Истина о београдским комунистима – Раде Ристановић

Да ли су београдски комунисти заиста били неустрашиви хероји из Отписаних, или је истина много другачија? Сазнајте у интервјуу са Радетом Ристановићем, јединим историчарем који је писао и о равногорском и о комунистичком покрету отпора у окупираном Београду.

Историчар др Раде Ристановић из Института за савремену историју Србије готово 10 година бави се истраживањем комунистичког покрета отпора у окупираном Београду. Његова најновија опсежна студија под насловом Београдски комунисти – комунистички покрет отпора у окупираном Београду 1941–1944. године је најдетаљнија и најпоузданија студија која је изнела много мало познатих сазнања.

На почетку разговора за Експрес Ристановић наглашава да је у поређењу са осталим окупираним престоницама у Европи Београд по величини, интензитету и организацији пружио отпор окупаторским снагама на коме би му могли позавидети и већи градови, као што је Париз, на пример.

„Оно што је генерална специфичност отпора Београда јесте високи интензитет оружаног отпора од стране комунистичких илегалаца у 1941. години, са којим се паралелно одвијао и цивилни отпор обичних грађана који су спасавали Јевреје, кршили вербални деликт, слушали забрањене радио-станице па преносили те вести, пркосили окупатору и слично“, прича др Ристановић.

Чини се да се Ви у књизи о отпору у окупираном Београду први бавите отпором Равногорског покрета. Шта је то ново до чега сте дошли?

– За разлику од комунистичког покрета отпора, историја Равногорског покрета отпора у Београду била је у потпуности занемарена и сагледавана кроз револуционарну оптику, чија је суштина била да је Равногорски покрет отпора био сарадник окупатора, његови припадници су били издајници и непријатељи народа. Након распада бивше Југославије, попуштања овакве врсте стега, долази до благих помака у овој теми, али ми нисмо имали неко чвршће научно истраживање које би нам указало на развој и историјат Равногорског покрета отпора у Београду. Ја сам на основу пре свега извора равногорске, али и немачке окупационе провенијенције успео да реконструишем деловање равногораца у Београду у периоду 1941–1944. године.

Дакле, за разлику од комунистичког покрета отпора, они су пружање оружаног отпора оставили за после војне окупације и тада имамо извођење неколицине оружаних акција као што је убиство пуковника Максимовића и високог чиновника у Министарству унутрашњих послова Цептера Цеке Ђорђевића.

Оно где је највећи допринос београдских равногораца у борби против Немаца јесте вршење обавештајне службе. Дакле, они су успели да развију обавештајни апарат и да шаљу на Равну гору најразличитије извештаје у којима су били подаци од уобичајених, до оних јако битних за савезнике, попут извештаја о проласку војних композиција током битке за Средоземље, Блиски исток и Африку, где је београдски железнички чвор био важан.

Дакле, несумњиво сам успео да докажем да су, на основу ових информација, савезници планирали бомбардовање пруге на прузи Београд–Солун и да су равногорци постигли директан допринос током борбе за Африку јер је један железнички важан крак ишао преко Солуна за допунско снабдевање Ромелових трупа у Африци.

Комунистички отпор у Београду, према Вашем истраживању, имао је две важне карактеристике: организација, ентузијазам и срчаност били су велики, али обученост актера при атентатима била је, да кажемо, упитна јер за то су ангажовани чак и средњошколци, који су први пут у рукама држали пиштољ или бомбу?

– То је тачно. Нашавши се под окупацијом, Комунистичка партија Југославије која је имала малу кадровску базу нашла се у проблему с обзиром на идеју да на целокупној територији Краљевине Југославије организује и врши отворену борбу против окупатора. А кадровска база комунистичког покрета у Београду ипак нам говори да је то већином била омладина која није прошла ни основу војну обуку, а тек не специфичну војну обуку попут одређених диверзантских курсева или слично. То се најбоље види на примеру паљења моторних возила у Београду. Напросто, од ових акција ниједна није била успешна јер су људи који су палили возила бацали гориво на шофершајбну и палили га надајући се да ће тако да плане цео аутомобил усред бела дана. Наравно, врло брзо би се нашао неки случајни пролазник или власник аутомобила који би угасио кола. Они нису имали довољно широку базу за успешно вршење широког покрета отпора. Наравно, постојале су и акције у којима су исказали своју спретност и показали да постоје људи унутар београдске организације који знају и могу да изврше и компликоване операције. Једна од њих је паљење гараже у Гробљанској улици која је у потпуности изгорела и приликом чега је изгорео велики број немачких возила.

