Гаврило Принцип и песничко поколење

Били су то углавном двадесетогодишњаци, који су са овог света отишли пре но што су честито удахнули његову лепоту.

Поколење за пјесну створено

Његош

Млада Босна као књижевни покрет

У свом огледу „Етика и естетика Младе Босне“, Владимир Дедијер истиче да су младобосански делатници били исто толико (можда и више) књижевни саборци колико и национални револуционари. Спајање поезије и револуције, уосталом, јесте особина епохе. Свуда је било слично, од Француске до Русије, у којој је Блок, у поеми „Дванаесторица“, испред револуционарне чете угледао лик Христа и чуо „дух музике“ како покреће буну, а Мајаковски спајао футуризам са бољшевизмом. Дедијер вели:„Бити песник, то је Принципова генерација сматрала посебним знаком вредности. Готови сви су покушавали да пишу песме, приповетке и критике. Многи од њих су били песници по начину живота, ако не и по текстовима. То је, на пример, случај са Принципом и Чабриновићем./…/Године 1913. младобосанци су толико били заокупљени књижевношћу да их је Бора Јевтић у једном чланку у „Босанској вили“ прогласио за искључиво „књижевни правац““.

Aли, млади јахачи Пегаза нису били само то. Меланхоличан у песмама, интровертан, „болан од душе“, Андрић, после једног атентата у Хрватској под влашћу Беча, пише у дневнику:„Данас је Јукић починио атентат на Цуваја. Како је лепо да се затежу конци дела и буне. Како радосно слутим дане великих дела. И диже се и гори хајдучка крв… Нека живе они који умиру по тротоарима онесвешћени од срџбе и барута, болни од срамоте заједничке. Нека живе они који повучени, ћутљиви у мрачним собама, спремају буру…“

Певало се и пуцало се, во времја оно, сасвим у традицији десетерачкој, без обзира што је префињена модернистичка версификација, која је подстицала на страсни лирски шапат или заносну патриотску декламацију, заменила „вјеште звуке дивнијех гусалах“.

И док су били у тамници, младобосанци нису могли без писања и „издавања“ часописа, крајње специфичних. Један од преживелих младобосанских утамниченика, Цветко Поповић, о томе је касније сведочио:„Своје новине писао сам ексером на ћаси, а како су се ћасе трипут дневно мењале, то су била и три издања: јутарње, подневно и вечерње. На ћаси сам ексером урезао правоугаоник, као формат новина. У заглављу сам крупно наштампао име:„Ћаса“, испод тога: „Лист осветника“./…/Одмах после објављивања „Ћасе“ Недељко Чабриновић покрену своје новине „Окови“… Иво Крањчевић је покренуо лист „Бомба“… Повремено јавио би се и Принцип. Он би изнад своје вести једноставно ставио наслов „Сврдлић““… У таквом „издању“ појавила се Принципова песма „Споро се време вуче“…

Једна од најтежих казни коју је аутор те песме подносио у терезинској тамници и о којој је причао др Папенхајму била је забрана читања.

Друштвена револуција и песнички песимизам

Младобосанци, прожети духом модерне, у друштвеном активизму бејаху револуционари, у поезији песимисти, због чега је Скерлић, који их је волео и кога су волели, умео да се љути („Талас песимизма плавио је готово целу српску књижевност, и никада се гробља нису толико опевала, и никада нирвана није изгледала такав идеал као у тим суморним и жалосним временима“, писао је, мислећи на доба пред Први балкански рат). Таква им је, док су боравили у Београду, била и „домаћа лектира“, у којој су две ствари биле нераскидиво спојене: метафизички песимизам и српски патриотизам. Ратко Парeжaнин бележи:„Читали смо књижевност, Милана Ракића, Милутина Бојића, Симу Пандуровића, Владислава Петковића Диса, Милутина Ускоковића. Дис је био тежак песимист као и Сима Пандуровић, али се нашло код њега стихова које смо много читали и напамет знали. Победоносни балкански ратови развејали су „црне мисли“ Владислава Петковића – Диса и он је дао родољубиву збирку песама „Ми чекамо цара“.[…] Збирку „Ми чекамо цара“ радо смо читали. У збирци Пандуровићевих стихови „Дани и ноћи“ Принципу се допадала песма „Данашњица“ у којој је био подвукао ове стихове:„И не створимо л ништа сами собом,/ Завршићемо бар јад ових дана,/ Бићемо, ипак, темељ својим гробом,/ Новом животу без данашњих мана,/Бољем животу што бар нечем води,/ Ако не часном миру, оно рату,/ Ако не срећи, а оно слободи…“

