Београдски комунисти – Раде Ристановић

Ко су били београдски комунисти? Да ли су то била деца буржуја и богаташа који су се само играли социјалне правде или је то био широк покрет? После деценија једностраног писања о овој теми, коначно се појавила стручно и објективно написана књига на ову тему. Време је да се коначно одмакнемо од митске слике коју су створили Отписани.

Монографија Радета Ристановића, аутора већ култне књиге Београдски равногорци, не представља ни похвалу ни покуду београдским комунистичким илегалцима. Она је плод његовог вишегодишњег проучавања покрета отпора у окупираној Југославији и шире. Интерпретативним приступом грађи, ширином контекста и пажњом за детаље она пружа далеко већи историјски допринос него многе књиге пре ње.

Аутор је у Уводу осликао прилике и режим у окпираном Београду као непосредни контекст деловања илегалаца. Затим је описао организациону структуру комунистичког покрета отпора, као и СКОЈ-а. У трећем поглављу описао је кадровски потенцијал београдских комуниста. Прецизно је објаснио ко је чинио њихов кадар, а ко је управљао њиховим акцијама. Веома важно је и како је функционисала њихова методологија рада, која је у многоме заслужна за велике жртве међу припадницима овог покрета.

Такође, засебно је обрађен сваки вид њихових активности: пропагандне, хуманитарне, саботаже, диверзије и атентати. Коначно, посебно поглавље посвећено је детаљном приказу свих жртава међу београдским комунистима. У закључку је дато поређење равногорског и комунистичког покрета отпора.

Из закључка књиге Београдски комунисти

Основни недостатак организационе структуре КПЈ у Београду очитавао се током хапшења. Колико ће полиција дубоко продрти у организацију зависило је директно од способности ухапшеног да пружи што мање информација током ислеђења и његовог положаја у хијерархијској лествици. […] Наведени покрети имали су дијаметрално различите приступе у погледу придобијања нових чланова. Комунистички покрет отпора настојао је да у своју организацију привуче што већи број људи. Задатак да агитује и придобија нове људе имао је сваки члан овог покрета. Колеге су прилазиле колегама, школски другови школским друговима, а није био ни изолован случај да су „врбовани“ тотално непознати људи. Стратегија ЈВуО није захтевала окупљање већег броја људи све до подизања отвореног устанка. […]

Кадровска база равногораца и комуниста огледало је политичко-идеолошког карактера ових покрета отпора. Већина комунистичких илегалаца била је млађег старосног узраста, долазила је из редова радника и ђака. Равногорске редове попуњавали су официри средњег ранга. Демократски и национално оријентисани цивили који су долазили из средњег и вишег сталежа били су мотор организације ЈВуО у Београду. Равногорци у Београду нису успели да продру међу раднике који су били најбројнији део грађанства, што је приликом настојања да се преузме град могло да има последице. […]

Ухапшени припадници покрета отпора доживљавали су махом исту судбину без обзира на то којој су организацији припадали. И равногорци и комунисти подвргавани су психичкој и физичкој тортури током ислеђења и након окончања истраге, без обзира на идеолошко-политичку оријентацију, одвођени на стрељање или упућивани у логоре. Најдиректнији допринос ратним савезничким напорима пружили су београдски равногорци прослеђивањем важних обавештајних извештаја на основу којих су вршене диверзије и стратегијско бомбардовање. Паљење аутомобила и гаража, постављање темпираних бомби, акције су које су изводили комунистички илегалци, а које због малобројности и ниског нивоа успешности нису озбиљније уздрмале окупациони режим. […]

Садржај књиге прочитајте ОВДЕ.