Ненад Кецмановић: БиХ је немогућа држава

Ненад Кецмановић, "БиХ је немогућа држава"

Хроника немогуће државе је из недјеље у недјељу сaмо потврдила тезу из претходне књиге: БиХ је немогућа држава.

Наш саговорник је Ненад Кецмановић (1947), професор емеритус, аутор десетак темељних књига, од којих су две објављене код еминентних издавача у Њујорку и Москви. Почасни је доктор Универзитета у Мичигену (САД) и члан Руске академије политичких наука. Истовремено, он је и сенатор и политички саветник председника Републике Српске. Повод за наш разговор је књига његових текстова о Босни и Херцеговини у „постдејтонском“ оквиру Хроника немогуће државе, која се у издању „Катене мунди“ (приредио је Александар Врањеш) недавно појавила у Београду.

Књига Немогућа држава најпре се појавила у бањалучком издању 2007, исте године и у београдском, а неколико година касније у руском преводу, те је продата у тиражу од 20 хиљада примерака, а наслов са корица ушао је у ширу употребу и стекао популарност и мимо ње. Временом се хипербола претворила у сурову политичку реалност БиХ. Текстови сабрани у новој књизи, Хроника немогуће државе која је сада пред читаоцима, представљају ваше недељне коментаре појава и догађаја у БиХ и Републици Српској који су од 2011. до 2015, током више од четири године, сведочили о трансформацији хиперболе у чињенице свакодневног живота. Како је могућ свет у коме се стилска фигура претвара у стварност?

– Могућ је тако што је стилска фигура и сама „беиха“ стварност – метафора постмодерних парадокса, фикција, импровизација и контрадикција. Колега који је пратио моје текстове појединачно, једном недељно, а сада прочитао Хронику, вели: „Све си погодио …“ Мени се чини да је по дешавањима од 2011. до 2015, али и прије, и касније, било јасно у ком правцу иде БиХ. Није била потребна видовидост. Хроника немогуће државе је из недјеље у недјељу сaмо потврдила тезу из претходне књиге: БиХ је немогућа држава. Изазов је у томе што је БиХ земља чуда у којој је заиста све могуће – изузев демократска држава.

"Хроника немогуће државе", наставак књиге "Немогућа држава"
“Хроника немогуће државе”, наставак књиге “Немогућа држава”

БиХ су, рецимо, приликом пријема у УН 1992, што је значило међународно признање, представљали један службеник представништва Енергоинвеста, један новинар дописништва Ослобођења и један љекар без држављанства СФРЈ/СР БиХ. Глумили су представнике три народа, а у Сарајеву нико званично није могао да објасни по којој основи. Церемонију је из Њујорка преносила ТВ и јавност се питала ко су и шта су ти људи. БиХ су у Дејтону, гдје је послије рата обновљена и гдје је скројен њен устав, представљали предсједници двије иностране државе – Србије и Хрватске – те шеф Странке демократске акције (СДА) кога су лажно титулисали као предсједника БиХ иако није контролисао 80 одсто њене територије и био у рату са 60 одсто њене популације.

Никада то што је Холбрук срочио, а они потписали, није стављено на референдум, да Бошњаци, Срби и Хрвати кажу слажу ли се или не, зато што се знало да ниједан од три народа то не би прихватио.

Парадокси БиХ

БиХ је земља у којој једна половина не признаје другу, а у оној првој, мало већој половини, која је подијељена на двије четвртине, Бошњаци и Хрвати живе у антагонистичкој коегзистенцији.

БиХ има сложене институције консензусне демократије и, истовремено, диктатуру иностраног протектора, који може да укине све те институције и смјени сваког изабраног политичара. А то су годинама навелико практиковали Вестендорп, Петрич и поготово Ешдаун.

Уставом БиХ је загарантована равноправност народа, а o избору хрватског члана највишег руководства БиХ одлучују Бошњаци. ЕУ би да исправе ову систематски уграђену грешку, али САД не дају, па ћемо ту свињарију гледати и на јесењим изборима.

У Српској је непосредно изјашњавање грађана строго забрањено јер амерички протекторат неће ни да чује шта Срби мисле. Наши учитељи демократије хватају се за пиштољ чим Додик јавно изговори ријеч референдум.