Бавећи се, у паузама свог ослободилачког посла, књижевном критиком и пишући песме у прози, Владимир Гаћиновић је забележио:„Српски револуционар, ако хоће да победи, мора бити уметник и конспиратор, имати талента за борбу и страдања, бити мученик и завереник, човек западних манира и хајдук, који ће заурлати и повести бој за несрећне и погажене“.

Иво Андрић је преводио Волта Витмена, који је њега и другове привлачио својим моћним, демократским индивидуализмом. Учитељ Данило Илић, један од младића на смрт осуђених, понашио је, са енглеског, „Мисли о уметности и критици“ Оскара Вајлда. Преводили су Кјеркегора, Стриндберга, Ибзена и Едгара Алана Поа. По Дедијеру, идеја индивидуалистичког приступа револуционарном раду, као једна од идеја с којом су се младобосанци срели код Хенрика Ибзена, снажно је утицала на неспокојне босанске дечаке, чија су срца и умови били у непрекидном врењу. Опет по Дедијеру, „припадници „Младе Босне“ долазили су са села, доносећи сељачки немир и индивидуалност. Нису видели никакву могућност за ослобођење, осим директне акције појединца.“         На то своје сељачко бунтовништво калемили су Ничеа и ничеанце, Бакуњина и Кропоткина. Само да се, макар у главама, нагутају слободе, које је у крвавој Босни и Херцеговини било тако мало, а без које се није могло ни мислити, ни дисати.

Иза много чега у њиховим трагањима стајао је Димитрије Митриновић, дух покретач „Босанске виле“ и мистични идеолог „Младе Босне“. Писао је, још 1908, излажући, како каже Дедијер, јединство „литерарног симболизма и револуционарног рада“: „Појединац није само члан једног народа, него је и члан људског рода; Шекспир није само Енглез, он је и човјек. […] Није важно какво становиште заузима данашњи човјек према проблемима нашег доба; може неко бити и социјалист, и анархист, и индивидуалист, и спиритист, и теозоф, и будистички метафизичар, и што год хоће – главно је да осјећа наш бол и трзање у нашим проблемима“. По Митриновићу, модеран је онај „ко осјећа апсурдност анахронистичког режима, ко осјећа глад и бесправност наше јадне масе, и ко тражи хљеба и слободе читавом једном огољелом и прегладњелом народу“.

 

Босанско ропство и слобода Србије

У својим успоменама на сарајевске атентаторе, Доброслав Јевђевић пише о Принципу као детету тешке босанске сиротиње, који се увек сећао забринутог мајчиног лица и коштуњаве очеве фигуре, као и родитељског напора да отму децу са села које је, за Принципа, „остало појам беде и голотиње“. Сећао се Гавро и посела за време дугих зимских вечери, када су, при слабој светлости влажних цепаница на огњишту, сеоски убожјаци, мушкарци и жене, седели у диму и причали. Из тог дима виделе су се само њихове ужагрене очи, за које је Јевђевић вели:„Те очи, тужне, патничке искре, пламсале су влажном светлошћу, долазећи из ничега. Из њих је избијало пребацивање, питање и претња, а Гаврило је уверавао да га и сада често прену из сна ти чудни погледи“. Касније је млади Граховљанин говорио да треба спалити сва Толстојева дела, јер је руски гроф проповедник мирног подношења зла. На суду, свој атентат је одлучно правдао и социјалним разлозима, говорећи да под патњама народа он сматра оно стање у коме је сељак „потпуно осиротио“, при чему га сматрају „стоком“. И додао је:„Сељак је осиротио, упропастили су га потпуно. Ја сам син сељака и знам како је на селу. Зато сам хтио да се осветим, и није ми жао“. Принципов друг, Грабеж, на саслушању 16. августа 1914. вели: „Када сам дошао у Србију, видио сам огромну разлику између режима у Србији и у Босни. Уочио сам тежак положај наших људи и наших сељака у поређењу са слободом коју у Србији ужива сваки грађанин“.