То се све одвијало на почетку рата.

– Да, у првој фази отпора комунистичког покрета када је Београд био виђен као центар револуције, када су у Београду били и Јосип Броз Тито и део Политбироа. После септембра 1942. године Политбиро и Јосип Броз отишли су из Београда. То се поклапа са почетком жестоке репресије Специјалне полиције и хапшења великог броја београдских комуниста. Тада долази и до промене облика отпора. Комунистички илегалци у Београду изводе атентате, највише на носиоце колаборационистичког режима. Наравно, није реч о неком револуционарном обрачуну, већ о практичној одлуци да се удари на оног ко највише штети комунистичком покрету отпора. А то су били припадници Четвртог антикомунистичког одељења Специјалне полиције који су били најбољи познаваоци организационе структуре, облика деловања и кадрова КПЈ, који су током целокупне окупације наносили велику штету комунистичком покрету у Београду. Један од важнијих атентата несумњиво је убиство Ђорђа Космајца, важног функционера Специјалне полиције, у Улици Змаја од Ноћаја. Треба истаћи и да су комунистички илегалци августа 1941. године покушали да убију и самог управника колаборационистичког дела логора на Бањици Светозара Вујковића. У првим месецима отпора подметане су темпиране бомбе у важне објекте, што сведочи да се и међу београдским комунистима нашло људи који имају искуство из Шпанског грађанског рата и који су прошли одређене курсеве у Москви, попут Матеја Видаковића.

Комунистички илегалци су циљано напали највише полицијске функционере квислиншке власти у Београду?

– Држали су се логике – ако ударимо на оне високопозициониране носиоце репресивног режима, можемо да га дестабилизујемо. Они су објективно унели велики страх међу квислинге. Ударили су на домаће сараднике немачког окупационог система јер нису смели да убијају Немце. Високи носиоци окупационог режима били су добро чувани, а обзнанили су и да ће за сваког убијеног Немца бити стрељано 100 цивила.

Да ли је тачно да су од 12. априла 1941. до 16. новембра 1944. у Београду страдала само двојица немачка војника?

– Страдала су четири немачка војника јер, понављам, ни у једном граду у окупираној Европи Немци нису гинули као на филмској траци. Немци су на свим меридијанима у Европи овакве акције кажњавали колективним стрељањима ухапшених припадника покрета отпора и других непријатеља Трећег рајха. То се одигравало и у самом Београду. А постоје сведочења припадника комунистичког покрета отпора да су они управо због тога избегавали оружане акције против припадника немачке оружане силе. Такве акције ништа реално не би могле да допринесу, а нашкодиле би великом броју њихових ухапшених другова.

[…]

Ухапшени илегалци, готово сви, нису издржали полицијску тортуру па су пристајали на сарадњу. То је илегалном покрету у Београду правило велике проблеме?

– Специјална полиција, пре свега Четврто антикомунистичко одељење, било је сачињено од људи који су током међуратног периода вршили многе провале. Мало се истиче у јавности да су они имали јурисдикцију на целој територији Краљевине Југославије током међуратног периода за вршење антикомунистичке делатности и сузбијање комунистичког илегалног покрета. Људи попут Ђорђа Космајца и Светозара Вујковића ишли су од Љубљане, Крагујевца, Загреба и вршили истраге над комунистима. Дакле, они су добро знали организациону структуру, знали су њихову методологију рада и знали су њихове кадрове. У Београду, који је имао око 300.000 становника, тешко је било сакрити се од специјалне полиције, ако сте били познати комуниста. Тај начин организовања комунистичког покрета ишао је наруку полицији јер је комунистички покрет отпора у Београду настојао да направи широку организацију у коју би ушли сви они који желе да уђу. Ишли су на масовност, а то је у урбаним условима окупираног града било погубно. Јер, када ухапсите једну карику, сасвим лако долазите до следеће. А ако ухапсите неког ко је на водећем положају, онда сте у ситуацији да вам падне скоро цела организација, што се дешавало током целе окупације, посебно током те три-четири провале које су биле главне и које су готово разориле КП у Београду.“

Које је методе испитивања користила Специјална полиција?

