Блог
Немања Девић о „Књизи о Дражи“
јан
За историчара који се бави проучавањем догађаја у периоду 1941–1945, Књига о Дражи ће представљати незаобилазно штиво и значајно врело сазнања.
Књига о Дражи, настала с поводом 1956. године, представљала је јединствен „пројекат“ који је окупио политичке и војне сараднике последњег српског ђенерала, разједињене и расуте од Канаде до Аустралије. Двотомна књига, која је окупила 40-ак аутора, и кроз њихове историјске есеје објединила описе догађаја из Другог светског рата на читавом српском простору, имала је за крајњи циљ да, када у Београду то није било могуће, пред светску јавност изнесе истину о оклеветаном Равногорском покрету, пораженом у грађанском рату у Југославији.
Писци „равногорске историје“ су подсећали и на успехе и на грешке из прошлости, али су, посебно кроз есеје Слободана Јовановића и владике Николаја Велимировића, указали и на то како ће се Михаиловићево дело вредновати у будућности. Злонамерни би данас ово дело назвали апологијом Равногорског покрета, занемарујући каква се историја у исто време, 1950-их година, предавала и учила у Србији.
Уз критички осврт на Књигу о Дражи као историјски извор, за историчара који се бави проучавањем догађаја у периоду 1941–1945, она ће представљати незаобилазно штиво и значајно врело сазнања. А у трагању за идентитетом изгубљеним 1945, водимо се и оним древним начелом: „Аudiatur et altera pars!“.