И Ратко Парежанин памти: „Све нам је у Београду изгледало лепо, ведро, радосно. На улици људи су корачали уздигнуте главе, по каванама су гласно разговарали, смејали се. Био је то друкчији свет од онога што смо га у нашем завичају доживљавали. По гостионицама и каванама гледали смо како за истим столом седе официри са обичним грађанима, сељаци у народној ношњи и опанцима са господом, са високим чиновницима, народним посланицима, чак и са министрима. То нам је изгледало чудно, али нам је импоновало – тако се нешто није могло ни замислити у Мостару, Сарајеву и другде у оквиру Аустро – Угарске“.

Зато је Србија била Пијемонт.

Зато је Скерлић (на чији гроб је Принцип полагао венац) веровао у омладину, о којој је писао:„Новији нараштаји показују ведрију главу, здравију душу и јачу вољу. Млади су чвршћи и мужевнији; то су људи од воље и акције; они не стоје и не плачу крај реке живота, не бацају се у њену матицу. То су сејачи и жетеоци једне велике жетве…“

Зато је Милутин Бојић, са својим витализмом, као сведок „Земље Олује“, био омиљен међу младобосанцима, „поколењем за пјесму створеним“.

 

Вера у југословенство

Младобосанци су пореклом били углавном православни Срби, али било је и муслимана и римокатолика. Без обзира како то изгледа данас, у оно време се веровало у Југославију, насталу на ослободилачкој акцији Срба из Србије и Црне Горе. У то време, завереник и песник Тин Ујевић, један од кључних људи „Младе Хрватске“, још пре Првог балканског рата, пише:„Тко хоће да одахне, нека дође у Београд. […] Наши људи у монархији не слуте колико је наша Србија наша, како је Србија сто пута нећу рећи српскија него хрватскија од саме Хрватске, и они то морају да дознају, чују и виде“. А после Првог балканског рата, ево опет Тина: „Није се варао народ у вјери Маркова васкрса. […] Од крша Дурмитора до плаве Авале затресла се у неболноме потресу цијела земља напаћенога српскога рода… Двије су се српске државе, Карађорђева Србија и Његошева Црна Гора, загрлиле у братству оружја у намјери ослобођења, да уз помоћ југословенске Бугарске и хришћанске Грчке… искују бољу будућност браће и извојују права потлачених“. И додавао је:„Наш је народ, у српској Србији и српској Црној Гори, доказао своју способност за живот приправношћу за смрт, и нема ниједне честите душе српске или хрватске, која у овим тренуцима, свечаним по славама без броја и гробиштима без мјере, не би била потресена у свом дну, у самим коријенима бића“. А 1913. Ујевић опет кличе Србији: „Против воље Европе, Балкан је спасио европску част, као што је некад чувао Запад без учешћа и без захвалности западњака […] Ми не кажемо да су Срби Хрватима браћа, него да су Срби Хрвати и Хрвати Срби“.

Веровало се и живело се за будућу заједницу људи исте крви и језика; али, показало се да су империјалне силе и верске разлике јаче од потребе да се живи по начелу: „Брат је мио које вере био“. Ипак, не сме се заборавити на племенитост намера оних који су животе дали за један човечнији свет.

Међу њима је био и Гаврило Принцип из Обљаја код Грахова.

