Исидоре Бјелице, проглашена, од стране другосрбијанаца, а после напуштања српских видика, за велику списатељицу, ауторка драмских текстова, чија је вредност једнака вредности партизанских скечева у босанским планинама 1944, и, уз то, уживатељка опојних дрога србофобије и, у исти мах, ЕУ-будућности; и тако даље, и томе слично. Све су то упражњаваоци хармоникашког морала, којих не би било да није било њихових претеча из доба кад је Тито ујахивао у Србију на белом коњу нове историје, започете 4.јула 1941.

Наравно, има ту и других разлога за конвертитство, и о њима би се могло и говорити и писати. Но, ипак, не треба губити из вида да је пре свега хармоникашки морал и рад за напојницу оно што је нашу интелектуалну елиту учинило тужним примером пузаваштва и јада. Да ли ћемо успети да створимо нову елиту, коју је Солжењицин звао жртвеном? Од тога зависи будућност ове земље и народа.

POST SCRIPTUM

Почетком деведесетих, када је син херцеговачког партизана и секретар Хрвата – комунистичког функционера у доба СФРЈ, оснивао свој „обновитељски“ покрет, улицама Београда шета његова десна рука (негда ватрени комуниста, сведок у процесу против свог колеге – песника, еротоман и уредник еротских библиотека, изненада претворен у задриглог оплакивача судбине Срба у Другом светском рату). И, шетајући тако, пун себе родољубивог, наиђе на Ђорђа Јанића, књижевника и хришћанског патриоту, који је, седамдесетих година 20. века остао без професорског посла у једној београдској гимназији, зато што је у црквеном часопису „Теолошки погледи“ објавио текст „Бог у поезији Момчила Настасијевића“. Као морално-политички неподобан, Јанић је ДЕСЕТ година био без посла (док је еротоман уредниковао у угледној државној издавачкој кући). Дакле, сретну се њих двојица, и еротоман обраћен у србомана, патетично ускликне: „Где си, Јанићу, издајниче? Ми се скупљамо за борбу, а тебе нигде нема!“

А Јанић њему, кратко и јасно: „Како издајник? Ја никад нисам ни био с вама“.
Јанић, ни дo данас, није постао хармоникаш, и није с њима.

Тек да се зна да има и таквих. Мада се, наравно, не зна; јер, таквих људи нема у „мејнстриму“… Али, има их пред Богом и прецима. А то није мало. Напротив.

Владимир Димитријевић

Прочитајте:
(први део)   (други део)   (трећи део)

ЛИТЕРАТУРА:

– Бранко Лазеревић: Дневник једнога никога / Први део ( 1942 – 1946. ), Други део ( 1947. ), Завод за уџбенике, Београд 2007.

– Аритон Михаиловић: Успомене из окупације, Народна књига – Алфа, Београд 2004.

– Слободан Г. Марковић: Јосип Броз – употреба научних установа у Србији за деификацију југословенског диктатора, Hereticus/ Часопис за преиспитивање прошлости, бр. 1/2ОО5.

– Милан Јовановић Стоимировић: Портрети према живим моделима, Матица српска, Нови Сад 1998.

– Мило Глигоријевић: Емигранти, Службени гласник,Београд 2009.

– Предраг Пузић: Слово Марка Ристића, у часопису Браничево(1-4, 2012.)
– Михаило Константиновић: Политика споразума, Агенција „Мир“, Нови Сад 1998
– Предраг Палавестра: Историја српске књижевне критике 1-2 (Издавачки центар Матице српске, Нови Сад, 2008.
– Миодраг Перишић: Анђео историје и други послови, Филип Вишњић, Београд 2004.
– Писци о Титу / Избор текстова, Hereticus, 1/2005.
– Јован Бошковић: Servi Croatiae/ Српске слуге Хрватске, Наш Дом, Београд, 1999.
– Сумрак Ловћена, Епархија банатска, Глас Цркве, Задужбине Косова, Вршац-Шабац-Београд, 1989.

Владимир Димитријевић