Ако је рокенрол мртав, ко ће преживети?

Чак Бери, рокенрол легенда

Саша Гајић: “Једно тако енергетски и креативно моћно, експресивно усмерење читавих генерација кроз „свој звук“ – какав је био рокенрол у својим младалачким данима – тешко да се више икада може поновити.”

Др Александар Саша Гајић је виши научни сарадник Института за европске студије чија се истраживања крећу на простору друштвене и правно-политичке теорије, међународних односа и студија културе. Своје радове, анализе и огледе објављује у стручној периодици и бројним писаним медијима. Аутор је књига Нова велика игра, Корпоративна носталгија, Духовне основе светске кризе, Идеја светске државе, Огледало владара: Константин Михаиловић и Макијавели, У вртлогу транзиције, Хероји и антихероји, Нови феудализам. Његова најновија књига, Звук и заједница (Катена Мунди, 2017), бави се духовном контекстуализацијом рок-музике и рок-културе, у доба када рокенрол као поглед на свет и начин живота све брзе нестаје са нешг обзорја.

[…]

Између стваралаштва и нихилизма

Александар Саша Гајић

Рокенрол на својим почецима има легенду о Роберту Џонсону, делта блузеру који је направио пакт са ђаволом да би одсвирао немогуће. Онда је дошао Џемс Дин, са оним: „Живи брзо, умри млад, буди леп леш“. С друге стране, рок је био велика потрага за обновом заједнице. Пут је водио између креативности и нихилизма. Где је довео путнике?

– Рокенрол је најважнији вид популарне музике 20. века у којој се огроман креативни потенцијал младе генерације нашао укљештен између главне антиномије модерности – жеље ка личном остварењу и тежње ка заједници. Како модерност личну реализацију преусмерава понајвише у  правцу егоизма и нихилизма, а тежњу ка заједници своди на пуке организационе форме, позиција „рокенрол генерације“ – и поред велике жеље да се кроз креативност реализује и лично остварање и заједништво – показала се трагичном. Покушај креативног подвига да се кроз музику превладају антиномије западне „фаустовске“ цивилизације те оквири које задаје његов естаблишмент, у свом крајњем исходу доживео је очигледни неуспех. Ово се није десило случајно, јер је задатак био колосалан а слабости његових поборника многобројне. Неки међу путинцима ове „последње велике западне авантуре“ – а рокенрол то јесте био – постали су жртве сопственог егоизма и разузданости, док су неки међу њима успели да створе значајан опус који ће остати део општег музичког наслеђа а који је помогао њиховим следбеницима да наставе трагање за осмишљеним животом. Многи међу њима, свакако, одустали су пред животним изазовима од тежње за искреним, непосредним живљењем кога је величао рокенрол. Неки су, међутим, истрајали и наставили кретање тим путем.

Видевши слабости самог рокенрола и странпутице кроз које је западни мејнстрим усисао највећи део рок музике и исцрпео јој енергетске потенцијале (оставивши само празну форму која служи за пуко богаћење и симулирање тежње ка заједништву), ови појединци су почели да се окрећу предмодерним видовима духовности како би „надоградили“ типичне рокерске тежњу ка искрености и аутентичности. Није нимало чудно нпр. што је један значајан део садашњег српског монаштва и националне интелигенције, онај који сада већ увелико припада средњој генерацији, стасавао у оквирима рокенрола, успео да нздржи бројна искушења која су га пратила, и што је најважније – да из тог исксутава извуче значајне поуке.

Видео снимак са промоције у новосадском клубу “Зрно” 1. 12. 2017.

Рокенрол од побуне до пацификације

Један од конститутивних митова рокенрола је мит о побуни. Како се то уклапа у чињеницу да је побуна брзо комерцијализована, и постала извор прихода индустрије забаве? Типови из „Ролингстоунса“, рецимо, никад нису престали да глуме побуњенике, иако одавно носе титуле „витезова Британске империје“. Ко је ту кога варао?

– Бунтовничка димензија рокенрола директно је произлазила из незадовољства тадашњих младих генерација укупним стањем на Западу – и међуљудским односима, и социјалним стањем, и политичким приликама, и културом. Млади су у свету одраслих препознавали лицемерје, опортунизам и издају свих идеала зарад уклапања у шаблоне „врлог новог света.“ Такво генерацијско бунтовништво било је јасно разумљиво и добрим делом оправдано. Проблем је што су многи међу поборницима рокенрола показали исте слабости као и очеви против којих су се бунили, док су се неки међу њима временом показали још много гори и лицемернији. Продаја идеала за славу и богатство само је најбаналнији вид суноврата бројних рок звезда. Глумљење побуне које је уследило након пацификације рока из његовог раног, најкреативнијег периода, представљало је и превару публике и издају самих себе. Сигурно је тој вишеструкој издаји претходио и низ самообмана оних који су се продали а наставили да глуме бунтовнике, подупирући један трули корпоративни поглед на свет који ништи сваку посебност и веродостојност.

Тако смо дошли до ситуације да су нпр. U2 већ више деценија истакнути портпароли глобалистичких елита који „терцирају“ Сорошу док су фабриковане звезде МТВ-ја главне потпоре илузије да је глобализовани, ултраиндивидуалистички Запад још увек стабилан и просперитетан. Најжалоснији су самообманути поборници данашњих жанровских рок сурогата. Они исповедају сва општа места глобалистичког индивудуализма, људскоправаштва и „трансџендеризације“ која затомљавају сваку веродостојност и која одржавају његове поклонике у колоплету умишљене самоизабраности и страха од свега што измиче спознајним хоризонтима фабрикованих полит-коректних животних стилова. Избор саображавања овим сурогатима је кукавички избор добровољног ропства.

Ако је рокенрол мртав, ко ће преживети?

Присли, хипи – револуција, психоделија, хеви метал, панк, нови талас, поп – рок деведесетих и, по Вама, крај… Да ли је рокенрол мртав? И на шта указују толике смрти великих рок звезда, које су нестале у вртлозима музике која није била само музика?

– Рокенрол је прошао свој дуг развојни пут у коме је, убрзано, поново проживео све креативне фазе западне културе од средњег века до краја постмодерне, да би се на крају заглавио у плићаку сопствених жанровских рециклажа и маниризма. Његово претварање у корпоративну популарну музику представља несумњиви крај рокенрола, али је то умирање један дуготрајан процес увучен у циклизам модерне индустрије забаве која му даје неопходну инфузију и „држи га на апаратима“. Наравно, занимљива музика и поједини квалитетни аутори увек ће повремено искрсавати, докле год је света и века. Но, једно тако енергетски и креативно моћно, експресивно усмерење читавих генерација кроз „свој звук“ – какав је био рокенрол у својим младалачким данима – тешко да се више икада може поновити.

[…]

Разговор водио: Владимир Димитријевић

Печат бр. 521, 25. мај 2018.