 

Раскољников у граду

Живот у граду, у коме је његов старији брат већ настојао да изађе из стања урбаног сиромаштва, код Принципа је развио крајње противуречно понашање, „расковниковљевско“. С једне стране, то је био момак који је свесно глумио суровост и понашао се чудачки: нос је повредио и деформисао приликом пада са скеле на којој се састајао с неком од својих девојака, Јеврејком; тукао се, по Јевђевићу, са аустријским органима који су гушили омладинске демонстрације са „неким криком, који је личио на убојити поклик праљуди“; волео је да се бије и са својим друговима, углавном после читања Ракићевих родољубивих песама… Био је чулан толико да је, „када би га визије нагих жена посве узбудиле, скакао разодевен и разбарушен, као варварска апотеоза Лингама, кличући да живи револуција“. Истовремено, гајио је романтичарски култ жене као Дивне Даме; по Јевђевићу, „изгледала му је чулност љага с обзиром и на његов завет“. Једна од његових симпатија била је Вукосава, сестра Принциповог саучесника у атентату, Чабриновића, којој је писао:„Ми смо сами и гладни у хладној соби. Недељко пљује у таваницу, а ја чекам Симу, који је отишао да прода последњи пар рубља, знаш од оног, што ми га је брат на пут спремио“. Вукосава је Јевђевићу причала како је изгледала Принципова љубав:„Једаред у сред разговора један пољубац кратак и тврд. И много пута узимао је моју руку и стезао је крвнички, док нисам крикнула од бола, а тада би се угасио пламен у његовим очима и попустио стисак“. Друга његова симпатија, Јелена Милишић, рођена Јездимировић, сведочила је после рата: „Гаврило ме је заволео. Поштујући и ценећи његов карактер, ни ја нисам била равнодушна./…/ Много се говорило о југословенству и сањарило о ослобођењу. Међутим, Гаврило је био некако повучен у себе и ретко је говорио. Ако би изустио коју реч, онда би изразио мржњу према Аустро-Угарској, наглашавајући редовито да није далеко време када ће куцнути час слободе… Покојни Гаврило почео ми је писати песме/…/ За време лепих пролетњих и летњих ноћи Гаврило је долазио под мој прозор и певао ми младалачке песме пуне топлине и чежње. Најомиљенија његова песма била је „Јелено момо Јелено“. Разговарајући једно поподне – у шетњи – о слободи, Гаврило ми је поверио једну своју тајну. Рекао је: „Јелена, ја обожавам покојног Богдана Жерајића. Често одлазим на његов гроб, љубим његову крстачу и земљу под којом почива… Састали смо се последњи пут пре атентата. Тада ми је на растанку рекао: „Збогом, Јелена, можда се више никада нећемо видети. Сутра ће бити велике гужве…“ Када сам после рата срела Цветка Поповића, који је с њим учествовао у атентату, он ми је испоручио последњи поздрав покојног Гаврила. Гаврило је на затворској порцији у Сарајеву дословно поручио: „Ти си, Цветко, млад и нећеш бити пуно осуђен. Видећеш Јелену. Остављам ти аманет да јој испоручиш мој последњи поздрав“.

Раскољниковљевски однос према свету код Принципа био је, по Јевђевићу, видљив из његових поступака: „Често се је пута окрутно ругао беднику друштвено упропаштеном или физички нагрђеном, сипао је низ псовки на сентименталност, која је онемогућавала атентат на старог Фрању Јосифа, јер револуционар не убија човека, него идеју, али упоредо с тим делио је последњи новчић са оним, који му га је затражио и скакао у одбрану слабијег по цену највеће опасности“. И то је било у духу епохе. Александар Блок је, у свом огледу „Иронија“, писао: „Њене манифестације су наступи смеха који изнурује, који почиње ђаволски – исмевачки, а завршава се дрскошћу и хуљењем. Ја познајем људе који су спремни да се угуше од смеха казујући да им је мајка на самрти, да умиру од глади, да их је изневерила заручница. Човек се грохотом смеје, а не знам да ли ће, пошто се растане са мном, попити сирћетне есенције, да ли ћу га још једном видети“.

Исти човек је, дакле, био и циник и најнежнији појац подокница. Гаврило Принцип из Обљаја код Грахова.

