fbpx

Литерарни споменик Србији

Споменик Србији Бабкен Симоњан

Запажања Бабкена Симоњана су реална и документована, односно поткрепљена непобитним историјским фактима и другим мање познатим детаљима, који указују на његову ерудицију, свестрано образовање и обавештеност.

Учинак и достигнућа нама већ одавно познатог јерменског песника Бабкена Симоњана (1952, Јереван) у савременој српској књижевности, а нарочито у афирмисању јерменско-српских културних, историјских и научно-истраживачких спона је више него познат и признат међу пажљивијим пратиоцима ових области. Овај вредни литерарни и друштвени посленик, аутор бројних књига, превода, антологија и других жанрова, умногоме нам је приближио древну јерменску књижевност, традиције, духовно наслеђе и водеће јерменске ствараоце, чиме је знатно допринео зближавању два блиска народа и две сродне културе.

Више од четири деценије Симоњан активно и свестрано ради на унапређивању српско-јерменских књижевних веза, што је резултирало бројним издањима, преводима, самосталним и заједничким књигама, признањима (Златна значка КПЗ Србије, плакета Илија Милосављевић Коларац, најпрестижнија јерменска награда Кандило, награде Свети Сава, Златна медаља Министарства културе Јерменије, Бранко Радичевић, Свитак, Златна медаља Републике Србије), те учешћима на књижевним фестивалима у земљи и свету. Очигледно је, дакле, да се ради о веома богатој и плодној стваралачкој личности, која ужива велики углед не само у својој већ и у нашој земљи.

Грумен земље српске (стр. 252) обухвата 24 есеја и 7 путописа, а на крају књиге дат је „Речник мање познатих јерменских имена и појмова“, као и „Белешка о аутору“. На почетку се налази изузетан предговор „Јерменско Слово љубве Србији“ проф. др Дарка Танасковића, који зналачки и надахнуто пише о овом драгоценом издању: „Пишући о Србији, он пише о Јерменији, а сведочећи о Јерменији, он сведочи о Србији. Јерменија и Србија стопиле су се, а Јермени и Срби нераздруживо загрлили у визијама јерменског Србина и српског Јерменина Бабкена Симоњана. Мало је, ако их уопште има, примера оваквог дубоког доживљајног прожимања и разбокореног стваралачког близанаштва у припадању двема просторно и језички удаљеним традицијама и културама“ (стр. 7).

Сваки есеј и путопис имају ознаку године када су настали, иако нису хронолошки распоређени већ по идејно-тематској сродности и другим методолошким параметрима. Симоњанови есеји су, заправо, особене опсервације, својеврсни погледи на свет и минуциозна разматрања са разних аспеката (историјски, језички, социолошки, етички, политички, уметнички), а тичу се, наравно, свега онога што је српско и јерменско или бар заједничко. Овде се аутор не представља само као аналитичар или хроничар, већ као истраживач, ходочасник, проучавалац прошлости и садашњости, у чему тражи и налази заједничке тачке (Арарат, Косово).

Често писани у првом лицу, ови есеји по природи ствари носе субјективну рецепцију и доживљај света, који није пристрасан и необјективан. Напротив, ауторова запажања су реална и документована, односно поткрепљена непобитним историјским фактима и другим мање познатим детаљима, који указују на његову ерудицију, свестрано образовање и обавештеност.

Бабкен Симоњан
Бабкен Симоњан

Описујући лепоту и митске појединости везане за црногорску реку Лим, аутор је не без разлога упоређује са јерменском реком Аракс, „која историјску Јерменију дели на Источну и Западну“. Дакле, лирски описи и доживљаји реке Лим инспирисали су аутора да напише предивне поетске детаље, па се због тога поједини есеји уместо закључка завршавају стиховима. Са друге стране, то говори о међусобном прожимању песничког, публицистичког и есејистичког у прилозима Бабкена Симоњана, који су у жанровско-типолошком смислу врло хибридни и слојевити.

Скоро у сваком есеју може се приметити са каквом љубављу, пажњом и истраживачком знатижељом аутор приступа темама које обрађује, показујући при том велику упућеност и познавање друштвено-политичких, историјских и литерарних околности такорећи од средњег века па до данашњих дана. Врло суздржано, непосредно и на моменте дирљиво, Симоњан саопштава личну психолошку и етичку рецепцију свега онога што је видео и записао („За трен ми се овлажише очи, а у души осетих топлину“).

Есеј „Три јерменске светиње“ говори о првим досељавањима Јермена у Србију у 17. и почетком 18. века, мада има неких наговештаја да су они пристизали „и раније, од 12. до 16. века“. Позивајући се на одређене изворе, а понајвише на топониме и имена људи, Симоњан је сакупио „редак и драгоцен материјал, који може послужити као основа да се напише посебна монографија о јерменској колонији не само у Београду него у читавој Србији“ (стр. 27). У том смислу, веома је драгоцено откриће и сазнање да су у Београду у другој половини 17. века постојали јерменска црква и гробље, што недвосмислено показују надгробни записи написани старојерменским језиком тзв. „грабаром“.