– Специјална полиција се користила најразличитијим методама, од најбруталнијих, тако да је одређен број људи преминуо током мучења и ислеђивања. Имамо ситуације и да су пуштали ухапшене комунисте који би пристали да раде за њих па су се они јављали у одређеним тренуцима, подносили извештаје и тако изнутра подривали организацију. Имамо и неке готово бизарне ситуације где је Божидар Бећаревић напросто покушавао некада да их приволи и добрим стварима, изводио их на неке вечере, па са њима покушао да буде пријатељ, да их наговори да сарађују. Наравно, било је и оних који су одбили било какву сарадњу по цену најжешћих батина. Овде бих истакао свакако припаднице лепшег пола, које су чиниле готово трећину комунистичке организације у Београду. Међу њима је било јако храбрих жена које су напросто одолевале свим батинама и на крају…

Причате о Вукици Митровић. Њен рођени брат Ратко Митровић учинио је прву велику провалу не само у београдском илегалном покрету?

– Јесте, то је пример Вукице Митровић Шуње, породице са Светог Стефана, која је била готово цела комунистичка. На суочењу са братом у Специјалној полицији, она каже – он није мој брат, први пут видим овог човека. Имамо још примера храбрих жена, Олгу Т. Јовановић, која се храбро држала. Али, не треба осуђивати и оне који су све рекли, треба схватити позицију тих људи. Треба схватити да су то били омладинци, такве муке не би издржали ни обучени војници. Свако од нас има границу пуцања, поготово људи који нису адекватно обучени за тако нешто.“

У књизи помињете и Веру Милетић. Да ли је она у неку руку жртвована кад је доведена да буде секретар Месног комитета СК Београда?

– Да бисмо сагледали случај Вере Милетић, неопходно је указати на бољшевичку доктрину и на идеологију комунистичког покрета која подразумева и неопходне жртве за победу револуције. Напросто, од сваког члана КПЈ очекивало се да буде војник партије и да, ако је неопходно, положи живот за партију и за оно што партија од њега тражи. Дакле, као што опажа Питер Сорокин, они који сањају револуцију без крви нису имали шансе да свој сан испуне и онај који тежи да изазове неред мора бити спреман на то да ће тако доћи до насиља, односно да ће он у њему бити сведок, жртва или извршилац. У том контексту треба посматрати, као што кажете, жртвовање појединих људи, жртвовање поједине организације.

Имамо несумњиво тенденцију комунистичког покрета у Србији да захтева од својих чланова, пре свега у градовима, да буду активни по сваку цену, без обзира што ће их та активност довести на радар полиције и довести до њиховог скоро сигурног хапшења. Имамо одређене дописе комунистичке организације из Крушевца, која се правда месном комитету да не може да врши пропаганду јер ће их открити. С друге стране Покрајински комитет Србије им одговара да то није битно, да они морају да покажу да су живи. Тако је било и с Вером Милетић. Без обзира што је ситуација била тешка, она је ту доведена да повеже редове. Напросто београдска организација после једне провале била је у расулу.

Ви пишете да је она неке редове и мање организације и повезала?

– Јесте, али она је тек почела да ради, повезала је пар организација, али одмах је ухапшена и није стигла да учини више. Она и Василије Буха. Она је, то знамо, мајка Мире Марковић, због чега се код нас она више истиче, а занемарује се Василије Буха, који је важнија фигура у тој причи. Он је био стари проверени комуниста, више пута хапшен и никада није никога одао до тада. Доведен је као такав с југа Србије у Београд, да унапреди рад СКЈ. Ту је пресудна улога Благоја Нешковића, секретара Покрајинског комитета, који је по сваку цену са искусним људима настојао да покрене ствари у Београду јер крај рата је био на видику. Била је директива да се са искусним комунистима Београд покрене, да се учврсти политичка и организациона ситуација. Немачка губи рат – требало се спремити за дочек Народноослободилачке војске која ће октобра 1944. године заједно са Црвеном армијом ослободити Београд. Јер Београд је кључ свега, целе територије, и у њему мора постојати снажна комунистичка организација како би се преузела власт у земљи.