 

Принцип и Дис

У својим успоменама на сарајевске атентаторе, Доброслав Јевђевић каже за Принципа: „Ишао је огрнут црном дугом пелерином у којој је његова мала фигура деловала гротескно и застрашавајуће, када смо у праскозорје лутали пустим сарајевским улицама, после ноћи пробдевене у дискусијама, а зачињене јефтиним пивом и цигаретама. Као да га сад гледам! Изненада би пребацио пелерину преко груди по маниру шпанских хидалга и пред неком мртвом кућом са спуштеним завесама почео да рецитује: „Ноћас су ме походили мртви,/ Нова гробља и векови стари,/ Прилазили мени као жртви,/ Као боји пролазности ствари“. Ту је песму необично волео“.

У обимној, озбиљној и изазовној студији „Национално самоубиство“, философ Александар Пражић говори о Дису анализирајући српски самоубилачки порив. Опседнутост смрћу код Диса изазивала је, по Пражићу, узнемиреност не само код „расно, јасно, просто“ Скерлића, него и код префињенијег Богдана Поповића, који ниједну песму аутора „Утопљених душа“ није ставио у своју „Антологију“, иако је те почасти удостојио Симу Пандуровића, Дисовог пријатеља и поетичког саборца. Сими је било опроштено – факултетски образован човек, философ, надахнут Бодлером и Шопенхауеровим песимизмом; али, Дис (сељачко дете, несвршени гимназијалац, учитељ у зајечарској забити, ситан чиновник) изазивао је, по Пражићу, код аутора „Антологије новије српске лирике“ својеврсну стрепњу да песме „Утопљених душа“ нису настале на основу лектире, него да одражавају дубинску претњу нихилизма настањеног у колективно несвесном. А Поповић није смео (или није хтео) да иде у тамне закутке народне психе.

Описујући Дисов боравак у Београду, Пражић указује на чињеницу да је и он био жртва несналажења које је снашло велики део српске интелектуалне елите оног доба. Држава је била слободна, почео је убрзан привредни, културни и политички развој, али је то имало своју цену – губљење оријентира традиционалног начина живота. Од зулума и харача турског типа није остало ништа, али су наметани западни обрасци живота и понашања: „Првобитно срастао са неисквареном сеоском средином из које је поникао, те задојен непосредном, нерефлектованом саживљеношћу са здравим и аутентичним стремљењем националног духа, Дис се, неприпремљен, а пун очекивања, изненада нашао уроњен до гуше у туђи систем вредности/…/“ Егоизам, исквареност, грамзивост, особине градске светине, дубоко су погађале Диса, који је, у „Нашим данима“, описао стање урбане Србије, истовремено се повлачећи у безнађе својих песничких визија („Пијемо нас неколико пропалих људи/ И полусвет“; „Ту, где за небо нико нема вида,/ Ту, где и мртве убијају људи,/Ту, где је жена појава без стида“), као и у неку врсту социјалног аутизма („Мене туђи јади нимало не тиште“).

Али, све је то било – док није почео Први балкански рат. Тада Дис прештимује лиру, и пева другачије. Као и већина песника његове епохе, напуштајући дотадашњу усредсређеност на тамне визије битијне и друштвене стварности, Дис диже глас у славу оних које је у граду заборавио, а од којих потиче, и који се на Куманову показују као хероји („Просто име: сељаци, сељаци“). Хрватском песнику Черини се жали да га до дна душе боли што је, због малог обима груди, одбијен од служења војске с оружјем у руци. У искреном, непатвореном заносу кличе престолонаследнику Александру и његовим јунацима са Куманова. Појава је, рекосмо, била општа, и није наступила само код Диса. О тој промени међу поетама, Пражић каже:„Њихов црни песимизам уступио је место патриотизму, ускогруда и себична заокупљеност „својим боловима“ дубокој свести о припадности властитом народу и искреној привржености и посвећености заједничким циљевима и вишим надиндивидуалним интересима“. Пражић описује и Дисову „геополитичку“ свест: „На два места наглашава како је сврха рата да шири државне границе и црта нову политичку карту Балкана, те потврђује разумевање стратешког значаја Моравско – вардарске долине, истичући као важан учинак победе „што Вардар данас кроз Србију тече“ и изражава наду да ће то ускоро моћи да се каже и за Миљацку, Драву и Неретву, пошто нас сада чекају још смелији покрети „за нове редове историје славне““. Дис, у то доба, радосно сведочи: „Загрлисмо Србе с Косова и Скопља,/ Велеса, Прилепа, Битоља и Дебра“.Тим путем он ће наставити и у Првом светском рату, у коме ће бити ратни репортер и голготник на путу преко Албаније.