Циљано нефункционална држава

Већ више од две деценије Империја Вашингтон–Брисел настоји да од Босне и Херцеговине направи функционалну државу, али се то не дешава. Зашто БиХ нема шансе да постане самоодржива суверена држава заснована на темељном консензусу свих конститутивних народа?

– Не бих рекао да Брисел, поготово Вашингтон искрено желе да од БиХ направе функционалну државу. САД, напротив, желе хронични конфликт. Не замрзнути него на топлом режиму да би га даљинским управљачем темперирали према својим тренутним интересима на Балкану и у Европи. А све и да желе, то би била држава у складу са њиховим, а не интересима Срба, Хрвата и Бошњака коју ту живе. У Сарајеву је на дјелу класична амбасадорoкратијa и тамо само размишљају о томе шта ће рећи „међународна заједница“, односно Вашингтон, Анкара, Брисел, Ријад. Као аргумент потежу капитулантску фразу да су увијек други, велики и моћни, одлучивали о нашој судбини. Требало би, потпуно обрнуто, утврдити шта су локални интереси и компромиси, а онда тражити спољно признање унутрашњег аранжмана.

Етнички и вјерски сложене државе у свијету организоване су као конфедерације, уније, консоцијације, попут Белгије, Швајцарске, Холандије. За ову посљедњу водећи амерички експерт Аренд Лајпхарт пише да протестанти и католици живе два паралелна живота и „сусрећу се само случајно на улици и на одслужењу војне обавезе“. Како те државе ипак нису немогуће него врло функционалне?! Тако што те дубоко подијељене заједнице ипак желе да живе у једној држави. У БиХ, Срби, Хрвати и Муслимани нису никада имали прилику да се изјасне да ли желе да живе у заједничкој држави.

Референдум 1. марта 1992. о сецесији од СФРЈ био је лакрдија са трагичним посљедицама. Замислите, само годину дана послије првих слободних избора 1990, на којима се 80 одсто бирача изјаснило да су политички Муслимани (СДА), Срби (СДС) и Хрвати (ХДЗ), организују референдум који их је третирао као анационалне грађане. Кажу, избори су били као национални попис становништва, а онда им није важно што се 98 одсто Срба претходно на плебисциту изјаснило да хоће да остану са Србијом. Није им важно што је за сецесију била неопходна двотрећинска већина или 66 одсто, а званично је пребројано 64 одсто. Како прије рата, тако ни послије рата тог „базичног консензуса“ нема. У Дејтону је постигнут само „процедурални консензус“ о уставу, систему, законима и процедурама по којима ће БиХ функционисати. Договорено је дакле, како ће три народа у два ентитета живети заједно, а претходно није утврђено да ли уопште желе да живе заједно.

Нова реалност на терену

Тврдили су и да је БиХ недијељива по територијално-етничком начелу јер измјешаност има „шару леопардове коже“, и границе би „пролазиле кроз спаваће собе“. Рат је, међутим, узајамним етничким чишћењима створио три национално хомогене територије (РС, „Херцег-Босну“ и бошњачку Босну), дакле нову реалност на терену, али Изетбеговићи и Клинтонови настављају по свом. И даље причају о грађанској, мултикултурној и јединственој БиХ, коју ни Срби ни Хрвати неће. Примјер пријестоног Сарајева показује да су Бошњаци замишљали „братство и јединство“ у јединственој државе тако да се сви остали иселе из БиХ.

Почетком 1991. домаћи лидери су носали под мишком уставе Швајцарске, Белгије и других сложених држава. О консоцијацији, унији и конфедерацији сви су говорили као о природној солуцији. Уз европско посредовање Кутиљера, Караџић, Изетбеговић и Бобан су такав споразум и парафирали у Лисабону, а онда је дошао Ворен Цимерман и Алији рекао: „Муслимански ентитет не долази у обзир, али САД ће подржати јединствену БиХ у којој ће доминирати Муслимани као најбројнији.“ Овај је тако, са гаранцијом суперсиле, ушао у рат против два противника, а НАТО га је спасао тек пред капитулацијом. Холбрук му у Дејтону није дао читаву БиХ, па ни ентитет, него тек пет кантона. Предратни Лисабонски споразум за Бошњаке је био бољи од Дејтонског, а да и не говорим о томе да би сви били поштеђени страдања и разарања.

[…]

Разговарао: Владимир Димитријевић

Извор: Печат, бр. 516 (преузето са сајта Вечерњих новости)