Највећи успех београдских илегалаца је ослобађање Александра Ранковића из београдске болнице која се налази у центру града, у садашњој Улици Џорџа Вашингтона?

– Он је ухапшен током припрема за дизање у ваздух радио-станице у Макишу. За ту операцију он се повезао с људима који су радили на тој радио-станици, који нису били поуздани. У све то се умешао повереник Гестапоа Стеван Шпартан, који је спремио целокупну акцију хапшења. Ранковић је ухапшен 27. јула 1941. године. Полиција је код њега пронашла лажну легитимацију на име чиновника Момчила Перишића. Хапшење је извршила немачка полиција, а срећна околност по Ранковића била је у доказаној чињеници да у тренутку хапшења Немци нису сарађивали с Бећаревићевим Четвртим антикомунистичким одељењем јер им нису веровали. А Бећаревићево одељење свакако је у картотеци имало Александра Ранковића. Они напросто нису укрстили податке и нису питали припадника Специјалне полиције да утврди идентитет ухапшеног лица. Покушали су батинама да од њега добију податке, што нису успели.

Мучили су га, он ништа није признао, онесвестио се јер су га револвером ударали у главу. Одвели су га у општу болницу. Интересантно је да они нису били свесни кога имају у рукама, с обзиром на то да он није био добро обезбеђен, да није постојала велика група људи која би га чувала, на основу чега би видели и његов значај. За његово хапшење је сазнала београдска илегална организација и решила је да га ослободи. Додатно у тој болници постојала је мала ћелија КПЈ којом је руководила др Олга Дедијер, супруга Владимира Дедијера. Она је изнутра спремила операцију. Знала је ко је Александар Ранковић.

У тој болницу у подруму скривали су се привремено неки комунисти које је јурила Специјална полиција?

– Тачно. Ту је деловала мала ћелија КПЈ. Већина њих били су упослени у тој болници. Група др Олге Дедијер је илегалцима дала план, опис у којој се соби налази и све што је неопходно да би комунисти упали у ту болницу 29. јула 1941. године у осам часова увече. Не зна се тачан број илегалаца који су били ангажовани у овој операцији. Негде се помиње да их је чак 60 учествовало, нисам сигуран да је то тачно. Напросто током овог чина спасавања убијен је један немачки војник који се случајно ту нашао. Он се враћао са неког задатка из унутрашњости. Касније се то све мистификовало па је тај човек касније представљан као представник Гестапоа што није сигурно тачно. Убијен је и стражар Аранђел Јовановић.

Ранковић је из болнице изведен у пиџами, како сведоче сведоци тог догађаја, заједно са комунистом Милићем Ракићем. Кренули су Улицом краља Петра где су узели фијакер и одвезли су се на Вождовац, где су смештени у Кумодрашкој улици.

Александар Ранковић је у то време био значајна фигура у СКЈ?

– По мом чврстом уверењу, он је био човек од великог поверења самог Јосипа Броза Тита и мислим да је зато било битно да се он избави. Он је из Загреба враћен у Београд, по мојој претпоставци да припреми терен за Брозов долазак. За тако нешто било је нужно организовати низ важних ствари. А Ранковић је био професионални револуционар, који је прошао затворске школе, шест година као комуниста робијао је у Сремској Митровици, после је прешао у Загреб, где је обављао поверљиве задатке и био увек у блиском контакту с Титом. КПЈ је било изузетно важно да се Александар Ранковић ослободи из немачког заточеништва. Јер је било питање тренутка кад ће Гестапо контактирати колаборационистичке власти, које би откриле његов идентитет.“

Извор: Експрес

Разговор водио: Ђоко Кесић