Зато, опет по Пражићу, „Дисова поезија није приказ, опис или тумачење, већ сама стварност у себи расцепљене српске душевности, растрзане између здравља и болести, између привржености животу, јуначког слободољубља и духовног потенцијала с једне, и мрачне склоности ка самопозлеђивању, мазохистичком обезвређивању свега што је своје, суицидној равнодушности према националним задацима и олаком препуштању самозабораву и асимилацији“.

Зар ово нису разлози због којих су и „Нирвана“ и песме из збирке „Ми чекамо цара“ биле омиљене песма Гаврилу Принципу, дечаку који није пуцао у Фрању Фердинанда, него у лаж једне епохе која је себе звала „лепим добом“? Зар Гаврилов метак није метафизички метак? „Пуцајући, ја сам чак и главу окренуо. Опалио сам двапут узастопце, али нисам сигуран да ли сам двапут или више пута пуцао, јер сам био веома узбуђен“, рекао је Принцип на суду… Јови Драгићу, Србину жандарму из Власенице, који га је пратио у Терезин, на питање о убиству Софије Хотек, одговорио је: „Ко би убио мајку деце? Знам ја добро шта је мајка деце. И ја имам мајку. Случај је хтео да се тако догоди. Зрно не иде увек тамо куда је намењено, и њу сам прву погодио. Наслонише се једно на друго. Он је крив што је хтео да пороби наш народ и све Словене“.

Аустријски жандармеријски наредник, Хутнер, који је Принципа, Грабежа и Чабриновића такође спроводио у терезинску тамницу, питао је главног атентатора да ли му је жао што ће на робији оставити кости. Овај је рекао да је с тим и рачунао. Када је Хутнер обавестио Принципа да је Србија прегажена, младић је мирно одговорио: „Србија може бити прегажена, али не и побеђена. Србија ће постати Велика Србија, Србија која ће остварити Југославију, мајку свих Јужних Словена“.

 

Судбина младобосанских песника

Још је Предраг Палавестра уочио трагичне судбине младобосанских песника. Били су то углавном двадесетогодишњаци, који су са овог света отишли пре но што су честито удахнули његову лепоту. Драгутин Мрас пао је као српски добровољац код Ћуприје 1915. Данило Илић обешен је те године као један од организатора Сарајевског атентата. Песник и критичар, Милош Видаковић, умире тог кобног лета као избеглица у Велесу. Јова Варагића аустријске власти бацају у арадску тамницу, а затим мобилишу и шаљу на фронт у Румунију, где гине 1916. Драгутину Радуловићу губи се сваки траг 1919, негде у Француској. Владимира Гаћиновића стиже („загонетне околности“, по свему судећи тровање) смрт пре но што је закорачио у живот…

Писци који су преживели, од Боривоја Јевтића до Иве Андрића, дали су значајан допринос српској и јужнословенској литератури, испуњавајући Митриновићев завет да „ради нашег угледања и позајмљивања од Запада, ми не треба да се одродимо: треба да се оплодимо“ јер „од странога треба узимати само оно што је довољно космополитско, опће, да би се код нас могло добро и природно сродити с нашом народном душом“.

[…]

О Српској Новој 2014. години

Владимир Димитријевић

КУПИ КЊИГУ

Литература:

1. Владимир Дедијер: Књижевност и историја, Рад, Београд, 1985.

2. Ратко Парежанин: Гаврило Принцип у Београду, Catena mundi, Београд, 2013.

3. Владимир Гаћиновић: Огледи и писма, Свјетлост, Сарајево, 1956.

4. Доброслав Јевђевић: Сарајевски атентатори/ Видовдан 1914, Отачаствољубље, Београд