Уопштено о књизи
Књига разговора Косте Димитријевића представља приређене интервјуе које је Милан Кашанин дао угледном новинару Политике. Разговори су вођени од краја шездесетих година 20. века па до последњих Кашанинових дана. Међу бројним информацијама које књига нуди посебно су битна сећања на дане после Другог светског рата и притиске којима је Кашанин био изложен. Познати писац и историчар уметности посебно опширно је говорио о тешкоћама бављења српским средњим веком за време владавине комуниста. У том контексту, посебно је интригантан случај када РТС није хтео да сними серију о српским средњовековним градовима. (Више ОВДЕ.)
Из предговора
Др Милан Кашанин се после више од пола века стваралачког деловања у нашој култури потпуно повукао у тишину своје радне собе, престао да посећује уметничке изложбе па чак и да чита нове књиге. Заљубљен у културно-историјску прошлост нашег народа, одушевљен, попут песника Јована Дучића, негдашњим „царством и господарством“, Кашанин је и у дубокој старости остао држањем и понашањем типичан војвођански господин, али у најбољем значењу те речи – племић духа. Држећи до људског достојанства, Кашанин, иначе познат као оштар критичар, није хтео ни да одговори на ниске ударце Ели Финција преко Политике[1] […].
Како сам новинар у кући одакле су потекли ти напади на Кашанина, због његовог осведоченог „борбеног конзервативизма“ у књизи огледа Судбине и људи, нисам веровао да ће тај, за мене врхунски писац, пристати да водимо отворени разговор пред јавношћу о његовом животу, испуњеном, „непредвидљивим догађајима“ и делу чије најдрагоценије странице су биле још у рукопису, у времену које му првих година после овог рата није било сасвим наклоњено.
[1] Ели Финци, „Борбени конзервативизам“, Политика, 15. децембар 1968.
Коста Димитријевић
Ко је Милан Кашанин?
Милан Кашанин (Бели Манастир, 21. фебруар 1895 — Београд, 22. новембар 1981) је био српски историчар уметности, ликовни критичар, књижевник и историчар књижевности.
Потиче из сиромашне сељачке породице. Мајка Анка Кашанин и отац Никола Поповић нису били венчани, па су старији брат Радивој и он уписани у матичне књиге рођених под мајчиним презименом.
По завршетку основне школе, учитељ Јован Славковић одводи га у Нови Сад директору Гимназије Васи Пушибрку који га прима и обезбеђује стипендију. По завршетку Гимназије наставља школовање у Паризу.
Историју уметности студирао је на Сорбони код професора Малеа, Баша и Шнајдера. Тезом Бела црква Каранска докторирао је у Београду 1926. године. Био је кустос „Музеја савремене уметности“, директор „Музеја кнеза Павла“ и „Галерије фресака у Београду“.
Дао је и значајан допринос познавању српске средњовековне књижевности.


Из другог угла – Небојша Катић
Дигитални рубикон: о путу неизвесности поплочаном вештачком интелигенцијом – Оливер Суботић
Чије су светиње у Црној Гори: митрополија црногорска никада није била аутокефална – Љубомир Дурковић Јакшић
Како сахранити Броза: Тито и Срби, књига друга
Мило Ломпар - Дух самопорицања – 15. издање
Историја и предање – Милош Ковић
Кратак курс руске философије – Т. Мармазова, М. Фоменко, Д. Чавкин
Дигитални изазов: путеви хришћанства у цивилизацији бинарног кода – Оливер Суботић
Демонтажа културе – Слободан Антонић
Митови новије српске историје – Милош Тимотијевић
Завјет и порицање: српско богословље или Мегалополис – о. Дарко Ристов Ђого
Медији и Трећи светски рат – Слободан Рељић
Од правне државе до титоистичке диктатуре – Милан Петровић
Слобода и истина – Мило Ломпар
Ухваћени у вршењу својих права – Владимир Лепосавић
Небојша Катић - Сурови нови свет 


Рецензије
Још нема коментара.