Пре но што, плачући, заћутимо – Владимир Димитријевић

Деца су жртве – потровасмо их лажним светом ријалити стварности. Потроваше их видео – игрице пуне убијања и злочина. Потроваше их серије у којима су једини прави мушкарци криминалци, а не људи са четворо и више деце, који хране своје породицу поштеним радом.

Ко има ума да разуме, осећа да у овом злочину у школи на Врачару има нешто мистички ужасавајуће. Ми овакве злочине у школама до сада нисмо имали. Ово је „школски Јабуковац“, ово је „основачко Цетиње“. И десило се на дан када Српска Црква слави Владику Николаја, највећег Србина после Светог Саве, а поред храма Светог Саве, оснивача српске школе. Сада ће одмах да крене медијска хистерија како треба уводити полицијске постаје у школе, и камере у сваку учионицу, и зидати бункере пред професорском канцеларијом. Школе, да би биле безбедне, треба да постану концлогори – то је, највероватније, једино решење власти и медија, и свих који неће да гледају узроке збивања. Школа не може да буде логор, јер је школа слобода и радост сусрета, а не полиција и камере.

А нико у јавности неће реће – ово је због ријалитија, ово је због друштвених мрежа, ово је због бивших криминалаца који снимају спотове у школама, ово је због министара просвете који су оставили просветаре да буду глинени голубови у које нишане очајници транизције и бахати добитници те исте транзиције, ово је зато што школе више не образују, него дводимензионално информишу и издају безвредне и бесмислене дипломе.

• 
  Синови Светог Саве – Владимир Димитријевић
  2.300,00RSD
  Додај у корпу

Деца су жртве – потровасмо их лажним светом ријалити стварности. Потроваше их видео – игрице пуне убијања и злочина. Потроваше их серије у којима су једини прави мушкарци криминалци, а не људи са четворо и више деце, који хране своје породицу поштеним радом.

И ми смо жртве оваквог света, али су наша деца, јадна наша деца, највеће жртве. Покушавају самоубиства већ од дванаесте године, каже ми клинички психолог Влајко Пановић, који се деценијама бори за нормалност у Србији. Деца, деца су жртве. Деца, наша једина будућност!

Ово је последња прилика да се уразумимо. Јер, како каже Достојевски, сви смо криви за све. Оваквих бесмислених злочина код нас није било – али, ево их, ево их. Право из Америке, којој се деценијама клањамо као веселом Дизниленду, а из које куљају црни ветрови нихилизма. Када је, пре више од пола века, у САД једна млада мајка убила своје детенце само зато што је „предуго“ плакало, руски теолог Иван Андрејев записао је, сасвим у складу с речју Достојевског:

„Нека се свако од нас замисли… шта сте радили баш те вечери када је овај невероватни, али врло стваран, чин био извршен? Можда је био ваш грех, ваша изопаченост, ваша злоба представљала последњу кап зла која је била потребна да се зло које је заузело простор у телу жене детоубице прелије преко ивице чаше? На тај начин морамо да схватимо догађаје попут описаног, уколико желимо да се назовемо правим хришћанима. Ридајте, браћо и сестре! Немојте се стидети суза! Натерајте људе око себе да плачу у ужасу, да плачу у болу, да плачу у сажаљењу према мајушном, невином, многострадалном створењу, како бисмо могли да разумемо нашу властиту кривицу због страдања самог Спаситеља и страдања сваког невиног детета, чија се мученичка крв меша са светом крвљу Спаситеља и чисти грехе свих грешника који се искрено кају. Нека сузе теку!”

Што се школа тиче, на данашњи дан преносим речи Владике Николаја (послао ми их је, јутрос, мој брат у Христу Жељко Перовић). Да знамо где је проблем, и да решење постоји – само ми, лицемери, не желимо да га применимо. Јер је лакше да гледамо убиства и злочине него да се уразумимо и вратимо Богу и себи.

Одабране мисли Светог владике Николаја

***

Сви ви желите васпитану децу, а мало их ко од вас васпитава, јер мало ко разуме какав је дух потребан овоме времену. Пресићено је ово време духа техничкога, духа егоистичке револуције, духа млаке хуманости, полувера и полумера и потајног пактирања са злом. Један нов дух потребан је, дух мушке револуције против зла, надахнуте духом Божијим. Овај нови дух мора се унети у васпитање да би се свет освежио и зло било потиснуто, мора се уселити у куће и школе и протерати све нечисте духове којима се омладина у наше техничко време запаја.

***

Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст школе, и политике, и војске, и државе. Нека нам школа буде с вером, политика с поштењем, војска с родољубљем, држава с Божјим благословом.

***

Страшно је колико данас има школованих људи који су на своје школовање утрошили читаво богатство а остали опет слепи јер нису прочитали Свето Писмо.

***

Треба ли Срби да јуре те да стигну западну културу? Није нужно „јурити”, она се може стићи и гмижући. Стигли су је црнци у Америци и Аустралији и Либерији, како не би могли ми. Лако је њу стићи, јер не треба се пењати него котрљати низ брдо да би се до културе дошло. Она је испод нас, није изнад нас. Стићи културу није никакав добитак, добитак би био – престићи је, то јест испети се с оне стране културне низине на висину која би или одредила садржину моралној висини или била још виша. Ако нисмо сигурни да је можемо престићи, онда је боље не стићи је. Шта значи престићи културу? Значи благоупотребити све оно што je културан човек злоупотребио. И још значи: изаћи на светлост из моралног трулежа у који je култура довела човечанство.

Уместо закључка

У пророчкој песми „Небеска Литургија“ Свети владика Николај је рекао да стиже време кад ће у Србији бити „тесна гробља, а мало гробара“ и да ће „гробарима отежати руке“. Док се народ српски не врати Богу и себи, док не схвати где је Живот, а где је смрт.

Тада ће Свети Сава, који, гледајући страдања свог народа – а „блиједо му лице од ужаса“ – узвикнути:“Доста, Боже, поштеди остатак!“

Дај Боже да се и ова страхотна трагедија београдска претвори у позив у покајнички плач над нама и децом нашом, и дај Боже да се зауставимо на ивици понора молитвама Светог Саве и Небеске Србије.

Још једном молим за опроштај што сам написао овај текст пре но што, у тродневној жалости, заћутимо и наставимо да плачемо.

Извор: Искра