У прилозима се неретко наглашава историјска коинциденција и судбина српског и јерменског народа, који су у последња два века доживели велике прогоне, страдања и освајања од стране Турака и других страних завојевача. Отуда и упоређивање косовског боја са Аварајрском битком из 451. године, која и поред пораза није успела да угаси борбени и слободарски дух народа.

Својом тематиком и проблематиком поједини есеји се односе на Црну Гору, Хрватску, Републику Српску и друге духовне просторе, у којима живи и ради српски народ. Тиме се повећава ангажованост и геополитичка мисија Бабкена Симоњана, великог родољуба, хуманисте и праведника, који упркос свим силама и неправдама учињеним према његовој земљи и народу не показује мржњу и осветољубивост према другима.

Веома занимљиви су сусрети са Десанком, М. Блечићем, М. Алечковић, Д. Пилковић, С. Павићевићем, В. Јагличићем, Н. Грујичићем, В. Вукашиновићем и другим српским писцима, које је Бабкен лично упознао, друговао са њима и преводио им дела на јерменски језик у разним часописима, изборима и антологијама. Путовао је по многим крајевима Србије, како би се конкретно упознао са члановима јерменске заједнице, чији чланови и данас живе у Београду, Новом Саду, Панчеву, Ваљеву, Врњачкој Бањи, Трстенику, Врању и другим местима.

Пратећи миграције и живот Јермена ван матице, Симоњан је осветљавао животни и радни пут својих сународника не само у Србији већ и у другим земљама широм света (Европа, Сједињене Америчке Државе). Тако говори и о својој посети Бечу (2002), где је трагао за првим издањем романа аустријског писца Франца Верфела Четрдесет дана Муса Дага (1935), који је преведен на српски и својевремено промовисан у Београду у присуству бројних гостију, писаца, новинара и чланова јерменске заједнице у Србији. Симоњан, дакле, интензивно трага за индивидуалним и колективним судбинама, које се међусобно прожимају услед разних сплетова и животних околности (ратови, страдања, прогони).

Овом књигом Симоњан потврђује исправност мисли Милоша Црњанског, који је рекао да је писац увек у служби свога народа. На овај начин он је истовремено одужио дуг свом народу и литератури, а са друге стране умногоме задужио наш народ и литературу, потврђујући се по ко зна који пут да нам је велики пријатељ и онда кад нам је било најтеже (НАТО бомбардовање). Без икакве идеологије или политикантства, без зазора и лажне скромности, аутор износи своје ставове, духовне и етичке, које непосредно изражава на понос и „ползу“ српског и јерменског народа. Не без разлога проф. Танасковић у предговору назива Симоњана својеврсним српским Јерменином, односно јерменским Србином!

Писани почетком деведесетих година, па скоро до данас, Симоњанови есеји уопште нису изгубили на својој актуелности и занимљивости, а са ове временске дистанце посматрано није тешко уочити колико је био у праву и колико су његове речи биле истините и готово пророчке („Нисам могао да напустим Србију“). Захваљујући њему, слика и истина о Србији у свету изгледа много лепше и повољније, а нарочито у Јерменији и другим републикама бившег Совјетског Савеза. Колико писца „све ране свога рода боле“ можда најбоље илуструје веома дирљив и потресан прилог „Јерменија, пилоти, захвалност“, који приказује лично доживљавање вести о катастрофалном земљотресу у Јерменији 7. децембра 1988. године, када се аутор задесио у Београду и пропратио солидарност, односно помоћ нашег народа.

Бабкен Симоњан
Бабкен Симоњан прима орден

Симоњанови путописи доносе, поред осталог, прилоге са Косова и Метохије, Републике Српске, Хрватске… Прожимајући се са репортажама и новинским текстовима, поједини путописи су право оличење жанровског меланжа, у којем доминира лична исповест, дијалог, опис, импресија. Врло је интересантан и пријемчив сусрет са патријархом Павлом у Пећкој патријаршији („У српском Ечмиадзину“), а нарочито је индикативна ауторова изјава: „Србија је за мене престала да буде иностранство“ (стр. 200).

И када говори о српским местима и градовима које обилази, црквама и манастирима (Пећ, Љубостиња, Манасија), Симоњан истовремено описује и јерменске градове, њихову историју и прошлост, коју наизменично упоређује са нашом и тако прилоге додатно обогаћује новим сазнањима.

Пуна националноц родољубивог и хуманистичког осећаја, књига Грумен земље српске Бабкена Симоњана је истовремено и по много чему Грумен земље јерменске. То је жанровски необично и врло значајно остварење, својеврстан литерарни споменик и драгоцено сведочанство о нераскидивој повезаности два народа, њихове књижевности, културе и историје.

Просто је незамисливо колико је аутор пронашао додирних и заједничких тачака из разних области између Срба и Јермена у различитим временским размацима и друштвено-политичким околностима. Показао се не само као врстан есејиста и путописац, већ и као истраживач, публициста, хроничар и културни посленик, чије дело има трајну и несумњиву документарну вредност, како у српској тако и у јерменској књижевности и култури уопште.

Књижевни преглед, бр. 15, 2017. с. 7-11.